________________________________________________________________________________________________________________________20_
Пише: Анђелко Заблаћански
Тражећи једну белешку по својој временској линији, не нађох то што сам тражио, али нађох стиховане статусе које нигде више осим на фејсбуку и нису били објављени. Преузех их и учинише ми се вредним да их у овом броју Суштине поетике са вама поделим. ▼▲ *** На свитку беле свиле уздах ми твоје душе ко јагње спава а на длану на ком су биле све чежње бескриле док не знадох да ти моја си поплава смеха у оку суштине постојане слатке ми тајне *** Твој бол у мени плаче на длану меком несну далеком склупчано остављено маче немиром спава док жени с човеком сан се чини као најнежнија јава на зимској месечини *** Снег се бели по руској степи душе моје и само очи ватром горе мисао стрепи за нас двоје да ли дланови твоји снег могу сасвим да истопе или ће доласка стопе с њим да се боре као и страхови моји *** Зар сан, тек сан - додир тако стваран На усни јутро и трагови ноћи У погледу поглед, на грудима длан Ујед две страсти у истој самоћи *** Пркосимо времену дуго, дуго – а све би године у једну сузу стале у један грч на лицу у једно бдење ноћно у осмех, можда а то је живот наш што неумитно цури! *** У сну си неком далеком што у коси ти дрема сама с човеком који те нема *** Немир ме кида поглед без вида на твом врату жудња од стида сан у позном сату будан сасвим јаше на ату а ко зна с ким *** Где кријеш мисао о љубави Док у погледу ти Блиста сјај очију мојих Ако не у тајни мог имена | ▼▲ *** Немам сна од мисли похотних Твојих и мојих Као стакло убадаш ми у поглед Своју страст са дојки Само од моје жеље набујалих Не дотичем те Ни дланом ни усном Ни делићем своје најежене коже А у теби сам до најдубљих извора Сокова твоје женствености *** Ноћ даљину слути на твојој мекој пути пробуђен сјај тај нежни ујед самотне душе пред којим све немоћи се руше да у теби постојим чист ко бескрај снежни са жудним јецајем својим *** То стих, то риме кроз ноћ хладним дахом зиме врелим мислима мојим шапућу твоје име и немоћ које се силно бојим *** У ком редку приче срце би стало у ком стиху тајном ноћ би од жеље да изгори а само мало у твом би оку сјајном сан јаву да створи *** Умор на капке пао душа сустала а сан у процепу времена стао и ноћ и дан чежња би украла жељу у вину из бокала од порцeлана *** То сат са зида шије несну од свиле илузије да у дну ума брекћу жиле док ћутња крије мирис прашњавог друма *** Није песник ко стихове пише Већ је песник ко стихове живи Није песник ко стихове живи Већ је песник ко се с песмом рве Није песник ко се с песмом рве Него онај ко је душом храни Није песник ко стих душом храни Него онај ко с њим ноћ проводи Није песник ко ноћу не спава Већ је песник коме Бог реч даје. *** Не могу у сан поћи ако ми У поглед твоје очи не сврате Јер и ти и ја смо у мноштву сами Чак и кад нас друге очи прате |