http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________24_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Књижевност на дијалекту
СврткаМиле Костић Дубница




С’вртка се нема од овуј самоћу. Сама кућа, сам ја. Кој знаје, од к’д гу несам отворија порту, да искочим на сокак и у комшије?

А к’д помислим, па немам зашто ни да искачам? Куде да идем у пусту лудницу? Више ни у комшије нема жива мачка. Све пустињак биднало, све ураснало у коприве и трњаци. Што било старо помрело. Што могало и што било по к’светно, отишло по своји деца у град.

У туј маалу, само сам ја останаја сас моје једно шугаво куче. Оно јадно, ч’с искача, ч’с улази на порту, по цел д’н т’кој. А пре­ко ноћ, к’д насети неку животињу или гадину, отрчи до порту куде је ископало рупу и одотле лаје из двор, не искача надвар.

Такођер, ни ја не се сећам, к’д сам последњи пут отворија врата на племњу, на шталу, на кочину, како и на избу. У њума па, нема ни зашто да идем. Голем жал ме спопадне, к’д треба да улегнем.

Б’чве, бурики, качики за трушију и сирење, што је неки пут моја Живана сабирала у њи, све се тој порасушило. Само што ги ја не померам од исто место, па се видив да су још као здрави. Неје за џабе мој деда Димитрија причаја: „Која се врата не отварав, они се и не чујев да крчив.

Колко пута искочим у двор. А не знам зашто сам искочија. Повртим се како нека утка, па улегнем у празну собу. Једино и тај се врата често отварав, како и на клозет, куде и мора да се иде, и тој не често, само к’д ме зор свије.

Него што викав људи - и на туј се работу не иде гледан.

Самоћа је голема мука. Од самоћу ништа потешко нема! Она ме најтро пред зору пробуди. Самоћа га човека сасвем сурнише. У саму кућу, ни с’н га не држи.

Најтро к’д се дигнем, прво ће потстакнем шпорет, да се зачури кућа, да се види из другу маалу да сам жив. К’д се добро разгори шпорет, одма турим кафу да се вари. Т’ј обичај ми је останаја, од моју Живану. Она т’кој работеше, Бог душу да ву прости. Ће туреше кафу за обојицу, па т’г ће се опраљамо на работу. Затој гу ја и с’г не забрављам, моју Живану. К’д турим кафу најтро за мене, окренем се на куде њума, да гу питам, да турим кафу и за њума.

Она ме само гледа и ћути. Што ћу ја сирома? Срце жалеје. Али једна је кожа у човека! Из њума се л’ко не искача? Повртим се сам у собу повртим, па си гу сам попијем. Џабе гу питујем, к’д мртва слика не збори.

Пристигло време да закуснем малко од лебац, да доручкујем. И на једење гу понудим моју Живану, да несам сам: „Живано, тој што је даја Бог, тој ће је за обојица. Доста ме беше ти нудила, сг, ете, дође време, ја тебе да те нудим, сас једење!“

Гледамо се обадва у вр очи, како мачори на врућу џигерицу. Она ме гледа како на еве. Салте, што ми не прозбори. Тој т’кво наше гледање, понеки пут ме и ражали. Па затој си и сам зборим, како да су млозина сас мене у собу.

„Ако мори, Живано, ако! Доста ми бидне, сал што ме погледаш, т’кој мило и убаво. Него с’г ми бар кажи. Што да сварим од јело за обед? Ја, еве, реши се, гра' да сварим д’н’с. А ти ми с’г казуј? Какву запршку да направим?“ Она, па ћути. Дошло време за обед, гра биднаја.


Не се седнује сам уз астал. Једна душа се не граби на једење. Нема се куде. Па сви ће ги сабирам на једење, да закуснемо малко, те ако ми се услади једње покрај њи.

Прво викам Живану. У њума ми очи гледав. Викам и сина Дису, унука Петра, унуку Владиславу и снашку Босиљку. Такођер и они ћутив. Ех! Да несу теј њине слике у далап, сас кога ли би па чинаја лаф? Што ћу ја јадан сирома? Савијем шипке, накусам се празан гра и т’кој, т’ј д’н, т’кој јутре ти д’н и т’кој целу недељу. Само на бистар гра и сув леб.

Време комај измакнало, душа проклета, навикнала се на самоћу. Још па, од како ми Живана отидна на он’ј свет, како све да је однела сас њума. Како да не жалејем? К’д смо голем живот имали са моју Живану, докле смо стварали деца и домаћинл’к. Несмо казали потам јед’н на другога у наш брак. И ја т’г могаше, како мојега сина, у моје младе године. Жену за руку и у бел свет и да ги оставим моји родитељи сами, да се мучив за парче лебац, како што се ја с’га мучим. Али у тој време, кој је смеја тој да спомене, на татка и на мајку? К’д па дође време за моју женидбу, куде је татко казаја, туј је морало и да бидне.

Па ете даде Бог, сас моју Живану толки век искарамо заједно. Так’в је татко бија у теј њигове године. Бија серт и ербап човек. У тој време, мене к’д да ме женив, прошја цел ов’ј наш крај, да нађе за снашку, чељад из домаћинску кућу. К’д беше све прошја ов’ј наш шопл’к, почнаја да иде по овија моравски села. Што викаше он: „Синко, неће те женим доклен не нађем кршну снашку. До изменимо малко овуј нашу, кепецку расу, нашу крв!“ Збореше још и овој: „Наша фамилија, све ситни и оземасти људи.“

Он је оћаја, да су му крупни унуци. И стварно, беше т’г отишја у тој моравско село, одокле је моја Живана. Он гу т’г Живану затекнаја у трлу, куде музла овце. И одма си зборија на смога себе: „Овој, овакво чељаде је за у нашу кућу.“ За његову срећу, б’ш т’г из кућу искочија њојан татко и видеја га како гледаја овце у трлу. Одма' га викаја у кућу, како и доликује на таквога домаћина. Чим татко улегнаја у кућу, одма' видеја да ће има работу сас домаћина човека. И одма' започнаја причу, како оће да пазари цел буљук овце.

Али, како збореше он, очи не трзаја од Живану, кол'ко била пргава на работу. Још па к’д га послужила, сас слатко од дуње и кафу, решија пошто-пото да купи бар десетину овце. Сал да се прија­тељи сас т’квога домаћина и због т’кво вредно чељаде.

Море и с’г к’д се сетим, на т’кву таткову причу и како ме татко женија и как’в сам живот имаја сас моју Живану, око ми заслузи.

А с’г у д’ншње време, предузећа ги одвојише наши деца од таткови огњишта. Затој си ги ја, јадан, д’н’ске гледам њине слике, само жал и мука да ме прође.

Али ако. Бар не ме је ни жал, к’д ги гледам у слике. Него ги се радујем на моји унучики и на њину убавињу. Теј њине слике што ги гледам и продужујев ми га живот. У њи ми очи гледав, и у ноћ к’д легнујем и у зору на расамнување, па су ми очи и памет у њи. Зашто? Ако је дрво само, његова је малечка ладовина, ако су повише дрва, туј се још неки крије.