Одломци из романа Госпођица

(I поглавље)

У тој невеселој соби проводи Госпођица већи део свога времена, јер је то једина просторија која се греје. Ту спава, ту проводи дан, ту ради, ту и кува на малој пећи свој оскудни ручак који је у исто време и вечера. А Госпођица не троши много времена на такве послове као што су спремање куће и кување. Већ због тога што она не воли трошење уопште, па ни тај глагол-трошити-ни у каквој вези и ни у ком облику. Друга је ствар са послом који сада ради, са крпљењем. То је пријатан и користан посао; у њему се истина, губи време и замарају очи, али штеди све остало; а времена и очију има човек напретек, у сваком случају више него свега осталог. „Крпеж и трпеж кућу држе“, каже она себи ту народну пословицу, седајући поред прозора и узимајући своје старе, већ толико пута крпљене чарапе, а затим је несвесно и нечујно понавља и окреће у себи, по безброј пута-крпеж, трпеж! - као што младе девојке при раду, безгласно и нагонски, понављају речи љубавне песме која је, сама по себи безначајна, никла богзна где и богзна кад, али у којој оне, зачудо, налазе живу слику и тачан израз својих најдубљих жеља.

   „Крпеж!“ То је сласт. То је, истина, вечита борба и заморно надмудривање са моћним, невидљивим непријатељем. У тој борби има сувопарних, тешких, привидно безизлазних тренутака, има и пораза и клонућа, али има, и много више, светлих тренутака преданог, светачког служења и победничког заноса. Истањи се и поцепа једно место на танким папучама или неком комаду рубља, тако да цела ствар није више ни за што, ни за ношење ни за бацање. Али ту, где друге жене попуштају и предају се тој свемоћној сили која све троши и тањи на вама и која прати сваки људски живот и сваки покрет, као проклетство које је са грехом првог човека пало на људско постојање, ту за Госпођицу тек почиње права борба и тек се отварају мучни и далеки, али сјајни изгледи великих победа. Свима својим тихим и невидљивим, али великим и упорним девичанским снагама она се баца на тај предмет и не пушта га из руку ни испред очију док не буде изушиван и искрпљен за нову, дугу употребу. „Свака би друга, на мом месту, ово бацила, али ја не бацам ништа. У мене нема штете ни растура.“ Тако говори Госпођица сама себи и занесено, са љубављу, гледа ту папучу што је спасена и отета оној душманској сили која све на нама и око нас нагриза, буши, кида и раствара. Истина, та папуча није више лепа на очи, а и иначе, сузила се и искривила и жуљи и гребе и рањава кожу на нози, али шта је то према задовољству које даје та победа и та уштеда? Нека боли и нека рањава, то је сладак бол и срећна рана. И много више од тога  она је спремна да поднесе. А што се тиче лепоте, за њу је још мање брига мори. Лепота је скупа, лудо скупа а ништавна и варљива ствар. Нема горег расипника ни веће опсене. Никад је није много веолела и увек је зазирала од ње, а животно искуство само је још боље утврдило у том. Никад није право разумела зашто људи праве толику разлику између оног што је лепо и оног што није, и шта је то што их заноси и опија да због тога што називају лепотом губе здравље и троше новац, моћни, свети, велики новац који је изнад свега и са којим се никаква лепота не може ни приближно мерити. Али сада, како улази у године и како јој се све више и јасније откривају неслућене и непрегледне лепоте и сласти штедње, она почиње све јаче и одређеније да мрзи ту лепоту, као јерес, као злог, супарничког идола који заводи људе на жалосне странпутице и одвраћа их од јединог правог божанства, од штедње. „Крпеж“, то је тиха, праведна служба томе божанству. Крпити, значи борити се против пропадања, значи помагати вечности у њеном трајању. Зато је тај неугледни и ситни посао тако велик и свет и испуњава целу душу миром и задовољством. Због тога вреди и помучити се и штошта поднети и отрпети.

     „Трпеж!“ И то је сласт. Она то зна, јер је и много трпела у животу и много задовољства од тога осетила. И зашто да човек и не отрпи понешто кад зна да тиме избегава много горе зло и искупљује много веће добро? Човек не би био разумно биће кад не би могао да увиди колико је користан и сигуран посао који тако прави. Јер, шта су ситне муке и одрицања која подносимо у служби штедње према ономе што нам она даје и од чега нас спасава. Она одржава живот и трајност око нас, обогаћује нас стално и чини, тако рећи, вечним оно што имамо; она нас чува од трошка, губитака и нереда, од сиромашења, од беде која долази на крају а која је гора и црња од смрти, прави пакао, још на земљи и за живота. И кад човек помисли како све око нас стално и неприметно чили и нестаје, кида се, троши и измиче, а како је мало и слабо оно што можемо и умемо да предузмемо и учинимо у борби против тога, онда би пристао на сваку патњу и свако одрицање, само да се одупре томе злу, онда мора да се застиди због сваког тренутка одмора, као због дангубе, и због сваког залогаја, као због бацања и раскоша. Са фантастичном храброшћу мученика треба подносити све у тој борби без изгледа.

     Од тога заноса у мислима Госпођицу проће стварна језа. Задрхта и забоде иглу у чарапу па се, онако сва укрућена, тешко диже и оде да пригледа ватру у пећи. То и није ватра него оскудни пламичак који никад не успева да загреје собу, али који, тако се Госпођици чини, гута дрво и угаљ као Везув и Етна или као онај неки амерички вулкан чијег се имена више не сећа, али за који зна да још више прождире  и сажиже својим пламеном него ови наши познати вулкани. Пође да дода још мало угља, па се одмах трже, као да је хтела да уради неко велико и непоправљиво зло, стегну зубе и храбро се врати на своје место. Ту наставља да крпи чарапу. Задовољна је самом собом и овим светом у коме свуда и увек има места за штедњу. (Сећа се да је некад, негде у новинама прочитала да је у касарнама, за зимских месеци, прописана температура од петнаест степени Целзијуса.) Са тим мислима и не осећа много студен. Греје је она лопатица угља коју није потрошила. А у исто време, руке су јој модре, усне сиве, нос црвен. На махове прође јој целим телом дубока, унутарња дрхтавица од студени. Ипак, Госпођица не уступа, и не напушта своје место. Тако и добри, способни ратници не могу да избегну кратку дрхтавицу у тренуцима опасности, али је савлађују јунаштвом, и иду напред.

     Тако Госпођица и крпи и трпи, али не жали и не попушта. Премрзла и укрућена, она учвршћује просењено место на чарапи, провлачи конац пажљиво између жица које су попустиле и размакле се, једну жицу захвати иглом, другу пропусти, тако све редом, напред па натраг, док не појача и не учврсти то начето место.

О роману Госпођица

Иако је објављен исте године (1945) кад и на Дрини ћуприја и Травничка хроника, роман Госпођица нема карактеристике романа-хронике састављеног из низа одвојених прозних структура, без јасно дефинисаног главног јунака, већ је конципиран као романескна структура у којој средишњу улогу има једн лик. Ријеч је о привидно неутралном приповједачком гласу у трећем лицу, који се, током већег дијела романа држи тачке гледишта врло блиске визури главног лика – Рајке Радаковић. Само у тренуцима када читаоца треба упутити у појединости везане за судбине других ликова који се јављају у роману, овај приповједачев глас се удаљава од  „средишта свијести“ централне јунакиње.

Живот Рајке Радаковић је протекао у знаку једне страсти – љубави према новцу. Али, Рајка  није грађена као тип тврдице, између осталог и зато што Андрић као писац није био склон стварању типова. Он, у ствари, увијек наглашава посебност сваке људске судбине, а за Рајку ће посебно подвући да је мимо других људи, „крушка дивљакуша“ како каже њена тетка.

Рајка није увијек била таква, тврдичлук није резултат њене природне предодређености, него производ околности и животних прилика. До своје петнаесте године, она је била попут свих својих вршњакиња. Тада се догодила трагедија у њеној породици: отац јој је банкротирао и убрзо потом умро, оставивши својој кћери страшан самртнички аманет да подреди свој живот штедњи и да немилосрдно брани своје интересе. Од тог часа, Рајка почиње полако да се мијења, постаје крута, груба, неосјетљива и према себи и према другима. Са очевим сломом, срушио се читав Рајкин свијет и све ће у њеном будућем животу бити фиксирано у том трагичном тренутку. Само се понекад у Рајки, чија је егзистенција потпуно огољена и сведена, јави емоција, али је она, у складу са завјетом датим оцу, гуши и одбацује. Једино ће Рајкин ујак, дајџа Владо, успјети да продре кроз њен оклоп. Он је опсједа као оличење потпуно другачијег принципа и односа према свијету него што је њен. Рајкин однос према јунаку је двострук: она га воли и боји га се, јер јој он читавим својим животом показује да се може живјети и другачије. Он представља њено трајно „најњежније и најстрашније осјећање“. Дајџа Владо, међутим, умире млад и као да тиме учвршћује Рајкино стајалиште. Из тог разлога се Госпођица везује за Ратка Радаковића, али у тренутку када схвати да је Ратко далеко од њене представе, кад одболује ту највећу обману свог живота, она ће коначно сва своја осјећања свести само на једно: на љубав према новцу и стицању. Писац заузима становиште да живот представља непрекидно трошење свега око нас и у нама. Супротстављајући се тој неумитној сили која „нагриза, буши, кида и раствара“ све што постоји, Госпођица се, у ствари, супротставља самом животу.