________________________________________________________________________________________________________________________10_
ДОЛАЗАК ЂАВОЛА Знам да ћеш једнога дана доћи по своје, И да би то могло бити већ сутра. У сваком случају, немој превише оклевати. Бани без најаве, па ком' опанци, Ком' обојци. Ћерај по своме - Ни по бабу, ни по стричевима - Богу божје, душманима пуждро. Остало себи... (и хоће ли ишто преостати)? Са орлушинама ћеш, знам, Највеће муке имати: Мали увајани црвићи с напором ће извијати Своје урасле главице - они су са орлушинама У дилу, али, тако је то... Учини и како другачије (нећу рећи наопачке) Ти знаш мене - као да нас је Једна мати родила... Сећаш се несташлука; кад оно Не имаде што радит', па све матери Пепео под скут. Колико је материјала улудо расуто? Јао зијана, јао зијана! ~ Срба Павловић ~ ▼▲ ОН И ЈА Ја бих данас, он би сутра, ја бих увијек, он само понекад, ја бих све, он мало нуди, ја бих до краја, он би с резервом, ја мислим да тражи превише, он да дајем премало, ја бих увијек горе, он ме гура доље, ја бих да ми више грли, он да премало враћам, ја понекад не могу, он би да увијек могу. Ах, тај мој живот и ја, никад у синергији узимања-давања! ~ Милица Лесјак ~ ▼▲ ТИШИНА ПОНЕДЕЉКОМ Желим да ћутимо сатима Ево, нека буде понедељак Кад тишину Намерно пустимо да се шуња станом И у нама проговори гласно Док се само мислима додирујемо Можеш ли ми препричати своје снове А да ни реч са твојих усана не потече? Можеш ли наслутити колико умем да припадам Само из зелених трава у мојим очима? Можеш ли замислити то царство наше тишине Понедељком У малом поткровљу неког предграђа Док падају кише и док ваздух између нас На обичну срећу мирише? ~ Мирјана Бекчић ~ ▼▲ УМРЛО ВРЕМЕ На крилима среће, без туге и страха, Где радост нам паде у дан један више, Сневајући некад остајем без даха, Кад осетим јесен да болно мирише. И сва моја радост у том дану паде, Под сунчаним небом са песмом јесени, Кад срећа на сан ми успомену даде, Са јауком бола што живи у мени. Јер то место бола за мој живот прости, Светлост беше моја и мој кутак таме, Светло место туге, колевка радости, Уздигнуће пакла и рај беше за ме. Ал’ давно је било и све је већ прошло, А можда се збиља никад збило није, Јер ја видим ново време већ је дошло, Да однесе прошлост и заборав скрије. Јер све оно тамно што је некад било, Сада већ је прошлост ил’ ја не знам шта је, Као да се давно једном негде снило, И да само бледа слика од тад траје. Јер били смо мали и без много знања, У вртлогу страшном животне олује, Тамничари бола и деца кајања, Јаук мртвих душа што нико не чује. ~ Марко Јуришић ~ | ▼▲ МОЛБА Неће ме пронаћи нико, Ни пут, ни око, ни сат. Бунићу се за толико, Неће се чути мој бат. А звиждаћу док се губим, У магли, у погледу, пени, Стопе ћу Месецу да љубим, А он ће заузврат мени. Сенка је чудно биће, Кô опсена, варка, мрена, пијемо исто пиће, а опија светлости сена. Ал’ неће ме будити нико, Ни црквено звоно ни глас, Можда је свет на нас свико, ал’, Боже, нек замре на час. ~ Јелена Цветковић ~ ▼▲ ГОСПОДЕ РЕЧ МИ ДОДАЈ Господе, реч ми додај моћнију од брава Ризнице у којој скупа сан и јава Дахом једне исте светле искре дишу У пламену вечном свештенога луча Где се греси наши сви топе и бришу Дај њу против које земља нема кључа. Господе, реч ми додај ону што отвара Моћну као прстен великога цара Ону испред које клече зли демони Силну што премешта и темеље гора За којом у глави годинама звони И која у биће собом диже створа. ~ Рајица Марковић~ ▼▲ НАДА Сањаћу ноћас сутра, Не јуче и не данас, Волећу ноћас сутра Јер шта је сутра Него нада. ~ Душка Кисин ~ ▼▲ ТРАГАЊE По згаришту трагања, прекопавам, не бих ли жар пронашао. Можда тиња ил' већ мре, негде, у неком кутку пепела. Ветрови студени, гареж, по лицу растрвише. Боје црне. Боје сиве. Зашто не видим плаво? Зашто не видим бело? Јесу ли зенице истрошене ил' је то само суза помешана у прашини ? По земљи рађања, прекопавам. Можда клија ил већ мре, зрно набујало ил' жеља пуста. Зашто не видим зелено? Јесу ли стопала трошна ил' је то студен задојила и ово пролеће? ~ Дејан Ристић ~ ▼▲ РЕЧИ уморне речи тешко ходају све мање снаге да достигну циљ све је већ речено ништа ново под сунцем и даље се хода у круг стварајући покрет живота одговори касне а питања се заборављају док речи ћуте јер ни речи више нису речи ~ Аљоша Остров ~ |
