Крај једне љубавне приче Грејама Грина, роман је о љубави, вери, али и о човеку у којем се стално боре добро и зло, док се као подтеме могу издвојити и питање брака, пријатељства, заклетве. Ово дело можемо посматрати по принципу два концентрича круга. У првом би се нашли Морис, Хенри и Сара, који ступају у међусобне односе: Сара и Морис као љубавници, Хенри и Сара као супружници, Морис и Хенри као пријатељи. Посматрајући из те позиције можемо рећи да Сара и Морис бивају сједињени у страсти коју осећају једно према другом, али и у посебности очитаној не само у односу, већ и оној која се скрива у њима. Места њихових сусрета обавијена су велом тајне, баш као и њихов однос, а оно што је интересантно јесте да је мрачни парк место које означава и њихов почетак и њихов крај. Да је у питању љубав, а не страст, показаће се у моменту када се она заклиње Богу да ће прекинути сваки однос са Морисом, уколико га спаси последица пада бомбе. Ту она поништава себе, своје емоције, али и први пут призива Бога, кога се беше давно одрекла. Са друге стране Мориса та заклетва не брине и када за њу сазна једино што жели је да буде са вољеном женом. Однос између Хенрија и Саре је површински, више пријатељски. Међу њима као да влада прећутни договор заједничког живота. Ипак, чињеница да Хенри зна за све Сарине излете и да то трпи само да би је задржао крај себе, може значити да је он тај који воли, али да то не зна да покаже с обзиром на то да јој годинама не прилази као жени. Тај човек или воли без страсти - уколико је то могуће, или се једноставно плаши да ће се његова слика идеалног брака урушити. Да ли је њему стало до Саре или до поменуте слиек није баш најјасније. Извесно је само да је жели задржати крај себе, па ће се толико понизити да ће одиграти на карту сажаљења. Чудно „пријатељство“ између Хенрија и Мориса показаће другу страну људске природе. Наиме, уобичајено би било да се мећу њима развије ривалитет, да се замрзе и униште један другог. Међутим, овде ће се догодити сасвим супротно - Сара ће их ујединити их и учинити да зажмуре на све што се дешава, као и да после њене смрти Хенри позове Мориса у своју кућу, као да тиме чува сећање на жену, као да је њена присутност управо условљена Морисом. Оно што ову двојицу одваја јесте то, што Хенри има обичај да оно што му се не допада одбаци као и да не постоји, што је можда и један од разлога због којих је изгубио Сару, те ће он, иако одлучан да је детективи прате, одустати од тога. Са друге стране, Морис не преза од сазнања и хрли му у сусрет. Зато ће преузети иницијативу и сакупити информације преко детектива, што ће га на крају и довести до истине. Он склонији љубомори од Хенрија и самим тим ближи читаоцу. | Други круг овог романа били би верски профили јунака. Сара је наизглед атеиста, али не по рођењу, с обзиром на то да је као беба крштена. У ком моменту је изгубила веру на читаоцу је да домисли и учита. Оно што је дато јесте њен (не)свесни повратак Богу у моменту када човек кога воли буде животно угрожен. У жељи да побегне од вере, она ће чак пронаћи и проповедника атеисту, али ни то неће помоћи. У тренутку Морисовог преживљавања и Бог у њој заувек је оживео. Није чудо ни то што Грин јунака који се представља атеистом обележава ружном флеком на лицу. Као да се тиме жели указати на упрљаност свих који не верују и да су они на овај или онај начин увек обележени. Низом догађаја, који су на граници са фантастиком, аутор се игра са моћима мисли и оностраног. Управо то ће довести до тога да и Морис проговори о Богу и негирајући га заправо ће га признати. Доказ томе је што на крају романа моли да га остави на миру, а не може се молити онај за кога се не верује да постоји. Што се тиче стила, Грин пише врло занимљивим стилом: игра се наративним нивоима, поред хетеродијагетичког уводи и хомодијагетичког приповедача, радња се одвија по принципу мозаика, те тече линијски са недореченостима, које се касније сећањима попуњавају. Оно што је такође интересантно јесте изузетно мали број ликова, али и места на којима се радња дешава, што доприноси већој читалачкој концентрисаности. Грин не обраћа превише пажње ни на физичко обликовање ликова, те ретко кад помиње њихов изглед или одевање. Они се приказују искључиво кроз своје делање и односе са другим ликовима. То омогућава читаоцима слободу да у својој свести домаштају исте. На крају можемо закључити да се роман Крај једне љубавне приче с правом сматра једним од најбољих Гринових дела, који на једноставан начин покреће супштински важна питања за човеково битисање. Захваљујући структури која је ослобођена сувишних дескрипција и догађаја, те наликује сценарију, ово дело добиће 1999. године и филмску екранизацију („The End of the Affair“) у режији Нејла Џордана.  |
Критика | Сања Живковић
________________________________________________________________________________________________________________________17_
