 Тодор Манојловић је рођен 17. фебруара 1883. године у тадашњем Великом Бечкереку. Књижевник, књижевни и ликовни критичар и теоретичар, и драмски писац који је својом првом драмом Центрифугални играч (1930. године) поставио темеље модерне српске драме. Један је од највећих европејаца српске модерне културе. Завршио је Филозофски факултет – одсек историје уметности у Базелу 1914. године. Први светски рат га је затекао у Италији. Године 1916. одлази на Крф као добровољац, сарађује у Српским новинама и Забавнику. Од 1920. до 1924. године био је секретар Опере, затим библиотекар Сената и професор београдске Уметничке академије. Сарађивао је са многим књижевним листовима и часописима, уз веома запажену преводилачку активност. Одликован је, између осталих награда, Палмом Француске академије. Написао је велики број песама, есеја, чланака и критика које су обухватиле све области уметничког стваралаштва. Између два светска рата интензивно је писао ликовне критике. Судови које је у овим текстовима изрекао, поводом изложби најзначајнијих југословенских сликара, послужили су за данашњу периодизацију у ликовној уметности 20. века. Ликовне критике Тодора Манојловића објављене су у редакцији Јасне Јованов, у издању Градске библиотеке Зрењанин. Умро је 27. марта 1968. године у Зрењанину. ХАЛКИОНСКО ВЕЧЕ Неко кога волим Сада мисли на мене; Неко ко ми је мио Доћи ће изненада, Пружиће ми руку Изнад бедема даљине И заборава И рећиће блиско и топло: "Ја сам —" И бескрајно суро међувреме Одсуства, усамљености, (О, досада тмурих вечери, Сумор мутних јутара...) Исчезава, као дим У златном усклику сунца — И у нашим се рукама спајају Дражесно Некад и узбуђено Сада У чврсту и блештаву Дохватљиву Стварност. Ко да се вратисмо Из једног бесмисленог метежа Сабласти и аветиња... Блажена вечерња ведрина, Изаткана од рујног злата Сунчевог, и од сећања, Разапиње над нама Свој китњасти шатор, Спрема нам пир за којим чезнусмо. И један нови, ваздушнији, Сјајнији и тамнији стих Ниже се тихо И тајанствено Уз витку песму Коју смо започели некада, Младићски ведро, Под срећним јабланима Очинских предела. ▼▲ ЛЕТЕЋА ЗВЕЗДА Једна зелена звезда пада У бескрајну летњу ноћ. Једна муњевита бразда Светлости сева за њом, Чаробно, тријумфално; Њено бекство је њена победа: Стална, у роју безбројних Сестара, чамила је, Суморна, незнана; Залетом она се издвоји И паде — за трен репатица! — У самртни пожар славе. | ▼▲ СУНЧАНИ ЦВЕТНИ МИТРОВДАН Изненадно, не у сивом плашту Ледене кише и кошаве, Већ на сунчаном белом хату Златних дизгина, Дојездио је данас светли витез Кроз мирисни пожар хризантема. — Перје фазана, фламинга, карнеол, Топази, гранати, пребела пена И устрептала — што преокрену Новембар у пролеће. Над главом ми лебди колут Згуснутих сунчаних зрака, Гримизни плашт му пламти око рамена, Звекећу блештаве крљушти оклопа, А сребрно копље — разарач Магле и облака — сева Весело и натачиње Жуто и црвено лишће у лепршу. И он проговара весело, исправљен, У јасном жарком азуру: "Ето Претворих позну јесен у пролеће, Хтедох да те зачудим И обрадујем, — јер, као светитељ, Ја волим чудеса и радост, А мрзим сумор, и јесење кише и сузе. Не пали ми свеће мртвачке, бапске, Већ прослави радосно овај мој дан: Волимо и ми светитељи некад Коју снажну ватрену капљицу — Зар није и сам наш добри Бог Претворио крв у вино? Пружи ми једну пуну чашу Да је сручим овако у узенгијама, У славу хајдучког растанка И будућег срећног виђења..." И испи је орно и даде мамузе Гордоме белцу и ишчезе Као призрак у цветном сунчаном новембру. ▼▲ СУСРЕТИ Срео сам га недавно поново: Случајно — свеједно сада где, И да ли у сну или на јави? — Прошао је мимо мене Чинећи се невешт. Или ме можда заиста није спазио? — Могућно је и то: Сећам се још добро и сам Таквих наших расејаности, Или утонулости у мисли, Маштарије, виђења — Из доба када смо двојица Још били једно... А после, дешава се баш и каткад Да се и најбољи стари другови Некако више не познају Када им другарство једном дубље уђе у године. Такав је већ ток живота. Ипак ме је такнуло суморно Што ме он не познаје више (Свеједно сад да ли намерно Или ненамерно —) Он који је понео са собом Бољи део мога живота И ја са зебњом помишљам Да када се једном опет сретнемо Ваљда и ја њега више нећу познавати — И онда ће свему бити крај.  |
