________________________________________________________________________________________________________________________5_
Шандор Петефи рођен је 1. 1. 1823. године СЛОБОДА СВЕТА Једна ме само тишти мисао: на душеку не скончати тек, истиха свенути као цвет потајно коме црв подгриза луч што тиња ту у пустој одаји. Не дај ми, боже, такву смрт, не мени, само такву смрт! Нек будем муњом ошинут, опружен бор, из корена ког чупа буре бес; ил` стена коју с врха планине у провалију руши урнебес. Кад целом ропском свету том дојади јарам, па се успропне, завитла, румен, жарком заставом, а на њој свето, пламено слово то: Слобода целог човечанства! И то загрми од запада на исток, и с тиранима букне бој - о, да ту паднем – на том ограшју! Младости моја, ту ми проспи крв; нек трубе звук и мачева звек, топова рик, угуше занавек. У налету ка победи, атови, ржући, прејур`те ме, прегазите, на бојишту нек остане мој крвави леш! А сване л` дан великог погреба, уз гласе тужне и торжествене, под тешком сенком црних застава, расуте кости прикупите ми у заједнички гроб јунака свих што падоше за твој победни стег. • Препевао Вељко Петровић Џорџ Гордон Бајрон рођен је 22. 1. 1788. године ЖЕНА Мало онај познаје женске груди Kо с уздахом жели стећи љубав њену; Зар мари та за срце које за њом жуди? Обаспи је хвалом – идола за сваку зену; Али не понизно, јер ће у том трену Презрети труд, чак и твог стиха чар; Ако си спретан, нежност скриј; за жену Дрскост још увек најбоља је ствар: Љути је па је теши – осетићеш њен жар. Војислав Илић умро је 22. 1. 1894. године НЕБЕСНИ ЗВУЦИ На крилу рајских снова, у часу тишине бајне, Побожну душу диже лахора благи лет, Кô мирис руже мајске на крилу зорице сјајне, И смерна душа види небески, зрачни свет. Светови доле блуде... Над њима вечност тавна Спокојно, тихо спушта копрене своје скут, И круна божијег труда, светило ведрога дана, У мирном ходу своме свршава дневни пут. Ту, дигнув руку своју спрам зрачног погледа свога, Херувим с пажњом следи времена бурни ход, И тихом, рајском песмом он слави љубав и бога, И песмом својом снажи самртни људски род. У току бурних дана ти благи, небески гласи, Смртноме створу дају питому, рајску ћуд, И у том слатком часу пожуда адска се гаси, И смерна, света љубав таласа људску груд. Тако у бледи сутон на мирне и цветне равни Бисерна роса пада. И лахор свеж и драг Ковиље густо стреса и лети у бескрај тавни, И слатки мирис буди и шумор, тих и благ. 1883. Вилијам Батлер Јејтс умро је 28. 1. 1939. године КРАЈ ВРБАКА Ту доле крај врбака драгану ја сретох милу, и слушах је крај врбака белоногу, врло чилу, кад рече ми љубав просто кô лишће расте лако; aл' ја сам луд и зелен био и не мишљах тако. У пољани стајао сам с драганом над реком кад плећа загрли ми ручицом белом, меком, и рече: љубав је проста - кô трава расте лако; aл' ја сам луд и зелен био – сад тужан бих плакô. | Оскар Давичо рођен је 18. 1. 1909. године ЉУБАВ Да ли си, сестро, расла на ливади с ветром који се млад замрси у цвеће па ти је лице као да га глади крилом сенке лептира што у сну пролеће. Да ли си, сестро, расла крај жала па су ти очи шумне као море, па су ти дојке као два вала што се играња не уморе. Или си дошла из топлих руда, из бакарних жила, из тамне лаве па ти је глас тунел пун чуда а суза тела, немир поплаве. Или си расла међ песком злата, на дну реке, у корењу воде па су ти руке око мог врата, два мала извора жедна слободе. Едгар Алан По рођен је 19. 1. 1809. године АНАБЕЛ ЛИ У царству једном, пре много лета, Крај сињег мора све то се зби – Живела једна девојка лепа, Име јој беше Анабел Ли; Њој само љубав на срцу цвета, Љубав којом се волесмо ми. Била је дете, млад бејах и ја, Ал’ љубав страсна тада се зби, Што од свих више љубави сија – Мене и моје Анабел Ли; Да таква љубав у њима клија Жудеше с неба анђели сви. Због тога стравно серафим вреба, Крај сињег мора анђели зли; И дуну ветар да следи с неба Прелепу моју Анабел Ли. Витеза њених поворка стала, Да је од мене однесу сви; У гроб је морских спустише жала, Да вечне снове у њима сни. Анђеле завист мори у рају, Јер су упола срећни кô ми. Да! – само зато (као што знају Крај сињег мора у царству сви) Са неба ветар дуну на крају И следи моју Анабел Ли. Ту нашу љубав пребајна што је, Њу желе мудри и стари сви – Од њих се више волесмо ми – Ни анђели од зависти своје, Нити из мора демони зли, Склонили нису од душе моје Душу предивне Анабел Ли. Док месец зрачи, ја снивам снове, Снове о мојој Анабел Ли, И виђам очи док звезде плове, Прелепе очи Анабел Ли. И док по сињем мору ноћ плива, Ја лежим где ми драга почива, Крај њеног гроба где тихо спи, Где моја драга сад снове сни. У царству једном, пре много лета, Крај сињег мора све то се зби – Живела једна девојка лепа, Име јој беше Анабел Ли; Њој само љубав на срцу цвета, Љубав којом се волесмо ми.  |
