Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________18_

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin





Филозофски и естетички ставови Лазе Костића
у песми „Спомен на Руварца“








Пише: Гордана Димитријевић





Лаза Костић је још као млади песник показивао несвакидашњи поетски израз. Он је у доба романтичара Јована Јовановића Змаја и Ђуре Јакшића, у време нежне љубавне лирике набујалих осећања и родољубиве реторике, певао чудне алегорије са необичним сликама,  врло смелим и помало нејасним изразом. Био је човек широког знања, пратио је европску песничку традицију од класичне старине, преко ренесансе, барока и класицизма, све до романтичарских поетских токова. Његова поезија није поезија срца и осећања, већ поезија логоса, поезија духа и маште, у својој основи дубоко филозофична.

У естетичким расправама и студијама Основа лепоте у свету (1880) и Основно начело, Критички увод у општу философију (1884) Лаза Костић је изложио своју филозофску теорију о укрштају супротних сила као основном космичком закону и као основи лепоте у свету. Међутим, многи проучаваоци Костићевог књижевног опуса сматрају да се овај филозофско-естетички став налази у раним и каснијим његовим песмама, чак и у драми Максим Црнојевић.

Своју теорију о укрштању супротности Лаза Костић је применио и у животу, и у раду, и у поезији. Он је на тај начин објашњавао, тумачио простор и време, сматрајући да сва велика  остварења представљају укрштање маште и разума, срца и памети. Уметност је за њега истовремено поезија и филозофија, прожимање два главна душевна стања – сна и јаве.

У једној од својих најбољих песама Спомен на Руварца, коју је испевао 1865. године и објавио у 23. броју Данице, он је транспоновао своје филозофско-поетске идеје. На почетку песме, кроз наративно обојене стихове, он уводи читаоца у језиви и аветињски простор:

 

Уочи Нове године је било...

Са оближње цркве куцнуло је триред

под кључем кад ми шкрипну капија;

на дванаест као да беше.

 

Пре фантастичне сцене – песниковог сусрета са мртвим другом Руварцем, нижу се рефлексивне асоцијације које песника воде ка Библији и делу „Откровење Светога Јована Богослова“. Библијске слике се појављују у новим контекстима и са другачијим значењима, али је и у „Откровењу“ и овде земаљски живот пролазан, површан, а изван његове површности налази се прави небески живот чистог духа.

Многи критичари су указивали на извесно подударање ове уводне слике са почетком Гаврана, Едгара Алана Поа. И код њега песник у поноћ чита у својој соби старе књиге, на вратима је неко закуцао, али када су се врата отворила, тамо није било никога. Напокон, кад је отворио и прозор, у собу је улетео поноћни посетилац – гавран. Костићева прича о поноћном састанку са Руварчевим духом, до тренутка када се три пута чује „куц, куц, куц“ којим се најављује посета чудног, ненаданог госта, стално се креће између рационалног и иреалног света. Одмах после појаве „коштаника“ песма добија форму помало језовитог драмског дијалога који се води између песника и духа, а који наизглед почиње као обична конверзација:

 

„Добро вече!“ отпоздравим му и ја...

Па откуд ти тако доцкан, богати,

зар и ти ноћник, и ти бекрија?


Своју илузију о трансцедентном животу Лаза Костић дочарава у песничким сликама као јединству рационалног и ирационалног, мистичног и хумористичког, идеалног и реалног. Он жели да искористи посету поноћног госта из оноземаљског света да би чуо нешто о његовим тајнама и истинама. Иако је знатижеља песника велика, он је ипак опрезан, користи хумор и иронију не би ли прикрио нелагоду на почетку, а касније и знатижељу. Дух Руварца је пак дошао да чује о Њој, о својој драгани:


Казиво сам му да се сећа на њ,

и да ће њега памтит вечито...

Душевна свест јој сва је његова,

а несвест тела даће другоме.

 

Да би га утешио, песник му кроз емотивно-мисаону игру указује да су све идеје и веровања велика човекова илузија, али му, с друге стране, тражи одговор на метафизичко питање о тајни живота. Са извесном иронијом, Лаза Костић, преко Руварца, на занимљив и необичан начин полемише и са јеванђељем:

 

„Окани га се, додијало ми

тај курс већ слушам целу годину,

па зато имам рекрацију сад

до прва кукурика“

 

Иронизацијом целе те приче, од почетка па готово до пред крај, ствара се полушаљива-полутајанствена атмосфера. Иронија је плод разума, али она треба да се поигра са потпуном увереношћу у бесмртност душе. Из тог разлога о телесном се говори као о небитном, а васкрсли костур најпозванији је да одговара на песникова питања о васкрсењу. И онда долази крај са импресивном сликом костура, код кога „заори глас ко подземаљски гром“:

 

„Алфа и Омега!“

И збиља беше у лубањи му вид

(у продужењу с плећним костима)

ко мало алфа, а под шуваком

савијаху се бледи кукови

ко велико омега...“

 

Руварчева сенка не стиже да до краја изнесе своје откровење, већ, опоменут библијским кукурекањем, само открива тајанствену шифру: алфа и омега. Након његовог нестанка песник се из фантастичног света враћа у реални и покушава да одгонетне значење ових симбола. Костићево тумачење заснива се на укрштању два супротна принципа: духа и материје. Дух је означен апстрактним знаком алфа, a представљен је као синтеза две творачке силе човекове – мозга и срца. Са супротне стране налази се материјално, нагонско у човеку – омега:

 

Алфа је глава, алфа то је ум,

почетак свега, душин неимар...

а омега, јест, омега је кук,

срамота, трбух, лакомост и блуд...


Знаком омега симболично је означено све оно што се у Јовановом Откровењу појављује као ђаво, звер, сотона. Лаза Костић у свему што је телесно и материјално види изворе зла, а дух је нешто што покреће и даје животну снагу. Човекова природа је дуалистичка, а он сам се налази у непрестаној борби између своје утробе и главе, између нагона и духа.

Васељенска борба између добра и зла, љубави и мржње, која се огледа и у човечијем организму преузета је из грчке филозофије и поезије. Сукоб супротности – алфе и омеге, главе и кукова, духа и страсти представљаће основу естетичко-филозофске теорије не само у појединачним примерима, већ у готово целокупној Костићевој поезији.


www.knjizevnicasopis.com/broj-23/prikaz-gordana-dimitrijevic/%D0%B8%D0%BD%D0%B4%D0%B5%D0%BA%D1%81-compressed.jpg