Дан кад се Бре вратило кући| Виолета Алексић
Дан кад се Бре вратило кући је збирка прича и лирских цртица, које разобличавају вешто прикривену стварност. Све њих можемо поделити на оне које имају развијену фабулу попут приче „Е бре човек“ и на оне које су више критика и субјективни осврт на стање у друштву. Виолета Алексић приказује два типа људи. Првом типу припадају они који су подлегли процесу глобализације, отуђили се, постали „роботи“ који све раде механички, те им ни празници ни недеље више не зраче топлином. Све раде тек да би урадили, тј. зарад некакве друштвене обавезе, а не зато што желе („Празници“, „Не волим недеље“). Тако глобализовани са јединим акцентом на физичком изгледу личе на пластично цвеће, украсе. Такви делују савршено издалека, али чим им се приближимо видимо да немају „мириса“ оличеног у емоцијима и души, која је данас постала право чудо („Пластична керефека“). Емотивним патуљцима, како их назива, ништа није свето, па ни религија. Скривајући се иза Божијег лика пласирајући лажни морал, јер им „је драже да виде оно у шта желе да верују него реалност“ (Акција „Смајли“). Зато је виртуелни свет за њих спас. Тамо могу да креирају своје друго „ја“, лаж у коју толико верују да за њих постане истина. У онлајн свету могу бити хероји без да делају, довољно је само да својим шером или лајком подрже неку акцију. Оно што је неопходно да би се ствари промениле није „лајк“ за успех већ учињеног дела неког тамо нам виртуелног пријатеља, већ „лајк“ у стварности за помоћ. Друга, ретка врста људи је она која воли и не жели да прода душу. Такав је Циганин из приче „Е, бре, човек“. Он неколико пута подцртава да не да своју душу ни за какве паре, иако је она већ умрла, смрћу оне коју је волео. Гудало му је једина кућа, а песма бекство у прошлост, које му омогућава да се сретне са својом драгом у измаштаном свету. Тиме се даље показује да се циганска душа нимало не разликује од свих других, да она исто воли и пати и да су наше туге увек исте, а опет посве другачије. Ликови у већини немају своја имена, како и сама ауторка каже у једној од прича небитна. Тренуци су ти који се памте! Додатна предност безименог постављања ликова јесте и у томе што се њихов идентитет изједначава са њиховом функцијом. Није битно име, јер одређену судбину би могао имати свако, као што би се свако могао наћи у датим ситуацијама. Једина која се декларише именом и презименом је ауторка. Разлог томе може бити чињеница да је она та која отворено устаје против глобализације и отуђености с обзиром на то да две већ споменуте врсте људи, ма колико се разликовале у поимању живота, своју судбину прихватају „мирно“, такву каква јесте. Није случајно ни што збирка носи назив по причи „Дан кад се бре вратило кући“. Наиме, сваки појединац има много маски које ставља у различитим ситуацијама, док своје лице или не открије никад или то учини само пред одабранима или пак она сама пукне оног момента када лице надјача маску. Тако и ауторкина маска углађености пуца једног сасвим обичног јутра у породичном дому, чиме почиње њена борба. Тако огољена постаје обично биће које има право да искористи поштапалицу које се сви гнушају. Ова прича је окосница збирке, јер у њој се сједињује све оно што се у осталим само назире. Тако ауторка постаје она „Циганка“ из приче „Као рецимо сада“. Ослобађа се маске ноблеса и постаје огољена, искрена душа која само жели да буде оно што у бити јесте. Управо ту, иако посредно, најјаче се чује ауторкин позив људима да збаце маске и оголе лица. Она полази од максиме да смо оно што мислимо и оптужујућим тоном проговара „Све смо сами изрежирали, заборавили смо и изгубили себе“ („Речи прошле поред нас“), „тежи се сликама као трофејима“ („Прашњави путеви без циља“). Разлог таквог стања треба тражити и у идеологији, јер су „нам дуго продавали успаванке“, толико „да више не умемо да се пробудимо“ и чини се да „реалност не постоји“. Ипак, буђење постоји! Треба делати! Треба знати читати „Знакове поред пута“! | Ауторка верује у промену полазећи од себе: „Треба у све ући без мрља и ја желим бити нова за свој неки сутрашњи пут“ („Не волим недеље“). Самокритичношћу подстиче друге постајући пример неопходне самосвести. Пут до циља је тежак и не мора се све знати истог трена, важан је циљ. Није грех погрешити, каже Весна, већ не рећи опрости, јер само онај „ко уме искрено да се извини може се назвати човеком“ („Патетика“). Такође, живот је учитељ, треба знати рећи и чути „Волим те“, („Чика живот“) јер сви смо ми понављачи са којом новом речју и изразом лица“ (Акција „Смајли“). Поред наведеног у неколиким причама осећа се носталгија за домовином, али и једним селом где „ништа није јасно, а све има смисла“, где живе „чудаци који не могу заједно, а ни једно без другога“ („Амнезија“). Овде би ваљало застати и поставити питање је ли то Виолета жуди за својом Недођијом? Сва ауторкина запажања и хтења резултат су сталног сукоба 21. века и времена које је у њој, у коме нема испразности и бесмисла, које се, како каже, запричало са Богом. Сукоб новог и старог, али и што је важније њиховог помирења, најбоље је приказан у причи „Први час“. Кроз лик једног наизглед бахатог младића, који вози добар ауто и ужива у кафанским чарима, дат је приказ целе генерације која је стасавала деведестих, када је криминал доживео своју кулминацију и уништио многе животе. Одрастао на улици, без родитеља, тај младић утеху ће пронаћи у онима које су га очувале и зато ће дати све да им старост учини лепом и одужи се. То показује да колико год било притајеног беса, надмености у њему, ипак има наде и љубави која ће омогућити представнику старије генерације да допре до овог човека и научи га правим вредностима. Ова прича уједно буди наду и указује да се све може постићи ако у људима има бар мало оне исконске емоције, али и жеље да се помогне другима, да се дела. Ауторка не преза да се ухвати у коштац ни са фантастиком, па ће у „Уклетој кући крај језера“ од легенде креирати изузетну причу о коренима, огњишту, вечитој борби господе и Цигана, освете. Основни елемент фантастике овде је мачка као симбол зла и ђавола, који је као такав третиран код Булгакова и многих других аутора. Оно што је интересантно јесте да овде долази до поигравања са бојом, па уместо црне мачке, коју бисмо с обзиром на наведену конотацију очекивали, налазимо белу, која симболизује највеће вредности, као да се тиме жели подцртати оно Булгаковљево да ни „ђаво није црн као што изгледа“. Фантастични дискурс понекад ће заличити на Настасијевићеве „Записе о даровима рођаке Марије“, а понекад на Горедов „Замак у Пиринејима“. Виолета говори о темама које муче савременог човека језиком, који није баналан, али је разумљив широким народним масама. Тако не преза од употребе поштапалица и некњижевних форми, када то треба њеном јунаку, а све у циљу да се што верније прикаже, маестрално рушећи баријере и показујући да се одлично сналази и када говори као Циганин свирач и као интелектуалац. Често се обраћа замишљеним јунацима, што је приближава читаоцима, који могу да се идентификују како са њом, тако и са имагинарним саговорницима. Овај осврт на збирку Дан кад се БРЕ вратило кући можемо завршити афирмативним цитатом из једне од прича, који ће потврдити изложено: „Свако има свој брод и пре и после пловидбе. Лука не гине ниједном морнару. Само је срећа што су пловидбе честе па лука изгледа као предах! Вратите се и Ви као Виолета, прецртјте илузије, запамтите симболе и будите спремни на нове пловидбе!“ |
