Изгубљен осмех

На длану су остали трагови црног креона, након што је протрљала њиме уморне капке. Покушала је да напрегне вид и анализира свој одраз на запрљаном стаклу аутобуса. Тамна ноћ и слабо светло спречавали су је да открије трагове размазaне шминке и брзо их отклони. Није желела да ичим привлачи пажњу иако је мислила да је одавно престала размишљати шта људи у околини о њој мисле и говоре. Неке ствари су ипак јаче од нас, размишљала је и воде нас у правцу који нам се не допада увек. А њу је живот попут набујеле реке управо вукао у правцу од кога је упорно желела да побегне. Струје су биле прејаке или она преслаба и некако неприметно изгубила је контролу у тим таласима, тек се некако одржавајући на површини, са потпуном неизвесношћу шта долази са следећим таласом.

Након бурне ноћи у којој је Милош ухапшен, постала је и сама актер маратонске криминалистичке серије најневероватнијих обрта, а да није у потпуности била свесна шта јој се догађа. Живот у полусну, без јасних граница реалности, као холограм се вртео пред очима, а да при том уопште није успевала да га дотакне. А он је њу дотакао и то таквом жестином, да је од старе Соње, остала само згодна силуета, мада на граници мршавости. Вешто је скривала видљиве и невидљиве ожиљке, навлачећи сваки дан костим лепе заводнице. Попут зрелог маслачка је распршена бајка о прозрачно лаком и лепом животу након нагло прекинутих студија и удаје за Милоша, који је својом појавом и стилом живота успео да испуни готове све њене снове. Било би добро да то нису остали само снови или да бар буђење из њих није било тако болно, размишљала је.

И одједном вашар сећања забљештао је и као на рингишпилу завртеле су се успомене, од првих несигурних корака у свету одраслих до неких непознатих граница и упознавања себе. Некад је мислила како је циљ упознати свет, а тек сад је увиђала како је најтеже упознати себе у том свету. Негде у вожњи по том свету на точковима радозналости упијајући жедно његове тајне, проналазила је полако и делове себе, мада су неки све више изгледали као да јој не припадају. А тако је весело отплесала да зграби свој индекс, иако је он доносио само дананоноћи рад и учење. Са много жара, неизвесности која голица и нешто ситнине у џеповима закорачила је тих дана у један нови живот од кога је много очекивала. Али очекивања су се истопила са првим неуспесима, изгубљеном годином на факултету и незадовољством родитеља које је уследило након тога. Упркос свему, она је лебдела на неком облаку среће, шетајући тим великим градом, пуном бљештавила, наслоњена на Милошево раме. Ништа није ни било тако важно, као његова близина и сигурност коју је пружао, бринући о њој. Скроман студентски живот је остао далеко иза ње, а сан о балетској каријери је пао у заборав.

Ништа јој није недостајало поред Милоша, од модерне одеће, лагодног живота до луде забаве и путовања. Управо  је, вративши се са једног егзотичног крстарења, укорачила у његов стан и ту остала. Посао са продајом аутомобила је био све успешнији и деловало је да им је добра будућност загарантована. Није се никад удубљивала у његов посао, нити је о томе размишљала. Једноставно је уживала у животу заљубљене младе жене, мислећи како јој то са правом припада. А онда је дошао мали Стефан и био круна бајке, све до те кобне ноћи и ужаса који је уследио. Наоружани специјалци, претрес, мучна испитивања, били су само почетак страхота, које су кулминирале пленидбом свега што су поседовали. Присебношћу једне познанице успела је да дође до нешто својих и дететових ствари и врло брзо се обрела у неком привременом смештају. Безуспешна потрага за послом, након шока, исцрпљивала је и претила да је уведе у болест. Родитељи чији животи су се тихо угасили предходних година, почели су да јој јако недостају и тек тада је схватила да је готово потпуно сама. Људи које је годинама сматрала пријатељима, одједном су нестали из њеног живота, затварајући своја врата и очи пред свим што се догодило.

Новац који је добила након продаје оно мало накита што се нашло на њој, истопио се великом брзином. Наоружана вољом и надом запутила се тог дана код Милошевог познаника и сарадника, распитујући се о било каквом послу. Изашла је ужаснута, са неверицом размишљајући о непристојној понуди коју је церећи се предложио.

На крају седмице се потиштена и очајна ипак вратила у његов пословни простор и тада је почела сага у којој је Стеван престао да рентира само аутомобиле. Од тог дана је она била у понуди. Тада је нестала последња мрва мира и почело гушење у кошмару и страховима које није имала са ким да подели. Немогуће је постало отерати свраб под кожом, умирити мисли и уморити стварност да уступи на кратко место мирном сну. Одједном је видела сво смеће и сивило града, који је до недавно препознавала само по бљештавилу и осмесима на улицама. Чинило јој се да чудан воњ клизи градом и да ни киша не може да испере тај мирис са улица. Опор мирис немоћи и људске беде. Нестаје полако мирис човека, мислила је.

Сваки јутарњи поглед у небо је све више личио на решавање ребуса и загонетке, па је тражила одговоре у игри зрака или сенки, да нечим напуни празан поглед и шупљину у срцу која чудно одзвања. А нестао је некако онај стари осмех, прикопчан уз жар који тера на инат, вољу да се нешто мења, уради, покрене, призове, да се обоји другим бојама...  И док јој је поглед привлачила цветна крошња мирисне липе при изласку из аутобуса, чије је лепоте хтела да се напије, осетила је како губи равнотежу. Са неверицом се у последњем моменту ослонила о зид и успела да остане у усправном положају. Дотакла је руком сандалу на којој је била искривљена и одлепљена потпетица. Гледала је збуњено свој изгубљени израз у излогу и брзо размишљала. Била је то пешачка зона, нигде таксија, ни клупем али је зато излог прави, пун ципела! Ослањајући се на прсте, нервозна што се нашла у глупој пози, ушла је у продавницу, која је била пред самим затварањем. Продавац није био најсрећнији због њеног уласка, очигледно веома уморан, заустио је да нешто каже, а онда видевши потпетицу у Соњиној руци, журно изговорио:

- Који број, модел, боја?

Спустила се у наслоњач и уморно покушала да објасни - нешто слично као 37.
И док је испробавала, још увек збуњено држећи ону сломљену потпетицу, коју је на крају пружила трговцу, угледала је мушку прилику која је посматрала кроз стакло излога. Скренула је поглед, али је и после неког времена мушкарац  још увек стајао на истом месту, са истим изразом лица. Дуго је живела у страху да је прати неко од полиције или Милошевих партнера, можда особа са којима је проводила неке тренутке, на које жели да заборави. Сада је забринуто гледала у силуету испред врата поред које треба да прође. Закорачила је на улицу и прилика стаде испред ње. У тренутку када је хтела негодујући да замоли особу да се помери, препознала је у  том осмеху нешто блиско.

- Да ли је могуће да си ти? Застао сам да погледам ципеле и спазим познат окрет на прстима... Па годинама сам размишљао где си и како да те нађем! Ви жене удајом промените презимена, пребивлишта и човек никако да вам уђе у траг! – пружао је обе руке да је загрли.

- Андреј?! Боже, стварно, нисмо се видели...  Па, више од деценије! Ваљда од како смо изашли из балетске школе!

Гледао је оним погледом пуним дивљења, као у времена док су заљубљено ћућорили у паузама између вежби. Необична топлина склизнула јој је низ кичму од тог осећаја блискости док је слушала познат глас човека који није испуштао њену руку. Збунило је пулсирање у слепоочницама и навирање, осећаја за које је мислила да су заувек нестали.

- Е сваки је дан, живот у малом. Никад не знаш шта чучи иза угла, са осмехом је рекао Андреј, не скривајући одушевљење због сусрета.

Да, треба му ипак ходати у сусрет са радошћу, па макар и страда штикла, огребеш ауто или нешто слично! Иза угла је сигурно неки багрем или липа, помислила је, а након дуго времена оптимизам је окупао њене мисли и почео да извлачи на површину ону стару Соњу из балетске.

Сунчица Радуловић

¤

ТРИ ГРОША

 

Мало даље од наше куће, завучена у своју сигурност, ненаметљива и прилично скромног изгледа, шћућурила се продавница “Три гроша”. Једва сам чекала јутро да тако неумивена и скоро па у пиџами отрчим до ње, а продавац ˗ комшија би ме са осмехом дочекивао и услуживао, а скоро редовно частио неким пакетићем свежих, тек пристиглих бомбона. Још у устима могу осетити шећер који се топи на непцу, а осмех који се са тим топљењем осликава на лицу и данас ми понекад осване на јастуку. Радо га покупим, стидљиво ставим у џеп и запловим у свој безбојни дан.

Дивних ли јутара! На столу је већ у рану зору била постављена теглица са џемом од шљива и маргарин, док је поред њих стајала шољица са свеже скуваним чајем од нане. Поред стола, ранац са књигама неуредно смештеним у ту округлу, претешку лопту која је беспомучно савијала моја леђа. Сећам се да је устајање било тешко, сама помисао на школу, целодневно слушање учитеља који увек неуморно прича, отежавала би ми ноге и било је пренапорно начинити корак из тог топлог и меканог кревета. Ипак, када бих се сетила проласка поред “Три гроша”, чика Мише који стоји на вратима и смешком ме мами унутра, корак је постајао лакши, а ја полетнија. Након кратког доручка, отац би ми редовно стављао у руке тада јако вредних педесет пара за одлазак у продавницу и куповину омиљених слаткиша. Једном је чика Миша набавио најновије жваке са сличицама животиња  које су деци биле итекако занимљиве. Знао је то и продавац, па се трудио да на рафовима увек има довољно ове дечије радости, а када би пак нестало жвака одмах је палио мали аутомобил, “пеглицу” наранџасте боје са поквареним прозором и хитао у набавку, не би ли деца на време била снабдевена својом малом коцкицом среће. Шта бих сада дала да се моја срећа може спаковати у један сантиметар, да је могу купити за педесет пара или више, не питам колико, да је могу чврсто стиснути руком и увек носити са собом, као непроцењиву амајлију.

А “Три гроша”, то је била једна мала продавница са свега пар полица, једном већом за хлеб и неколико мањих на којима су увек уредно биле поређане најосновније намирнице. Одмах поред касе, са десне стране, налазила се кутија са брдо слаткиша: лизалица, чоколадица, бомбона, и наравно са популарним жвакама које су стајале на врху. Одмах по уласку у радњу, очи би ми се зауставиле на тој чаробној кутији, потпуно запоставивши намирнице по које су ме послали. Тај тренутак занесености и потпуне очараности и данас покушавам да призовем, да своју пажњу у целини усмерим ка нечему, да нешто свим својим бићем зажелим и заборавим на постојање света. Не успевам, а онда ме обузме такво безнађе да пожелим да се заувек вратим у ту минијатурну радњу смештену у хладу великог дрвета, ту антикварницу најлепших сећања што се сада само повремено појављује, као јутарња магла нестаје са мирисом прве, свеже скуване кафе.

Чика Миша, како су га сви звали, почев од деце па све до његових вршњака, увек је био насмејан, уљудан и  једном речју, прави господин. Наслонио би се тако на неку од полица и гледао пролазнике, а сваком би се без изузетка јављао и желео добро јутро. Са накривљеном капом на глави и уредно испегланим оделом боје кестена, личио је на неког капетана у пензији који је одлучио да се смири управо ту, у тој сеновитој кућици претвореној у симпатичну радњу. Највише се радовао деци, а и деца њему. Чим би улицом полетео мирис свеже печеног хлеба, тек допремљеног из пекаре, могао се чути звук гужвања постељине и неспретног искакања из ње. Затим би мајке почеле да вичу, упозоравају, прете, али не би вредело, деца су сваког јутра понављала ову неодобравану радњу, и иако их је чекао доручак постављен на столу: салама, чаша јогурта и џем, редовно су се враћала са парчетом топлог хлеба које би им чика Миша са подједнаком радошћу одломио. Ја сам, ипак више волела да свратим по поласку у школу. Тада бих без имало премишљања трошила свој џепарац, вредних педесет пара које би се на крају те трговине претвориле у пар шарених бомбона и незаобилзане жваке, које би ми сем рајског укуса подариле и пар сличица жирафа, орлова или најомиљенијих мачака. Код куће би те исте сличице завршиле залепљење на ормару до кревета, да их могу видети сваког јутра када отворим очи. И данас се моје очи буде уз тај свет животиња, понекад пожелим да не устанем, већ само да  гледам у ред искрзаних папирића на којима из дана у дан све више бледе контуре лабудова, албатроса, немирних срна…

Kада су “Три гроша” затворена, а разлог  је био надолазећи рат и криза која се неприметно увукла у џепове и умове људи, на веселост мог детињства спустила се сенка. Почела је да копни визија мог савршеног света у коме као несаломиви стуб, неуништиви кутак постоји једно место са широм отвореним вратима, мирисним штапићима од чоколаде, цимета и ужеглог шећера. Сећам се тог јутра када сам, као и увек, са усхићењем похитала мом најдражем углу улице а затекла затворена врата и погашена светла. Није било чика Мише и његове “пеглице” паркиране до самог улаза у радњу, спремне да у сваком тренутку појури улицама у набавку слатких бомбона. Мислим да је тог јутра мој осмех заувек остао ускраћен за један специфичан сјај, тада су се истопиле глазуре најранијег детињства, по први пут суоченог са једним растанком. Сви смо се надали, а посебно деца, да ће “Три гроша” поново засјати својим старим сјајем, да ће нас једног јутра пробудити препознатљиви мирис хлеба и погача, чика Миша који и пре првих петлова мете улаз испред продавнице, како би достојно дочекао своје верне муштерије. Међутим, тај улаз је из дана у дан био све запуштенији, ограда обрасла пузавицама  бледела је под кишама које су се смењивале, од летњих па до зимских, а “Три гроша” су полако падала у заборав. Стакло радње које се увек сијало од беспрекорне чистоће, постало је прашњаво, на једном месту напрсло од дечије лопте која је случајно прелетела ограду. Продавац, некад весели чика Миша убрзо се озбиљно разболео, али није губио на својој веселости, и даље се свакоме јављао, распитивао за здравље укућана, причао о рату који ћемо као и сваки до сада прегурати,  све док једнога дана селом није протутњала вест да је после тешке болести свима драги продавац испустио душу. Наша улица је данима била испуњена мирисом истопљеног шећера, тек убраних јагода и штапића од ваниле. Чак и када бисмо затварали прозоре, у све просторије је доспевао исти онај ваздух који смо удисали док смо чекали да каса избаци мали бели папир са нацртаним грошевима. Тек на зиму, када су почели да дувају ветрови попут сибирских, они од којих се улице празне већ са првим мраком, нестало је овог мириса. Три гроша су престала да звецкају.

Породица нама драгог чика Мише се убрзо након његове смрти преселила, отишла у град, док је двориште остало пусто, са тек понеким маслачком који би се на пролеће поносно зашепурио напуштеном баштом. “Три гроша” су и даље ту, под оним истим хладом, али без сјаја и са великом избледелом таблом на вратима на којој је неспретном руком одлазећих исписано: “На продају”. Док пролазим поред, окренем главу, затворим очи и бројим кораке, а у себи потајно мислим, потајно се надам и једва верујући, говорим: Kо зна, можда је неко купи, можда ће једног јутра улицу испунити мирис свеже печеног хлеба и нека друга деца потрчати по своје парче радости.

Једва верујући, понекад се тешим.

 

Јелена Цветковић

---