Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________7_





Живе легенде | Владимир Јагличић



     www.knjizevnicasopis.com/broj-22/zive-legende-vladimir-jaglicic/jaglicic-compressed.jpg

Владимир Јагличић,  песник, приповедач, критичар и преводилац, рођен је у Крагујевцу 1961. године, где и данас живи и ради. Објавио је двадесет збирки поезије и тридесет књига превода. Један је од најистакнутијих савремених српских песника. Саставио је Антологију новијег српског песништваКада будемо трава (1998), а Српска књижевна задруга објавила му је Антологију руске поезије 18. и 19. века (1994). Теме које га занимају крећу се од појава урбаног живота до митског, од провинцијалне реалности до престоног духа, од предметне стварности до оностраног устројства...




СВЕЋА

Давно. Чему. Време је отело
оног мене, свету ко зна ком.
Што заустим, прекрене опело:
повратак је наш једини дом.

Сам, у родном куту, ноћ док пада,
сам, уз свећу (нестало је струје,
пред невреме), док шкрипуће зграда,
и кишом је ветрина бичује.

Дође. Незван час. Јакна омали,
већ не видиш царицу у вишњи.
Ко деца, бар, нисмо гладовали,
бар смо ређе на погребе ишли.

На Дуленки пецасмо караше,
отац, с оцем дружина његова.
Певали смо, у дан, песме наше,
Словени на повратку из лова.

Звуче, што знаш просјати ко кристал,
што упознах затим - сушти Содом.
Ал на једну издају не пристах:
да сви нисмо из детињства родом.

И не питај што уз бледу свећу
постах тропрст пред злим и охолим,
про извесну, будућу несрећу,
што обикнух пред сан да се молим.


▼▲

КЕСА

Кеса у парку. Врх ње - трава.
Огризак земље из ње вири.
Ветар је, пирнув, надувава:
стане л' - она се спласне, смири.

Непропадљива, ту скапава
и кад рам смрти уоквири
кораке људске, и шум трава,
тополе крошњу, руже мирис.

Нико је неће - цело лето
преспава она ту, под клупом.
Тек оњуши је, каткад, псето,

и ја, с вечери летњих, касних,
дођем понекад, зурим глупо
у њу и мислим о пропасти.

▼▲

РАНО ЈУТРО

У рано јутро, док Сунце седа
на седло брега, целац јужи,
устао бих, први трен реда
да подам задњој тмини у души,
обуо чизме и кроз пртину
тражио, дуго, ослонац прави,
ту кратковеку, часну белину,
рођењу живот, и снове јави.

Шта ми треба, до кожух овчји,
шубара да је натучем челом,
сјај што ко сољу уједа очи
да моје црно стаса у бело.
Дланом док гасим искре пахуља
неко ме зове. Земља певуши.
Ко млаз сећање из мене куља
да гради, опет, мир што се руши.


▼▲

ИКАР


Само су крила хтела оданије
да оделе ме од мога имена.
Само је море хтело да ме свије,
док мајчински ме обујима пена.
Оче, тешко је изван мимикрије
сунца летети ко перце и сена.
То се никада догодило није.
То догађа се и овога трена.
Као облачак изнад старог града,
са јаром сунца у плавом преплету,
и као занос који стварност свлада,
да наук буде гордима у свету,
над морем сваким један Икар пада
и свака крила пале се у лету.

▼▲

ПЕСМА


Оретко се та песма случи,
трепетна и мраморна склада,
она што бодри и што мучи,
ко предсмртни бол и наслада,

ко тврда вера и невера,
ко свест о рајском и о хадском,
из компјутера и скенера,
из там-тама и тла ливадског,

из руске зиме, зена, веда,
из Гилгамеша и Хомера,
допре ко танан напев један,
ко црта што се не помера,

из житија, пећинских слика,
из руна, с Анда, с Хималаја,
различних боја и облика,
ал исте мисли, из бескраја,

из сегедиље, бугарштице,
ћуљандре, сага и Алхамбре -
допире пој те крхке птице
да осмисли свет, и да замре.