Постоје многобројна пророчанства која сусрећемо читајући Вергилијеву Енејиду. Нека од њих се преклапају и допуњују, док друга остају усамљена, али никако заборављена. Овај запис управо ће се бавити анализом и међусобним повезивањем поменутих пророчанства, користећи се Атанасијевићевим преводом Енејиде.
Јупитерово пророчанство
Прво пророчанство којим ћемо се позабавити налази се већ на самом почетку овог епилија. Налазимо га у дијалогу Јупитера и Венере, у тренутку када се Енеја налази на обалама Картагине. У првом певању, Венера се обраћа свом оцу у нади да ће јој рећи разлог због кога Енеја, заједно са Тројанцима, не може да пристигне на обале Италије. Затим следи јако занимљив моменат, у коме Венера подсећа свог оца на обећање:
Шта те одвраћа од обећања, оче, Да се у току лета роде Римљани, Вође обновљене крви Трукра, Будући владари на суву и мору.
Овај одломак надовезује се на почетне стихове Енејиде, у којима Вергилије саопштава да ће опевати оружје и јунака који из Троје стиже у Италију, који ће своје пенате пренети у Лацији, те ће се сматрати за праоца Римљана. Дакле, закључујемо да наведени сегмент текста који изговара Венера може послужити Вергилију за потврђивање почетних стихова Енејиде, јер, у свету епског текста, изговорене речи песника и речи које сазнајемо од самог божанства, никако не могу имати исту важност и веродостојност у очима читаоца. Такође, увиђамо да је Јупитерово обећање, које ћемо касније сусрести у облику пророчанства, настало ван граница овог текста. Занимљиво је обратити пажњу на Вергилијев исказ о преношењу пената из Троје у Лациј. Наиме, пенати су они духови предака који су сахрањени у поједином домусу као чувари, стога свака кућа има део где се налазе ликови предака. Дакле, Верглије нам, већ на почетку самог дела, представља Енеју као јунака пуног поштовања не само према боговима, већ и према својим прецима. У другом певању Енејиде, видећемо Енеју који, заједно са Асканијем и Креузом, бежи из запаљене Троје носећи Анхиза на леђима, док Анхиз у својим рукама држи кипове пената. Ову сцену, у предивној сликарској репродукцији, доноси нам Федерико Барочи, који 1598. године приказао свој Енејин бег из Троје. Пратећи наствак дијалога Јупитера и његове ћерке, примећујемо да се Венерина аргументација поприлично заоштрава. На почетку дијалога она се Јупитеру обраћа са „О краљу судбине богова и људи“, док га касније ословљава са „Издајниче рода, некад, јамче неба“. Ипак, то никако није случајно. Након што га назива издајником, Венера говори:
Зар своју лозу од Италије гониш Која губи лађе због љуте Јуноне?
Овај исказ, такође, се слаже са Вергилијевим, који у четвртом стиху првог певања наводи да је Енеја гоњен срџбом осветољубиве Јуноне. Кроз поменути дијалог, провучена је и прича о Антеноју. Антеној је, по Венериним речима, побегао из Троје, те је основао Патавиј и сместио Теукре, окачивши тројанско оружје као симбол престанка ратовања. Јупитер, уз осмех и пољубац, одговара својој ћерки да се његова одлука неће променити, те ће Енеја бити винут до звезда и видеће обећан Лавиниј, град у Лацији, близу Рима. Затим Јупитер одлучује да Венери открије дубље тајне истине:
Страшним ратом смрвиће дивље народе, Јунацима даће закон и зидове, Он ће владати три лета у Лацији, И за три зиме победиће Рутуле.
Рутуле, на челу са Турном, сусрећемо одмах по Енејином доласку у Лацију у седмом певању. Потом, Јупитер наставља:
Дечак Асканије са надимком Јуло, А беше Илус, док је био Илион, Пренеће престо из града Лавиније После тридесет година у Алба-Лонгу, Коју ће опасати јаким зидом. Хекторова лоза владаће триста лета Док не затрудни краљевска свештеница И овде с Марсом не роди близанце. У жутом крзну вучице-дојиље Ромул са жезлом основаће Марсов град, И својим именом назваће Римљане Чија власт биће без краја и граница.
Овај сегмент Јуипитеровог пророчанства далеко премашује оквире Енејиде. Највећа разлика између пророчанстава Енејиде и Одисеје је управо у томе што пророчанства Одисеје остају у својим оквирима, незнатно их прелазећи, предсказујући Одисејеву смрт. Само у ових дванаест стихова, имамо скок од приближно четри стотине година кроз римску историју. „Краљевска свештеница“ је Реа Силвија, мајка Ромула и Рема. Требамо обратити пажњу да се, у оквиру пророчанства, не наводи Ромулово убиство Рема. Присетимо се Хорацијеве оде „Римском народу“, која, на најстрашнији могући начин, осуђује братоубилаштво, првенствено грађанске ратове. Верглије, иако свестан чињенице да Рим настаје крвавим ратовима, своју Енејиду саставља у време апослутног мира за које је, понајвише, заслужан Октавијан Август. Можемо претпоставити да је детаљ о Ремовој смтри од стране свог брата изостављен баш због времена у коме је Енејида настала, тиме поручујући да грађански ратови требају остати заборављени у сенци Августовске реституције. Вратимо се на наставак Јупитеровог одговора Венери:
Промениће се тада љута Јунона ― Која покреће мора, земљу и небо ― И постаће блажа и наклоњенија Господару света,народу у тоги. Тако сам решио а доћиће једном дан, Када ће Асариков дом поробити Фтију, Славну Микену и завладати Аргом. Родиће се Цезар ― славна крв тројанска, С влашћу до океана, славом до звезда, Јулије назван по великоме Јулу.
Пети стих овог сегмента донео је много муке преводиоцима. Поред Атанасијевића, Вулић, Маричић и Клаић мисле да овај израз, који у оригиналу гласи sic placutum, треба превести као облик Јупитерове воље. Глагол placeo, између осталог, можемо сагледати у односу на доношење божанских наредби, односно „божију вољу“. Међутим, постоје и преводи у којима се овај израз третира као „таква је Судбина“, као што је Адриано Бакиелиев превод на италијански. „Questo il Fato“, значило би одлуку самих Суђаја, док би Јупитерова улога била само у преношењу те чињенице. Чак ће и гнев љуте Јуноне устукнути пред великим римским народом, поручује Јупитер и наставља набрајајући Фтију, град у Тесалији, родно место Ахилеја, Микену, град на Пелопонезу, Агамемнонову престоницу и Арг, Диомедово краљевство, који ће пасти под власт Асариковог дома. У наставку помиње се Цезар, славна тројанска крв, што открива једну од Вергилијевих полазећих тачака у састављању Енејиде. Наиме, читава Енејида спевана је с тежњом да се истакне Јулијевска лоза, чији је оснивач Енејин син Асканије. Већ из Венериних речи сазнајемо да је Енеја Јупитеров потомак, стога Цезар овим стиховима бива увршћен у божанску лозу. Ипак, то није све што ћемо из божијих уста чути о Цезару, те, као сведоке, позивамо завршне стихове Јупитеровог пророчанства:
Овог као бога, једно безбрижна, Примићеш на небу са источним пленом. Кад престане рат, биће народ блажи. Судиће седа Верност, Веста, Квирин, Рем, Страшна врата Рата затвараће гвожђе, Безбожни Бес седећ на мрском оружју Везаних руку натраг са сто ланаца, Грозно ће урлати из крвавих уста.
Видимо устоличење Цезара као бога, иако не сазнајемо његову улогу на небу. Такође, из поменутих стихова, примећујемо опис новог доба које ће настати по завршетку рата, стога апослутно можемо тврдити да Јупитер, овим последњим стиховима, алудира на период Октавијанове владавине. Важно је осврнути се на оно што смо, наизглед, заборавили, а то је Антеној. Тек након Јупитеровог пророчанства можемо направити разлику између Енеје и оснивача Падове. Енеја је онај који је судбински предодређен да оснује божанску лозу и град који ће касније владати светом, док је Антеној само срећник који је успео да се спасе из рата и оснује град, мада је, по неким историјским изворима, он био Пријамов саветник који се залагао за мир између Тројанаца и Ахејаца, те су га победници пустили с главом на раменима.
Мала пророчанства
Такозвана мала пророчанства сусрећемо у оквиру текста од другог до шестог певања Енејиде, а прво пророчанство тог типа сусрећемо већ на почетку другог певања. Ова пророчанства назваћемо малим из разлога што не излазе из оквира текста, почињу и завршавају се у Енејиди. Завршетак првог певања оставио је Енеју на гозби код краљице Дидоне, спремног да јој исприча догађаје везане за пад Троје и његова лутања по мору. У почетку другог певања, акценат је стављен на Синона, подмуклог Ахејца који се предао Тројанцима како би их убедио да не униште коња који стоји пред њиховим градом, након чега ће отворити врата остатку војске који се крије у лађама на пучини. Целокупно Синоново обраћање Тројанцима нема никакве везе са истином, стога ћемо и пророчанство, које се налази унутар овог обраћања, сматрати као такво. Ахејци су, наводно, послали Еурипила на Делфе који се вратио са речима:
Девојачка крв умири вам ветрове Стигавши, Данајци, на обале Троје. Повратак молите арголидском жртвом.
„Девојачка крв“ која је Данајцима умирила ветрове може представљати алузију на Орестију и Агамемноново жртвовање Ифигеније. У наставку свог „излагања“, Синон помиње врача Калханта, истоименог врача Одисеје, који је, на Уликсово наговарање, прорицао међу Грцима, те је Синона одредио ка жртву. Кахант је, такође, наводно прорекао да ће Атенину љутњу због украденог кипа утишати тако што ће саградити коња. Након овог лажног пророчанства, прелазимо на једно истинито, онолико истинито колико пророчанство у тренутку свог изговарања може да буде. Након што је Троја спаљена, Енеји је судба уз Креузу, те се њена сен појави пред њим, рекавши му да га чека дуго изгнанство и страшно море, те да ће по доласку у Хесперију наћи срећу, царство и краљевску жену. | Стигавши на Ортигију, Енеја добија ново пророчанство од Анија, Фебовог свештеника, који му рече да мора потражити земљу својих предака, „Стару мајку“, како наглашава. По Анхизовом предлогу, запутише се на Крит, где основаше град. На Криту завлада страшна куга, те Енеја хтеде, на молбу оца, да се врати у Ортигију и поново пита Аполона за савет. Енеји у сан дођоше „свети кипови и фригијски пенати“, исти они које је спасао из запаљене Троје, те му прорекоше, Аполоновим речима, да мора наставити путовање све док не стигне на Хесперију, одакле потиче Дардан, поручивши му да потражи град Корит и Аузонију. Након што је Енеја сан саопштио свом оцу, Анхиз одговара:
Прорекла ми Касандра судбину такву. Сећам се што прорицаше нашем роду Спомињућ Хесперију, италско царство. Зар у Хесперију Теукри да иду? Зар је ко Касандри веровао онда? На фантастичан начин Вергилије уводи Касандрино прорицање у своје дело. Поред овог одломка из трећег певања, Касандру сусрећемо и у другом певању, у сцени када је Ахејски војници одводе на лађе, као и у сцени када Тројанци ките своје храмове ради прославе завршетка рата. Вергилије, у том одломку, наглашава како Троја Касандри не верује божијом вољом, док Касандра прорицаше како тројански храмови бивају украшени последњи пут. Такође, помиње се и у петом певању, у сцени када Ирида наговара жене да спале лађе. У наставку низа пророчанстава следи оно „усамљено“ пророчанство које смо напоменули. Оно нам стиже за Енејиног боравка на Строфадима. Након борбе Енеје и његових људи са птицама девојачког лица кукастих руку из чијег стомака допире најодвратнији смрад, најстарија фурија, Харпија Келена, прорече Енеји да ће стићи у Италију, али да неће град опасати зидом пре него што поједе столове због љуте глади. Морамо напоменути да Келена истиче како је Јупитер ове речи саопштио Аполону, а Аполон њој. Енејина лутања односе га на Бутрот, нама доносећи још једно пророчанство. Овога пута пророк је Хелен, Пиров син, чија је жена Андромаха. Хеленово пророчанство представља најобимније „мало“ пророчанство које ћемо сусрести у Енејиди. Зналац Фебове воље и тумач богова Хелен, на почетку свог прорицања, наводи како ће му открити само мали део тајни. Да би стигао до Италије, Енеја ће морати да пређе Сицилијанско и Аузонско море, Подземна језера и острва како би прошао поред Киркиног острва. Наставља говорећи о Скили и Харибди и начину на који ће их заобићи. Такође, наводи знаке које Енеја мора добро упамтити: бела крмача са тридесеторо прасади доноси мир и одмор од мука. Саветује га да се не плаши Келениног пророчанства и да се, пре свега, моли Јунони. Затим наговештава епизоду о Сибили и њеном прорицању на лишћу, говори Енеји да је наведе да прориче језиком, како би му показала италске народе, ратове и испратила на срећан пут „дирнута пажњом“. Како би смо се осврнули на пророчанства која следе, морамо скочити у ватру Енејиних лађа из петог певања, где слушамо Наута, Атениног ученика. Он прорече Енеји како би требало да у Италију поведе најснажније борце, док би жене, децу и старце оставио на сицилијанским обалама краља Акеста. Енеји тада, по Јупитеровом налогу, с неба сиђе Анхизова сен, која му рече да послуша Наута и поведе храбре младиће у Италију. Такође, сен рече како га у Лацији „рат и груб народ чека“, те треба да потажи Дитова врата и Сибилу, како би у Елизију, код побожних душа, сазнао за потомке и будући град. Интересантан је Енејин исказ на крају трећег певања, у коме говори како су му пророчанства свашта прорекла, док ниједно није поменуло Анхизову смрт. Последње „мало“ пророчанство добијамо од Сибиле на Куму. Ово пророчанство није донело скоро ништа ново у односу на претходна. Поред већ познатих ствари, пророчица је поменула другог Ахила у Лацији, мислећи на Турна и савез са грчким градом. Ипак, најзанимљивији детаљ из сусрета Енеје и Сибиле јесте опис Сибилиног пророчког заноса, нешто слично Касандрином заносу из Орестије:
У пећини бесни ― не трпећ Феба ― Не би ли из груди стресла моћног бога, Који јој још више бесна уста мучи, Кроти дивље срце, питоми и стеже.
Из детаљног прегледа свих мањих пророчанстава Енејиде можемо доста закључити. Наиме, примећујемо како се скоро сва пророчанства, осим „усамљеног“ Келениног, преплићу на разне начине. Оно што се налази у центру свих предсказања је Италија, као крајње одредиште Енејиних лутања, место порекла латинског народа, земља на којој ће бити подигнута нова Троја. Морамо обратити пажњу на величанственост Вергилијевог потеза у конструкцији сваког пророчанства: свако од њих одаје нешто ново, нешто старо, али никада превише. Поред Хеспрерије, у сваком пророчанству чујемо Аполона, док у последњем можемо и видети његово присуство. Морамо направити паралелу између ових малих пророчанстава Енејиде и оних из Одисеје, како би смо увидели значајну разлику. Хомерови тумачи богова подразумевају одређена алтернативна решења која не ремете остваривање судбине, те у зависности од придржавања примљених упутстава и упозорења зависи и след догађаја. Као пример, узмимо Тиресију и Кирку који саветују Одисеја да никако не сме такнути Хелејева стада. Уколико то буде учинио, ипак ће се вратити на Итаку, у том случају сам, на туђем броду. Код Вергилија не постоји ни привидни избор, тиме одајући нам утисак да његови предсказивачи не говоре о ономе што ће се догодити, већ о ономе што се догодило (sic platunum).
Анхизово пророчанство и Вулканов штит
Nunc age, Dardaniam prolem quae deinde sequatur
Овим речима Анхиз отпочиње своје пророчанство. Енеја, слично Одисеју у тринаестом, у шестом певању силази у подземни свет како би се сусрео са својим оцем. Ипак, њихов сусрет остаће у сенци Ахизовог пророчанства које је, по свим могућим карактеристикама, најспецифичније од свих које смо до сада сусрели. Можемо рећи да ово пророчанство представља разрађену верзију Јупитеровог пророчанства о којем смо толико говорили. Сва досадашња „мала“ пророчанства била су садржана у прва четири стиха Јупитеровог, док га Анхизово шири конкретизујући га. Ми видимо Енеју, Сибилу и Анхиза на брегу усред Јелисејских поља како посматрају поворку Енејиних нерођених потомака који, покрај Лете, реке заборава, чекају свој повратак на свет живих. Дакле, Енеја овде види будућност гледајући своје потомке који ће основати Рим. Рим, за којим Енеја толико трага, већ постоји у подземном свету, тај Рим не чини земља већ људи. То је она предодређеност коју смо малопре поменули, завршавајући причу о „малим“ пророчанствима, те тек сада увиђамо колико је Енејина слобода минимална, као и његова способност промене. Анхиз прво помиње Силвија, сина Енеје и Лавиније, затим иду Прока, Капис, Нумитор и Силвије Енеја. Након њих долази Ромул под чијом заштитом ће Рим освојити читав свет. Наравно, ту је Цезар и сва Јулијева лоза, која ће се винути у небо. Следећи стихови могу представљати алузију на четврту буколику, на Златни век, који чак ни Јупитер није помињао:
Син божији је Август, који ће обновити У лацији земљи Сатурнов век златни.
Затим следи набрајање осталих потомака, након чега Вергилије користи још једну прилику како би осудио грађански рат:
Не навикните се на ратове такве, Против отадзбине не бор’те се, децо! Ти први штеди, потомче Олимпа! Моја крви, оружије из руку баци!
Пророчанство се завршава епизодом о Мерцелу, Октавијановом нећаку, који је требао да наследи Августа. Ипак, умро је врло млад, на велику Октавијанову жалост. Одређени историјски извори говоре да се, када је Вергилије Августу читао шесто певање Енејиде, чувши сегмент о Мерцелу, владар онесвестио. Сва остала пророчанства у току даљег текста некако остају у сенци Анхизовог. На почетку седмог певања, Келенино пророчанство се испуњава, где су столове замениле погаче са којих су Тројанци јели. Постоји и мање пророчанство Тибра, на почетку осмог певања, које се поклапа са Хеленовим предсказањем о крмачи са прасићима, месту где треба подићи град и потражити одмор од мука. Крај осмог певања доноси Енејино окруживање даровима бога Вулкана. На Енејином штиту приказано је, грубо речено, све што нам и Анхиз говори у подземном свету. Занимљиво је да је Вергилије у Георгикама рекао да ће свој храм Цезару украсити приказама његових победа у злату. Ова чињеница може посведочити да је већ тада Вергилије планирао своју песму о јунаку и оружју. Начело um pictura poesis први пут сусрећемо код Хомера. Ипак, Хефестов дар Ахилеју, иако једнако савршено скован, носи потпуно друго значење. Хомер је на штиту приказао два града, контраст рата и мира с жељом да свој еп, просторно и тематски ограничен, прошири. На Вулкановом штиту, приказани су догађаји од пресудног значаја за целокупно постојање Рима, на коме више од половине места заузимају догађаји који се односе на Августов допринос. Самим тим, Енеја стављен насупрот Ахила постаје знатно већи јунак, носећи оружје од невероватног значаја, а то је нужност појаве Рима.
Видели смо огроман значај пророчанстава за Вергилијеву Енејиду, као и савршенство њеног песника у њиховом коришћењу. Повукли смо одређене паралеле са хомерским текстом, без кога би Енејида имала потпуно другачију структуру, веома могуће да не би ни постојала. Нажалост, пре него што је објављена Енејида, Вергилије је преминуо на путовању, с жељом да се она спали уколико се не врати. Ипак, у својим делима, Вергилије је оставио траг самосвести о њиховој величини, никако дубок као Овидије, настојећи да његови редови увек буду испред њега самог. Ако није тако мислио, онда у Елизију сада носи Енејиду као штит „мада не зна шта слике на њему значе“.
Милош Поповић  |
