Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________17_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Нова књига
Уточиште | Марко Мозетић



У издању самог аутора, младог песника Марка Мозетића (1995), а уз финансијску и свеколику помоћ Града Шапца, ових дана је из штампе изашла његова прва књига Уточиште. Књига је конципирана као збирка песама и кратких прича, као и део сценско-драмског текста о Његошу.  Рецензију је писао шабачки песник Томислав Маринковић чијем суду се свакако може веровати, јер је песник који је добио све значајније награде за своју поезију. Суштина поетике представља књигу Уточиште једном причом и деловима из рецензије.



Марко Мозетић
МОРЕ, САН

 

Осећам слане пољупце на кожи која вришти. Пливам у тамној утроби постања, препуштам тело меком инструменталу таласа. И Она се појављује у том сну, сваке вечери, саздана од шећера. Посматра ме са обале, а ја не смем да је зовем да ми се придружи. Сама помисао да се то дивно, бело, извајано тело раствара преда мном у агонији немоћи, чини ме одлучнијим у томе да је не зовнем.          

Када се уморим од пливања, подигнем главу из воде и гледам у околне планине, снажне и сурове, или се загледам ка пучини. Та спознаја бесконачности, макар у виду визуелне варке хоризонта, чини ме безначајним, и онда скренем поглед ка Њој. Отпорна на сунце, лежи на обали и посматра ме својим уснама. Не смем да је пољубим, јер знам да би то оставило ненадокнадиву празнину на њеном образу, у њеној коси, на њеној шећерној пути. И ми се, тако, платонски волимо. 

Вечерас се први пут није појавила. Сунце залази и разлива се по мојој ду-ши као меланхолични, сетни ноктурно. Љубичаста. Наранџаста. Црвена.

Али - где је отишла? То ме изједа као со, као тишина, као проклетство што не смем ни да је додирнем, а да је не уништим.

Нисам је пронашао...

Нисам је пронашао!

Четвороношке, отпузао сам до литице. Далеко испод, таласи бучно и страсно милују приобалне стене. Скок траје кратко, попут куцања једног слова на писаћој машини. Последње што видим је трептај светионика.  Следећег тренутка сам у води.

Море око мене је слатко.


Из рецензије

 

Кратке приче Марка Мозетића изазивају пажњу и траже одговоре с више нивоа и различитих аспеката. Реч је, пре свега, о међужанровским и међуформалним целинама, о креативним фрагментима на самој ивици приче, песме у прозном облику и филмских сличица, обједињених у низ кадрова, готово слајдова, преузетих из приповедачеве свакодневице.

....

Важно је истаћи да се елементи обичног, препознатљивог и свакодневног, на почетку приче, код Мозетића вешто преображавају у неочекивану завршницу, на начин како би диктирала драматургија неке позоришне једночинке, или сценаристичког предлошка за настајање документарног филма.

Свакако, реч је о модерном, даровитом и образованом младом приповедачу чији рукопис, у појединим аспектима, остварује релацију и са таквим класицима светске књижевности какав је Рејмон Кено или, спорадично, реафирмише штимунг Семјуела Бекета. А када је реч о домаћим савременицима, Мозетић је на трагу ране прозе Давида Албахарија  или једног од наших најмлађих прозних писаца Срђана Срдића.

....

И поетски рукопис Марка Мозетића, ослоњен на сличан поетички принцип на којем почивају његове  кратке прозне целине - лишен је идиле или сликања природе као огледала божанског изобиља. Чешће су присутни чежња и тежња да се достигне душевни склад, а на том путу се унутрашња тескоба изједначава са општим поретком и устројством света, чему допринос дају песничке слике, као што су бескрајно добовање кишних капљица, сунце које је заклоњено сивилом, тишином и празнином испуњене собе, злокобни откуцаји часовника...

....

Све у свему, пред нама је рукопис даровитог младог песника и приповедача, који је одшкринуо једна од многих врата иза којих се скривају тајне човековог постојања. Па да поручимо: само стрпљиво и храбро, читав Свет је пред тобом!


Томислав Маринковић