________________________________________________________________________________________________________________________2_
Алекса Шантић умро је 2. фебруарa 1924. године ЈЕСЕН Прошла је бура, стишале се страсти, И љубав с њима све је ближе крају; Друкчије сада твоје очи сјају У њима нема ни силе ни власти. Ја чујем: наша срца бију тише, Твој стисак руке није онај прави; Хладан, без душе, без ватре и крви, К'о да ми збори: нема љета више! За друштво некад не беше нам стало, О себи само говорасмо дуго; Но данас, драга, све је, све је друго: Сада смо мудри и зборимо мало. Прошло је лето! Мутна јесен влада. У срцу нашем ни једног славуља. Ту хладан вјетар свеле руже љуља, И мртво лишће по хумкама пада. ▼▲ Мира Алечковић рођена је 2. фебруара 1924. а умрла 27. фебруара 2008. године
ХАЉИНА Нико на њој не види твоје руке када пролазим улицом.
Нико на њој не види твоје прсте кад је вратим кући.
Малено дугме је опет ушивено, и закопчани сви снови високо до врата.
Ја ову хаљину нежно скидам, ја ову хаљину пажљиво облачим:
Она за мене моћ мађије има. Волела бих да твоје руке на њој могу да покажем свима. ▼▲ Александар Сергејевич Пушкин умро (погинуо у двобоју) 10. фебруара 1837. године ЕЛЕГИЈА Весеље бујно развејаних лета Сад ко пијанства чемер души смета; А туга прошлих дана, слично вину, Све јача је што дубље дани плину. И носе пуно умора и жали Будућности узнемирени вали. Ал´ није смрт то што ми срце моли, Већ живот, ради мисли, ради боли. Ја знам да опет биће наслађења Да хармонија мој ће садруг бити, Да ћу над бајком снова сузе лити, И можда ће на смирај дана тајни Да пошaље љубав осмех опроштајни. ▼▲ Хајнрих Хајне умро је 17. фебруара 1856. године ГОДИНЕ ОДЛАЗЕ И ДОЛАЗЕ Године долазе и пролазе, Тело се спушта у гроб, Али никад не пролази љубав, Коју у срцу имам за сву доб! Само још једном хтео бих да те видим, Пред тебе да паднем на колена, И умирући да ти говорим: Мадам, волим вас – душо вољена! | ▼▲ Десанка Максимовић умрла је 11.фебруара 1993.године ДОДИР Ноћас ме у сну таче нека рука, Не знам која, Сасвим кратко, Само вечност до три док изброја.
И од тог додира дође до споја Мене и неког звезданог света - Не знам са којом од безброја Маглина, звезда и планета, Са којом од дуга.
Само ниједнога небеског слоја, Ниједног круга, Не могох се сетити кад се пренух - Сем оне руке Заборавих све у трену. ▼▲ Бранко Миљковић обесио се или су га обесили 12. фебруара 1961. године ПОЧЕТАК СНА Нека ме недостојног ветар обавије Куло с врхом ван времена на коју дишем Тесно је небу у птици птици још више Моје издвојено око ван главе бдије.
Одузимам свету име да га у предстварност скријем Кад ништа не почиње јер нема места више Кад ноћ од успаваних сила и смртоносне кише Звери шумом уклете и мене сном убије.
Чистом ватром гоњен о шта ћу са оним Што сам видео и чуо када ненађен роним У простор пре речи где труне моја глава
Када летим и не мичем се ко човек који спава Ружо без страха, сузо, одбегли ждрале, Жалбо црних птица и тужне похвале? ▼▲ Јован Дучић рођен је 17. фебруара 1871. године МОЈА ЉУБАВ Сва је моја љубав испуњена тобом, Као тамна гора студеном тишином; Као морско бездно непровидном тмином; Као вечни покрет невидљивим добом. И тако бескрајна, и силна, и кобна, Течеш мојом крвљу. Жена или машта? Али твога даха препуно је свашта, Свугде си присутна, свему истодобна. Кад побеле звезде, у сутон, над лугом, Рађаш се у мени као сунце ноћи, И у моме телу дрхтиш у самоћи, Распаљена огњем или смрзла тугом. На твом тамном мору лепоте и коби, Цело моје биће то је трепет сене; О љубљена жено силнија од мене - Ти струјиш кроз моје вене у све доби. Као мрачна тајна лежиш у дну мене, И мој глас је ехо твог ћутања.Ја те Ни не видим где си, а све друге сате Од тебе су моје очи засењене.  |
