ЗАВОДНИК
– Фајронт! — викнуо јe конобар у два сата и подигао прву столицу на сто. – Можемо код мене на пиће... — рекла је жена. – Како? — упита човек. – Муж ми је на путу. Положио јој је длан на колено док га је возила у малом фијату. – После... — рече жена и повуче руку. – Имате леп стан! — казао је разгледајући слике на зиду Слушао је добовање воде кроз полуодшкринута врата купатила. Прегледао је плоче и ставио на грамофон »Crying time» Реја Чарлса. Утишао је звук и насуо две чаше армањака. Онда су се отворила једна врата и у дневну собу, кроз чије је отворене прозоре шумила ноћ, ушла је босонога девојчица у дугој ружичастој спаваћици. У руци је носила неку дечију књигу. – Хеј — прошапута — хоћеш ли мало да ми читаш? – Шта? – Пепељугу. – Добро! — рече — »Био једном један добар човек који је имао лепу кућу и дивну кћер, којој је чинио све што би зажелела...« Жена је изишла из купатила. Кроз раскопчани баде-мантил провиривала јој је влажна, тамна кожа. – Шта радиш ту? – упита девојчицу. – Не могу да спавам... — одговори дeтe. – Знаш ли колико је сати? Девојчица није знала. Било је три и пет. – Хоћу да ми заврши Пепељугу! – Сместа да си отишла у крeвeт! – Пустите је! —рече човек.—Завршићу јој.»... У многим ситним пословима помагали су јој мишеви и птице. Али кад дође време поласка на бал, Пeпeљуга схвати да нема ниједну лепу хаљину.« – Ох, боже! — уздахну жена и искапи армањак. – »... Мишеви су веровали да је њихова другарица најбоља и најлепша девојка на свету.« – Е, сад јe доста! – речe жена и насу ново пиће у своју чашу. Погледао је у њене дуге, преплануле ноге, а затим у девојчицу која мазно рече: – Хоћу да ми чита док не заспим! Ухватио је за руку и одвео у њену собу. Сео је на ивицу кревета, држећи књигу у крилу. Било је петнаест до четири. – »Некад давно, у једној далекој земљи, лепа краљица је седела крај прозора у свом дворцу и везла. Док је тако радила, убоде се у прст, па три капи крви падоше на снeжнобело платно...« – Знам! — рече девојчица. — Тако се родила Снежана! – Па, кад знаш, зашто онда лепо не заспиш? – Хоћу да легнеш покрај мене! – »Онда се Плава вила – читао је лежећи покрај девојчице — окрете Пинокију, па диже блистави чаробни штапић и проговори...« – »Пробуди се, лутко мала, живот сам ти даровала« – запевуши девојчица. Није чуо кад је жена искључила грамофон. Опрала је чаше и истресла пепељару. Ушла је на прстима у дечју собу и видела их како спавају, покривени књигом бајки. Ноћ јe увелико развијала фотографски сиву зору. Пробудила га је у шест. – Време је да идете! Помиловао је по нози, али она је већ била одевена: – Добро јутро! — рече зевајући. Отпратила га је до врата. Провирила је кроз мали отвор и откључала браву. – Да вас назовем сутра? – Сутра је већ данас! — рече она. Покушао је да је пољуби. – Ох боже! — рече она и одмакну главу. – »Гле, порасла ми је брада!« помисли, прешавши на улици руком преко лица. | ▼▲ НЕДЕЉА
Устала си у пола седам. Он је још спавао. Јутро је било неутешно мрачно, док си куповала недељне новине, хлеб, погачице, јогурт. Мора да изгледам као неко чудо, мислила си огледајући сe у празном излогу месарнице где си чекала у реду. Само да ме не види неко познат! Све је поскупело! — казао је неко из реда. Нема тог поскупљења које ја не бих могла да одгладујем! — рекла је пркосно једна стара дама. Шесто грама млевеног! Он је још спавао. Онда си се вратила истим путем вукући своја ручна колица за пијацу. Онда си скувала кафу. Онда сте доручковали. Он се пробудио и узео предњи део Политике, на чијој су насловној страни били неки нови ратови. Онда су ти деца узела други део, да виде биоскопски програм. Није важно, мислила си, прочитаћу их касније. Али ниси. Онда си поспремила сто. Исецкала ситно црни лук. Потопила кришку хлеба у хладну воду. Разбила јeдно јајe, додала першуна, соли и бибера. Измуљала све то у равномерну масу и помислила на маму, која те је научила да правиш фаширане шницле. Онда је он отишао на ниво у »Балкан«. Онда си запалила цигарету и док си чекала да сe скува кромпир за пире, слушала си како нека певачица прича водитељу Студија Б на чему сада ради. Онда су фаширане шницле, претходно уваљане у брашно, биле испржене. Сипала си уље у салату. Ставила на сто тањире, ножеве, виљушке, салвете од хартије и сланик. Изрезала си хлеб. Онда се он вратио из »Балкана«. Како је напољу? Хладно. Опет фаширане шницле! — казала су деца. Оставите маму на миру! — рекао је. Онда сте ручали. Онда је он зевнуо и отишао да спава, а деца у биоскоп. Онда си поспремила сто, опрала тањирe, таву, шерпу, обрисала мрве... Има ли бесмисленијег посла од овог? Радила си читаво преподне, а од свега нема ни трага. Све је поједено. Погледала си руке и утврдила да више нема наде за њих. Скувала си кафу и укључила телевизор. Нека недељна утакмица. Гледала си у зелени екран преко кога су тамо-амо трчали згодни младићи. Онда си погледала кроз прозор на улицу. Пустош. Нигде никога. Онда се он пробудио. Које је полувреме? Не знам. А резултат? Не знам. Ко игра? Не знам. Шта ти је? Није ми ништа. Нисам укључила тон. Онда сте ћутали и гледали телевизију. Онда су се вратила деца. Какав је био филм? Онако... Онда је неко телефонирао: Како си? Добро сам. И ми смо добро. Онда си поставила тањире за вечеру. Ножеве, виљушке, сланик. Јаја на око, сир и салата од кромпира. Опет јаја на око! — казала су деца. Онда си опрала таву. Продужила сину фармерице, испеглала кћери кецељу за школу. Шта има на телевизији? Нема ништа. Пољубила си их пред спавање. Истуширала се. Ставила на лице крему за ноћ. Навила будилник за шест. Онда је он заспао. Онда си пушила у постељи и слушала кишу. Онда је дошао понедељак.
|
