Прича | Велибор Михић
ЈА,
СИГУРНО, НЕЋУ ИМАТИ СВОГ ПАУНА
Ово је једноставна искрена прича коју ћу испричати упола снаге јер нисам више млад, а и књижевни талент ми је много ослабио... Јасенка ми је јавила да је Милан имао мождани удар. И да је смештен у будимпештански Медицински центар за непокретна лица Напредак. Боже мој, то да се деси мом другу с којим су ме везивале многе године повременог друговања, сусретања, ћаскања, путовања и дописивања преко е-поште! Избегнуто је најтеже. По Јасенкином опису у е-писму, Милан је добро, удар се, на сву срећу, није поновио, шегрта није заменио калфа, али, пошто је нађен на поду после више од пет сати, последице су вишеструке и видљиве: одузете су му десна рука и десна нога, тешко говори и врло мало памти! Разуме само оно што је пред њим, што чује и види. Свега осталог није свестан. Старо се избрисало, ново не памти, то јест, сместа заборави. Чим му се неко склони с видика, као да га није ни видео пре секунд-два. То је стање у ком се Милан налази. Спроведено је одговарајуће лечење и, већ, почела предвиђена рехабилитација у таквим случајевима. Направио је први корак уз помоћ два физиотерапеута, а и она, Јасенка, подстицала га је да се труди, да се не предаје. Милан прихвата рехабилитацију, надајмо се најбољем, па макар корак по корак... Али, то је било пре две године... Отад,
Милан је променио неколико установа за прихват и рехабилитацију непокретних
лица у Мађарској. Такође, и у једном месту у Србији, на Дунаву. Јасенка ме је
увек уредно обавештавала на чему сам јој неизмерно захвалан. Ипак, био ми је
добар друг, мада сам се с њим често сукобљавао, ништа ново међу књижевницима.
Милан није био верски човек. Умео је да буде веома груб у коментарима и
замеркама онима који верују у Исуса Христа. - Зар да верујем у
столара?! - говорио је. - Није он био обичан столар већ дрводеља! - Дође му на исто! - Он је Бого-човек! - убеђивао сам га. Одмахнуо би руком. Оном која му се сад одузела. На свако Јасенкино писмо сам уредно и опширно одговарао, колико ми је здравље дозвољавало и поздрављао сам Милана. Било ми га је жао: никад, више, мој друг неће написати ниједну причу, ниједан роман, ниједну драму, ниједну белешку, ниједну критику, ниједан предговор и неће трчати својих редовних десет километара. Готово је с уметношћу и спортом. Сад је везан за кревет и зависи од туђе помоћи и бриге... А онда, изненађење... Јасенка
ми шаље СМС поруку: најзад, Милан је у Београду! Желим ли да га видим? Какво питање! Пребацила га је из оног места на Дунаву. Ако ме не препозна, да се не чудим. Саопштава ми адресу Милановог новог боравка, али и нуди да први пут одем њеним аутом. Добра идеја јер ја одавно немам ауто, а ни бицикл, нисам у стању да га возим због обољења простате, повремених болова херније, камења у жучној кеси, а и све слабије видим, уз сазнање да ми се више не може дати већа диоптрија јер је моје очи не прихватају, наводно, имам израсло око. Значи, отићи ћемо аутом, лепо. Хвала јој на том поклону, лакше је отићи аутом јер ни ја више нисам млад, чак сам старији од Милана неколико година. У аутобусу ми устају средовечни, проседи људи, да ја седнем! Обраћају ми се чико или деко. Да бих се склонио од сунца, сачекао сам Јасенку у ходнику њихове зграде на Тргу Николе Пашића. Преко интерфона ми је рекла да силази за пет минута. Чекао сам и нисам знао какву ћу особу угледати. Давно сам је видео, давно сам је заборавио. Исто је важило и за њу, није знала како изгледам. Свако је у ходнику могао рећи да је Миланов друг, и отићи с њом у посету, а Милан, то, не би ни приметио јер му је памћење отишло у неповрат. Тад сам се сетио да му ништа нисам купио јер немам обичај да трошим. Моје финансијско стање ми не дозвољава да расипам. Кад подмирим дажбине, једем као пуж! Замолио сам Јасенку да ме сачека пола сата док не купим нешто обавезно за посету. Дозволила ми је. Она ће, за то време, насецкати воћну салату и додати шаку сувог грожђа. Кад је споменула грожђе, пошла ми је водица на уста, одавно га нисам јео. Померили смо састанак. Пошао сам према Македонској улици. Рачунао сам да ћу тамо пронаћи неку радњу која није прескупа, а има оно што бих могао да купим Милану. Размишљао сам шта бих му могао понети. Нисам имао много времена, мозак као да ми је стао. Шта се носи таквим болесницима? Шта је дозвољено, а шта није? Тврдо или меко, слано или слатко? Да ли на капији претресају и лове боце алкохола или масне чварке? Шта се деси с понудама које портир задржи? Знам шта би Милан највише волео да му донесем, али о том не може бити говора, Милан није више оно што је био. Одлучио сам да купим штрудлу с маком или јабукама, већ какав ми избор буде понуђен у пекари Хлеб & Кифле, близу палате Политике. Избор није био ни прескуп ни тежак: парче штрудле с маком и парче штрудле с јабукама, пуна капа. Једно парче Милану, друго мени. Ја сам узео с јабукама. Своје парче сам ставио у џеп, за вечеру, а продавачицу сам замолио да Миланову штрудлу с маком замота у салвету. Чудно ме је погледала, али није прокоментарисала. Вероватно је посумњала у оно моје парче у џепу. Зашто га не једем већ кријем! И од ког?! Али, то није њена ствар, па нисам на то ни обратио пажњу. Њено је да прода робу, а не да се пита ово или оно. Ни њу нико не контролише шта има у ташни, а шта у желуцу, кад пође кући. Кад се Јасенка појавила на дну ходника, силно сам се изненадио: била је стара као ја иако је била много млађа чак и од Милана. Наравно, то нисам показао јер сам културан. Свако има право да буде стар онолико колико има година. Ја се не осећам старим иако тако изгледам. Мало смо попричали, подсетили смо се на наше давно-давно виђење. У то време је Милан аматерски упражњавао улично трчање звано џогинг! А сад, гле, не може ни да хода! Упитала ме је колико имам деце. Одговорио сам јој без детаљисања. Ја сам је упитао за њихову децу, знао сам да имају двоје, сина и кћер, али ни она није детаљисала, ходник није био место за опширан поглед уназад. Сазнао сам што сам про форме желео, а онда упитао Јасенку где су јој кола. Нажалост, она је заборавила где их је паркирала и напрезала се да се сети где би то могло бити. То је последица што су паркинзи у центру увек заузети и тешко је наћи слободно место. Кад се, више пута, кружећи по околним улицама од којих су многе једносмерне, ипак нађе слободно место, касније га је тешко запамтити и ето проблема. Ипак, сетила се да је ауто паркирала испред неке школе. Сели смо у ауто и одахнули у дуету. Ја сам већ био уморан, а још нисмо ни пошли. У току вожње, вероватно смо разговарали о многим занимљивим темама јер није у реду да се ћути. Нажалост, сад се не сећам ниједне јер је и моје памћење ослабило иако нисам имао мождани удар. Последица старости, наравно. Уосталом, све нас, то, мислим на слабије памћење, једног дана, чека. Као кљуцање у колену, као севање у крстима, као плима и осека у ушима. Ако човек не умре од неке болести, умреће од старости или, како то Срби сликовитио кажу: од смрта! У току вожње, питао сам Јасенку зашто носи розе турбан око чела. Сазнао сам да то чини јер јој већ неколико месеци опада коса. Због стреса. А има и реуматоидни артритис, и још друге две врсте реуме, од могућих сто! И пије неке лекове који јој проређују фризуру. Пре него што смо ушли у Миланов круг, сазнао сам да је установа у којој је смештен приватног карактера, да тиха класична музика стално свира, да их двапут дневно пресвлаче и има базен у дворишту. За ког базен ако сви леже? Вероватно за особље. Али, онда, то, не би требало рекламирати. |
На портирници, нико нас није претресао. Портир је решавао укрштене речи. Пошто је у Београду владала епидемија грипа, портир нас је упитао да ли кашљемо. Јасенка је одговорила да не кашље, а ја сам објаснио да је мој кашаљ старачког типа рекавши - жив човек кашље. Да ли је схватио шалу, не знам. Ипак, пошто сам ја био нов, подигао је значајан поглед с укрштенице и љубазно ми климнуо главом. Ко зна, можда ме је с неким заменио јер сви старци личе један на другог. Мени се то учинило смешно јер је и он био старац, можда отац или стриц власника установе. А онда, инцидент! Портир је истрчао из свог стакленог кавеза и оштро ме повукао за рукав, замало ми га није отцепио. - Ви сте Милисав Јанићијевић! - рекао је озарено и јасно. - Јесам - одговорио сам. Неко се, још, сећао моје књижевне славе. - Ви сте, код Јованове пијаце, долазили код моје тетке да поправите кишобран! Само сам га погледао. Била ме је срамота од Јасенке. Кад смо ушли код Милана, он је лежао и гледао у плафон. Јасенку је препознао, а мене не. Питао сам га да ли ме се сећа. Како да не, одговорио је. А како ми је име? Није умео да одговори, само се смешкао. Јасенка ми је објаснила да, чак, и кад нешто зна, Милан, понекад, не може да изговори јер му је оштећен говорни апарат. Или, што сам се изненадио, изговори нешто као на страном језику, као да прескаче самогласнике и говори помоћу сугласника. Дао сам му његову штрудлу, одмах је појео и тражио воде. Понашао се као да је у затвору. Хтео сам да поједем своје парче из џепа, али ме је била срамота. Јасенка му је принела цевчицу и Милан је дуго-дуго пио сокић јер је био жедан. Затим му је принела шерпицу с воћном салатом и он је лепо јео из кашике коју му је Јасенка пажљиво приносила. Везала му је портиклу да не исфлека пиџаму. Само се двапут загрцнуо што није много с обзиром да је лежао. Док су они били заузети воћном салатом, мало сам разгледао собу. Милан није био сам. Један корисник је спавао, други је лежао на високо уздигнутом јастуку држећи изгужване новине, трећи је разговарао с неком штркљастом женом, вероватно му је била сестра јер су личили. Чула се тиха музика. А онда су нас замолили да изађемо јер је било време за мењање пелена. Јасенка ме је питала како ми све то као неутралном посматрачу, с Миланом изгледа, а ја нисам умео да јој одговорим. Не знам зашто бих морао да знам одговор на тако нејасно питање. Нисам лекар, нисам ни физиотерапеут ни терапеут, књижевник сам као Милан. Да су нам замењене улоге, сигуран сам да ни Милан не би знао како је мени. Све сам јој то рекао после чег ме је упитала да ли патим од високог или ниског притиска. Одговорио сам јој да не знам. Моји здравствени проблеми су друге врсте, а не притисак овакав или онакав. Кад је пресвлачење завршено, вратили смо се у собу и Јасенка ме је замолила да јој помогнем око Милановог устајања и смештања у колица. Хтела је да га прошетамо по дворишту, има лепа кружна писта. Једва смо извели тај маневар, Милан је био тежак. У лифту, Милан се расплакао, по чем сам закључио да му осећања нису блокирана као рука и нога и говорни апарат. Не плачи, рекла му је Јасенка, све ће бити у реду. Он је нешто рекао, али нисам разумео, личило ми је на кинески. Возили смо Милана по лепо асфалтираној кружној стази око зграде. Сазнао сам да, поред Миланове зграде, у којој су само непокретни корисници, постоје још две у којима су они који могу да се сами о себи старају. Понашају се као да су у хотелу, може им се. Дозвољено им је да примају посете. Они носе своју одећу. Могу да имају свој фрижидер, своју пеглу, свој решо за кафу или чај. Има и брачних парова. Нису затвореници већ слободњаци. Није им забрањено, према важећем кућном реду, да иду у град и врате се кад зажеле. Оброк их чека, у трпезарији, у соби, или у фрижидеру, како се договоре: доручак, ручак, вечера. Имају чак и ужину, као да су деца. Чај, јогурт, кисело млеко, бела кафа, воћни сок, кришка лимуна да освеже дах, то је репертоар. Углавном су у питању они који су радили у иностранству па имају велике пензије. Кад се њихови еври претворе у динаре, могу да имају и пар паунова на тераси! Милан није имао свог пауна, мада је Јасенка стекла солидну пензију радећи у будимпештанској филијали Мерцедеса. Кад и она онемоћа, вероватно ће се придружити Милану, тако сам закључио, али нисам гласно изрекао своју мисао јер није моје да предвиђам шта ће бити с другима. Не знам ни шта ће бити са мном. Моја деца су далеко. У току вожње по полигону на ком је било неколико аматерски исцртаних пешачких прелаза, додуше без семафора, углавном смо ћутали. Неколико пута, Милан ме је погледао док сам гурао инвалидска колица, вероватно се питао ко сам ја. Помислио сам да би, можда, требало да на ревер окачим таблицу са својим именом да би Милан знао ко га вози. Нека стара жена у колицима, заскочила је ружно с крештавим гласом Јасенку с молбом да јој врати позајмљен новац! Изрекла је смешно малу суму. Била је веома груба. Ударала је по рукохватима. Повлачила кочницу. Куцкала коленима. Њен возач се извињавао. Била је, то, његова мајка. Неко јој је остао дужан пре више година и сад је тражила од Јасенке да тај дуг измири. Јасенка се, после, од срца смејала: она је, заиста била дужна, али не тој старици већ газдарици у Будимпешти из које се одселила. Нисам улазио у детаље, приче о новцу ме узнемирују. Од Јасенке сам сазнао да долази сваки дан, Милану много значи њена посета. Питао сам да ли често долазе и њихова деца, али је она прескочила моје питање. Зато сам се ујео за језик, истрчао сам се, а то уопште није мој обичај, то да забадам нос у туђе послове, односе, ситуације, размишљања, планове и слично. Пошто сам огладнео, вероватно због
чистог ваздуха у парку, извадио сам оно своје парче штрудле и поделио га с
Миланом. Оде моја вечера. Учинило ми се да је Јасенки било криво што не постоје
три половине, жалим случај! Она је јела мало његове воћне салате, а мене није ни
понудила. Али, то су ситнице којима не треба оптерећивати свој живот. У тренутку кад сам Миланова шкрипава колица гурао поре неке ограђене кречане, упитао ме је: - Да ли си спаковао руже? Нисам га схватио. Тражио сам од Јасенке да ми преведе хијероглифе. Рекла је: - Питао вас је да ли сте пореклом из Руме. Запањио сам се. Мој син служио је војску у Руми, одатле је прекомандован у Урошевац. Рума, како је он то могао знати?! Осим тог, зашто ми се Јасенка само тад обратила на Ви, такође ми је остала загонетка, не баш велика, али, ипак, загонетка. Кад смо се вратили у зграду, изненадио ме је бучан какофоничан хор из дубоког приземља стационара. Да ли је могуће, пијанка?! Неко је прослављао рођендан. Мора да је на торти било сто свећица. Заборавио сам колико тачно година је имао Милан, али ме је била срамота да питам. Ко зна, можда ни Јасенка није знала, зашла већ и сама у неке године. Помогао сам јој да Милана сместимо у кревет. Како је легао, тако је заспао. Нисмо се ни поздравили. Одједном, као на знак, Јасенка је заћутала и загледала се у једну тачку. Ћутала је. Ћутао сам и ја. Дуго сам ћутао док се чула песма рођенданаца из дубоког бункера. Нисам имао жељу да прекинем Јасенкино ћутање. Дуго сам седео поред ње, а она поред Милана. Онда сам отишао. Јасенка је остала да га чува и помогне му око вечере. Други разлог ми није падао на памет. Дошао колима, отишао пешке... Ето, то је све што сам био намеран да опишем. Знам да има и лепших, радоснијих пуних наде животних прича, али човек може да опише само оно што проживи. Да ли је прича испала о Милану или о мени, нисам сигуран. Ја, сигурно, нећу имати свог пауна! |
