http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________9_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Две приче



ЛАЗАР

 

Лазар је био треће од шесторо Антове дјеце, који су живјели у Невесињском срезу, у Грабовици, односно у њеном засеоку званом Рупни До. Оженио се Василијом Милановић са Залома и са њом је имао осморо дјеце, четири сина и четири кћери. Многе су приче у крају везане за Лазара. Био је храбри хајдук и прекаљени горштак, о чијим подвизима се надалеко чуло, па се чак и дан-данас преносе многе приче и догодовштине везане за Лазара. Важио је за угледног домаћина, чија је ријеч била света и велика, па су га због тога чак и Турци поштовали. Поред тога, Лазар је важио за пријеког човјека, који није подносио неправду, тако да су се клонили многи да му стану на пут и мало се ко смио усудити да са њим дође до неспоразума, јер није му било премца на мегдану. Живот га је доводио у многе прилике и неприлике, али он је био увијек у служби свога срца и одбрани српског рода.

Када су године учиниле своје и када је старост дошла, проводио је мирно дане са својом породицом. Живио је у том тешком времену онако како се морало и могло, али никад није одступио од основних начела живота наслијеђених од предака. Народ у том крају се углавном бавио сточарством и пољопривредом, па се и он на тај начин борио кроз живот заједно са својом дјецом и породицама своје браће.

У тренуцима када није обављао свакодневне послове, сједио је пред својом кућом, или би отишао нешто даље од ње, на гувно, под један клен, и ту сједио, размишљао о животу, молио се Богу,  али и сјећао својих пустоловина из младости. Управо тада, када се присјећао свог хајдуковања, на Лазаревом лицу се, као некад, уочавао немирни и ватрени дух.

Те године, 1914. љета Господњег, Лазар је био по природи сасвим другачији него прије. Био је повученији и чешће би се осамљивао. Није се видјело да је нешто болестан, па је самим тим било и загонетније његово понашање. Десило би се да га неко упита шта је са њим, како би се сазнало шта га то брине, а Лазар је на све то одговарао мудро и загонетно, не пружајући никоме јасан одговор. Једино је његов кум знао шта је тачно у питању. Али, он никоме није одавао тајну да је Лазар на божићно јутро на плећу „видио“ да ће се нешто десити те године, а тицало се њега самог.

Љето је донијело уобичајене активности: косидбу, пластидбу, рад на имању, припрему за јесен и зиму, и у свему је том Лазар са својим младим и јаким синовима учествовао, не заостајући за њима у раду. Дан за даном је пролазио, све док не освану један августовски дан, који никоме ништа није посебно наговјештавао, осим Лазару. Устао је нешто касније него обично, иако је већ одавно био будан. Спреми се и крену из куће. На прагу га дочекаше и обасуше по лицу сунчеви зраци, који су га то јутро тако топло умили и озарили. Лазар се накашља, дохвати се некаквог дрвеног штапа и онда повика:

- О Милануша!

Василија изађе из појате и убрзо се појави пред кућом. Лазар настави:

- Одо' ја до ајвана, ето мене брзо.

Лазарева животна сапутница ништа не рече, него се врати започетом послу. Пред кућом се појави њихов шеснаестогодишњи син, Владо, који понуди да он оде умјесто оца, али Лазар не даде икоме да иде то јутро, него он сам. Августовско сунце је већ жарило по тврдом грабовичком камену. Природа је опојно мирисала и весело дисала у чаробном поју разних птица. Лазарева силуета се спуштала стазом ниже кућа. Његов израз лица је носио у себи нешто што је било необично. То јутро је тумачио своје снове сањане претходне ноћи. Иначе, знао је да предвиди будућа дешавања по сновима и разним знаковима природе.  И баш због тога, тога јутра осјећај који је живио у Лазару је био посебнији него икада.

Није далеко од куће одмакао. Заустави се на мјесту гдје је често знао бити. Дошао је на гувно, сјео на камен на којем је обично сједио под дебелом хладовином клена, узео дуванкесу и почео мотати дуван. Често би свој поглед упутио на чисто плаво небо, да би потом погледом шарао по околини, по кућама у селу и брдима изнад њих.

- Е, Боже ти помози - с времена на вријеме би се отргло Лазару.

Мало се придиже и погледа на брежуљак изнад, на стоку која се ту налазила. Поново се врати у првобитан положај и остаде тако замишљен. Пушио је и повремено пљуцкао дуван из уста. У једном моменту у видокругу му се нађе група непознатих наоружаних људи. Кретали су се према кућама путем, који је водио поред Лазара.

- Аха, ево дође вријеме - рече Лазар и прекрсти се. Руком притврди положај кубуре за појасом, која је увијек била на свом, уобичајеном, мјесту.

- Ђеде, која је кућа Лазара Шиповца? - запита један из групе од петорице наоружаних људи, који бјеше одјевен у обичну сељачку одјећу, за разлику од осталих у униформама.

Лазар се у моменту изненади да незнанци баш поменуше његово име, а да га нису познали.

- Баш Лазара тражите? Шта је то он стар и немоћан скривио, људино?

- Баш њега, вашег чувеног Лазара тражимо. Вријеме је да буде кажњен... Знам да овдје негдје живи, тако су ми рекли. Ја га нисам имао прилику упознати, а кажу да је опасан био у својој младости. Чак је, кажу, имао храбрости да јаше на коњу кроз Оџак, поред куле бега Љубовића - причао је незнанац, као да је био очаран причама о Лазару, па је хтио да то дочара свим присутнима, а не хајући што његови сапутници и нису били за тако нешто, као ни то да нису све разумјели шта овај прича.

Младић застаде, погледа у старца, па настави:

- Него, знаш ли ти Лазара и како да дођемо до њега?

Седамдесетпетогодишња старина се мало накриви, нашкиљи на једно око гледајући младића, па кашљуцну, рекло би се намјерно. Лазар је тад ћутао и размишљао како да доскочи незнанцима, као што је то знао да вјешто учини. Али, занимало га је као никад до тада да сазна шта је посриједи.

Лазар је благо климнуо главом, погледао у небо, па се окрену на дио села гдје се налазила његова кућа, у свој Рупни До, те му у том моменту заискри суза у оку. Окрену се онда према незнанцима, поново се кашљуцну, па рече:

- Е, моје дијете, Лазар је велико бреме претурио преко својих леђа у животу. Али је увијек остао поносан и частан. Је ли га то какво зло сустигло, што је чувао своје име и вјеру? Је ли га то сустигла рука душманина који не зна шта је светиња породице и српског имена?

Војници се згледаше међу собом па погледима простријелише старца. Није им ништа било јасно, али их је видно стрпљење издавало. Лазар настави своју започету причу и не обраћајући пажњу на њих:

- Не боји се Лазар никога на овом свијету. Не боји се никога, до Бога! Знам да ће остати жељан за сав вијек ове земље и неба.

Потом Лазар спусти главу ка земљи, узе међу прсте своје старе и наборане руке земљу, поче је стискати међу прстима, да би је онда принио до свог лица, протрљао га том земљом и онда је испустио из шаке. Прах се распрши по тлу. Наоружаној дружини није било јасно шта овај ради.

Младић који је разговарао са Лазаром, рече:

- Не знам шта причаш и радиш, ђеде. Мудар си ти и рјечит, али нама није до тога. Вријеме је да се хапсе сви који су то заслужили, сви одреда! А Лазар је међу првима на списку!

- А због чега је хапшење? Нијесу Лазару ни Турци ништа могли, а, ево, сад хоће да му главе дођу ти нови! Они би да хапсе српско име и да га затиру? Је ли то да раде?

Младић се намршти и оштро повика на старца:

- Доста више! Ухапсићемо и тебе, ако иједну ријеч више проговориш. Који пут води до Лазарове куће?

Лазар устаде са стијене, поносно стаде и заглади руком своје бркове. Засија у оку његов стари препознатљиви хајдучки сјај, па кратко и јасно рече:

- Ја сам Лазар!

Младић устукну и несвјесно се повуче корак уназад.  У исти трен сви потегоше своје пушке и уперише их у Лазара, који је смирено гледао у њих. Хладан Лазаров поглед је шарао по људима који су се налазили пред њим. Ништа није одавало да се бојао ни њих, ни смрти. Јер, то је био управо он!

Ухапсише Лазара и везаног га поведоше путем према касаби. Прије тога, Лазар је непримјетно оставио под камен своју кубуру, како би обиљежио мјесто свом потомству одакле је одведен. Знао је да више никад неће доћи на то мјесто, у свој родни крај, у Рупни До и Грабовицу.  Неки чобани из краја су видјели како Лазара одведоше. Брзо се прочуо глас селом да је Лазар одведен, али нико није знао куда. Након неколико дана, Лазарови синови су успјели сазнати да је из касабе и околних села ухапшено доста Срба. Углавном су то били све угледни и бирани домаћини, који су наводно представљали опасност по власт. Међу становништвом се прочуо глас да је Сарајевски атентат разлог те жандарске акције, па је требало похапсити све угледније Србе и осветити се. Након спроведене акције хапшења, Невесињце одведоше у Мостар и затворише у једну велику салу. Три дана су пристизали заробљеници и пунила се та просторија, која је била неусловна за било какав живот. Чудне околности су владале и нико од ухапшених није знао прави разлог зашто се ту налази.

Врели августовски дани 1914. године су се увелико одбројавали. Неколико дана заточеништва проведеног у Мостару није ништа донијело ново, осим што се једног јутра скупљеним затвореницима, у пратњи наоружаних жандара, обратио један дебељушкасти човјек, малих бркова и оштрог погледа. Снажним гласом је рекао:

- Чим се скупи потребан број, идете даље до коначног одредишта. Морате издржати своју казну! Немојте ништа да ме питате, јер ваше је само да ћутите. Ваша кривица ће се утврдити и све ће бити по заслузи. Ако не будете имали кривице, вратићете се својим кућама.

Међу окупљеном масом наста жамор. Говорник се удаљи из сале, док су жандари остали да прате ситуацију, шарајући цијевима пушака по заробљеницима.

- Гдје нас воде?... Каква казна? - постављала су се питања међу заробљеницима и тражили одговори, којих није било.

- Тише тамо, нема приче! - викали су жандари.

Иако је знао да се не може ништа добро очекивати, Лазар је мудро ћутао. Смирен и хладан прекаљени хајдук је покушавао да остане присебан како би на тај начин обуздао свој дух у тој безизлазној ситуацији.

Након извјесног времена, Лазар је са осталим заробљеницима транспортован у Арад. Нико није могао ни слутити да ће и они бити једни од више хиљада српских страдалника једне од најозлоглашенијих тамница Хабзбуршке монархије.

Недјеља 13. септембра 1914. године је сванула. Воз је стигао у Арад са заробљеницима, међу којима је било људи, жена и дјеце. Около су их дочекали униформисани људи са упереним цијевима својих пушака. На цијевима су сијале дуге бајонете. Повремено би викали на њих. Формирала се колона заробљеника и по наредби се почела кретати по калдрмисаном путу. Поред пута спонтано се искупљала руља народа која им је добацивала псовке. Бацали су и каменице, како би искалили свој бијес. Жандари су спречавали да неко из масе окупљеног народа не улети међу заробљенике, али су сачували себи привилегију да могу ударати рукама и кундацима по голоруком народу.

Ходила је колона Србијанаца, Босанаца, Херцеговаца... Спуштених глава и тужних изморених лица корачали су у непознато и са зебњом чекали шта их тамо чека. Тај ход их је довео до пакла који се звао „Арадски логор“.

Заробљенике је дочекао казамат који се састојао од подземних галерија, које су биле спојене ходницима. Негдје је свјетлости било веома мало, а негдје је није било никако. У загушљивим просторијама влажних и мемљивих зидова, гдје ни зрака није било довољно, натрпали су затворенике да се гуше у неиздржљивом смраду. По цио дан су их тјерали да раде тешке послове, некад и без одмора. Од тешког рада и глади заробљеници су се почели разболијевати и умирати. Појавиле су се и заразне болести. Поред исцрпљујућег рада, свакодневно су била присутна и друга мучења, па и убиства. Мртве су, неопојане, сахрањивали у заједничку гробницу коју су копали њихови сапатници. Дани су се смјењивали без икакве наде да ће сутра бити боље и лакше.

Сваког дана се издавала нека наредба која се односила на појединце или групу, зависно од тога шта је на ум пало наредбодавцу. Није било правила, јер су се она сама стварала за сваки дан. Али, није било ниједног дана да се нису мучили заробљеници. Једног јутра из ходника се чула наредба:

- Изведите групу Херцеговаца. Издржљиви су они, треба њих више у рад дати... Данас нека ваде пијесак из Мориша!

Лазар је био у групи тих радника, разне животне доби, од дјечачких па до његових или нешто старијих година. Након тога напорног радног дана, који је био само један такав у низу, вратише се у логорске просторије, гдје су уморни полијегали на мокро тло чекајући ново јутро, уколико не буду током вечери или ноћи изложени додатној психофизичкој тортури.

У току ноћи, у просторију гдје је Лазар лежао уђе један војник. У тој просторији, као и из сусједних, чуо се кашаљ и роптај болесника, тешко дисање и шмрцање. Посматрао је све заробљенике, а на крају му се поглед заустави на Лазару.

- Лазар! - повика војник.

Лазар подигну главу и погледа у војника, који је узвратио својим крволочним погледом. Након неколико минута изашао је на ходник и уз псовке отишао.

Сутрадан, зачуђен зашто је баш њега тражио војник, Лазар је сазнао преко једног пријатеља а овај од стражара, да је често био помињан међу војницима као невјероватно издржљив човјек за своје године и који није презао ни од кога. Војницима је било веома загонетно и чудно како може неко да се тако храбро понаша и свјесно пркоси смрти која га може снаћи. Закључили су да је тај херцеговачки горштак њихов велики непријатељ па је заслужено на издржавању казне.

Неколико ноћи послије тога, поново дође војник у просторију гдје је био Лазар. Принесе му пиштољ на чело и поче викати на њега. Лазар је мирно и без иједног покрета посматрао бијесно лице војника који је постајао још бјеснији због Лазареве хладнокрвности, да би га најзад, уз псовку, гурнуо на земљу. Желио је да испровоцира Лазара како би у бијесу можда и убио. Лазар је стиснутих зуба подносио бол и опет мирно гледао у војника. 

Ново јутро је донијело нови крвави дан, који се заправо само настављао на претходну ноћ и који је претходио наредној. Свакодневно су са радилишта и улица одношени мртви и покопавани у гробље. Током ноћи су многи од болести умирали. Смрт је харала тврђавом. Водила се архива у логору, која је била онаква каква је одговарала потребама оних који су руководили истим. Али, и заробљеници су такође водили евиденцију. Знали су да треба оставити неки писани траг за будуће нараштаје. Писменији су записивали што су сматрали неопходним, а нарочито су водили евиденцију када је ко убијен или умро.

Током мирнијих ноћи, када сан није падао на очи, заробљеници би на тренутак заборављали на свој тешки положај и у сјећања би наврле слике родног краја и породице. Сјећао се и Лазар свог завичаја и најближих. Као на филмској траци смјењивали су се најзначајнији тренуци из прохујалог живота. Посебно му је јасна остала слика Грабовице обасјане топлим сунчевим зрацима. Остала му је само жеља да то још једном доживи, али је знао да је то немогуће. Та немогућност више га је бољела него ударци војничких цокула и кундака по његовом тијелу.

И тако је све бивало до једне децембарске вечери, када се појавише војници у просторији гдје се налазио Лазар. Почеше свој ритуал искаљивања бијеса. Ухватише једног старца, немоћног и болесног, да га гурају и добацују један другом. Уморно и крхко тијело убрзо је падало на земљу, а они би га придизали и поново снажно ударали. Старац је био обливен крвљу. Јаук се проламао сваки пут када би га ударали. Лазар више није могао да издржи и немоћно гледа како муче старца. Устаде и повика на војнике, да би одмах послије тога голорук кренуо на њих. У моменту се нађе испред немоћног старца и заштити га својим тијелом. Војници се изненадише том реакцијом, али га одмах дочекаше кундацима пушака, те га оборише на земљу да би га послије тога сви заједно ударали. Неким чудом престаше и не довршише свој крвави пир. Оставише га да лежи на земљи, да у мукама умре. Старац којег је Лазар покушао да заштити није издржао. Умро је након непун сат времена. Лазар је те ноћи преживио. Сав у крви, отечен и поломљених костију, лежао је у једном ћошку те влажне просторије. Његови сапатници су покушавали да му се нађу на помоћи, али бол у грудима је постајао сваким сатом све јачи, па се наредног дана његово стање погоршало. Немоћно Лазарево тијело је полако венуло и дух се гасио. Навирали су кратки снови, који су му наговјештавали смрт. У тренуцима би прилазио смрти, па се поново враћао у живот, све док једне хладне децембарске ноћи, Лазар не испусти душу.

На страницама биљежнице се уписаше имена покопаних за тај девети децембарски дан: Лаза Делић (80 година), Лука Косарац (23), Нестор Јовановић (60) и Лазар Шиповац (75).

- Четворо данас... Покој им души... - рече младић који је писао имена, па се прекрсти, да би након тога затворио очи и помолио се у себи за упокојене.

Неопојана тијела су сахрањена у заједничку гробницу. Слиједио је нови дан, са новим жртвама и новом исписаном страницом биљежнице.

 У Невесиње је након дуго времена стигла вијест да је, поред многих Невесињаца, Лазар оставио свој живот у туђини. Причало се да је умро од посљедица изазваних ударцима кундаком пушке.

***

     Стотину година послије, у Грабовици, на гробљу, велики споменик се винуо у небеса. На једној страни споменика пише:

Лазар Анта Шиповац

рођен 1839. у Грабовици

убијен 1914. у Араду

ухапшен 1914. као угледан домаћин од стране окупатора - аустроугарске и депортован у заточеништво у Арад. Исте године је убијен и сахрањен у заједничкој гробници страдалих у Араду. На стогодишњицу страдања обиљежје подижу потомци.

 

Велибор Шиповац



ВОДЕНИЦА

 

   Прођимо кроз отшкринута врата старе воденице. Прашњава су и сва у паучини, па пазите да се не уплетете у неку мрежу. Брава је поломљена, треба пазити да не отпадне. Само је лагано померите, али пажљиво, да вам не остане у руци. Ту где сада стојите некада је одлаган џак са брашном, а воденичар би обично седео на оној столици до прозора. Недостаје јој једна нога, али ако боље погледате видећете је у рупи у углу. Отпала је, па су њоме затварали пут мишевима који су често знали да се ушуњају.

Знам, овакву воденицу никада нисте видели. А и коме би пало на памет да прави  кућу и воденицу у исто време, једну до друге. Једну спојену са другом. Зато радознали људи често долазе, неретко има и сликара који данима седе испод трешње у дворишту и кичицом хватају лепоту овог чудеса. Видим, наслонили сте се на воденични камен. Колико је он само брашна направио, нарадио се више него сви људи овога краја, а они су свој зној  пили уместо воде. Ако почнем да вам причам о ноћним седељкама у воденици, догодовштинама тих истих људи, дуго ћемо се овде задржати. Мрачно је, прозор је не само стар и оронуо, већ се толико прашине нахватало да ми је просто жао да је бришем. Као да сведочи о том времену када је воденица радила пуном паром, а точак се окретао дан и ноћ, непрекидно. Моја соба је одмах изнад воденичног точка, ту сам учио, а када ме питају како ми бука није сметала ја се само насмејем. Не знате ви, људи, кажем им, колики мир жубори под мојим прозором. Да сада могу, заспао бих у тој соби чврстим сном, па нека ме и не пробуде више. Али, као и све овде, и та соба је у лошем стању. Готово да се распада.

Пошто нема струје, пажљиво ходајте за мном. Ја ћу сада упалити свећу и увести вас у кухињу. Требало би да је остало нешто од ствари. Ево, ту је шпорет и мали сточић са четири столице. Једном је увек недостајала столица, пошто нас је у кући било петоро. Ја, отац, мајка, брат и сестра. Баба и деда су ретко ручали са нама. Били су заузети пољским радовима, и увек ручали с ногу. Ту је слика мог деде, ено је на оном зиду. Једини бомбонџија у крају. Погледајте ми руке. Једном сам их гурнуо у врелу слатку масу, такав бол више никада нисам доживео. А деда ме вијао штапом по шумама, јер сам му увек крао бомбоне спремљене за околне вашаре, лако запаковане, са исписаним цедуљицама и украсима. Не знам да ли је ту још увек та несрећна машина за бомбоне, погледаћу, пре неколико година се један човек распитивао за њу. Каже, хоће да започне свој занат, па би се учио на њој. Нешто не чух приче о новом бомбонџији, биће да није успео.

А шпорет који сада гледате ми је нешто најлепше у овој одаји. Ма, седео сам неуморно сатима док је мајка пекла хлеб, провиривао кроз мали прозорчић на рерни, све у жељи да што пре добијем једно вруће парче. Донела би свеже кравље млеко, сир по коме је била надалеко позната, и мој рај је могао да почне. А у сезони печурака, на овом шпорету би се пржили свеже убрани вргањи, нешто што деца данас ретко једу, док нека нису ни чула за њих. Мирис је опијао целу кућу. Мирисало је на реку, шуму, траву и земљу...све у исто време. 

Гледате кроз прозор. Такву реку нећете више видети. Плавила је често кућу, а зачудо, воденицу никада није. Као да је вода заобилазила овај праг и усмеравала се ка вратима на другој страни куће. Ту смо увек имали ред наслаганих џакова са песком, јер је река из чиста мира знала да набуја, без иједне капи кише, знала је да нарасте као да се небо отворила над њом. Данима смо онда спавали у воденици, све док се вода не би сама повукла. И док се река не смилује, узалуд сви наши напори. Тако је отац почео да се плаши за кућу, па је вршио неке поправке, ојачавао темељ, имао сам утисак да би је померио да је само могао. Али је жилама био везан за реку, крв му је текла у ритму слапова. Ипак, често бих га чуо како је проклиње: “Једном се, дај умири, несрећо!”, говорио је кад год би је угледао како надолази. А онда је трчао и по ко зна који пут износио ствари, док га је мајка у сузама пратила. Ми, деца, где би друго него право у воденицу, знали смо да река неће тамо. И никад није. Тако је воденица остала нетакнута, нагризена само зубом времена, а кућа се, као што видите, једва држи. Урушава се, и само чекам када ће плафон пасти, а под прогутати земља. Ви сте последњи коме све ово причам, не смем више да пуштам људе овамо.

Знам, питате се откуд шине испред куће. Куда воде. Рудник је тамо иза брда, показаћу вам после. У шупи испред су мала кола за руду. Када су затворили рудник случајно су ту остала, и ту су већ  дуго. Ова кућа је за време вађења руде била најчувенија у селу. Увек је овде било доста људи, неки да се нахране, одморе, неки да преспавају, а отац и мајка су их радо примали. Воденични точак се окретао без престанка, жубор воде и жагор људи су чинили све срећним, и не знам зашто, али чврсто верујем да се ова кућа неће срушити док год река протиче поред ње, а точак постојано стоји.

Морали смо да одемо. Рудник се затворио, у воденицу више нико није свраћао, мајка није правила свој чувени сир. Мирис печурака је нестао. Осим реке која је све чешће плавила, зиме су биле јако дуге и хладне, па је било тешко презимити. Брда су јечала, као опомена.

Пустићу вас сада да изађете и погледате кућу. Лепа, зар не? Ако пропадне, ако се сама од себе уруши, сигуран сам да ће воденица остати. Па ни поплаве, ни ратови, ни људи јој ништа нису могли. Прво се прође кроз њу, па се онда уђе у кућу. Тако да започнете своју причу.


Јелена Цветковић