КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________6_
Две песникиње
Гордана Димитријевић У ДРУШТВУ РУСКИХ ПЕСНИКА На твом левом рамену – Јесењин. Ћућорите нешто о љубави и женама, а ја разумем тек оно што ми погледом преведеш. Под капом ти Пушкин шапуће о рајском сну и надахнућу, о вашој нежној рускињици уз коју остале жене личе на оронуле зграде обрасле бршљаном. Чекам да викнеш: – Ућутите, обојица! Знам да јој je око стари олук у јесен, кроз напукли зид коров процвао, испод стрехе се сакрило срце гугутке; aли је под кровом ватра вечита, ужарен огањ што челик кали који, упркос сломљеном прозорском окну, ниједна олуја не може да угаси. ■ ТЕТОВИРАЊЕ ПЕСМОМ Исписујеш ми стихове по леђима врхом језика, гравираш речи нашом брајевом азбуком. На осликаној кожи остаје траг без мастила. Читам чулима, разумем оно што твој шапат утискује у моја бедра. Имам потребу да ти вриснем, да ти шапнем, имам потребу да ти напишем највећим словима и да се претворим у то што напишем па да ти закуцам у сан, на врата која само ти отвараш, да ти то проспем на усне на груди и кад почнем да ти причам оно сто сам наумио, што је моја потреба, замисли - ја слушам тебе и чујем како говориш Волим те Кажеш... ■ Ни твоја кафа на веранди, ни моје буђење у кревету с друге стране неба не миришу више на нас. Додир наших тела у истој мајици за спавање коју смо делили бесрамно, па наизменично, постао је отужно млак. Завет над гробом Мике Антића као молитва за трајање, сада одзвања попут посмртног говора, постаје песничка почаст једној недосањаној љубави. | ■
Јелена Глишић
Усамљено Поред пута дрво стоји Час обалке час под собом Лишће броји Иструлило Много га је с годинама И однио много вјетар По странама Осушене Гране крошње су остале И жалећи и стремећи ка онима Што су пале Усамљено Поред пута дрво стоји Час до неба час до земље Дане броји. ■ У МРЕЖИ На блатњавом путу Ципеле изгубљене, Распале се – Тако остављене Трагови босих Стопала Кривудају и нестају Губе се отисци Изнемоглих шака И клецавих кољена Бешумно се љуља Паукова мрежа На самом крају пута Затрешће је Тек уморни додир Пристиглог путника. ■ ЗАСЛИЈЕПЉЕНА Прашина бачена у очи твојом руком са стазе којом сам те пратила није била довољна да оне – сад већ болне и обневидјеле – на тој истој стази поново не траже твој лик.  |
