http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________4_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Три песме | Драгана  Зорић




ОТКУЦАЈ

Мисао,
онеспособљена да дође до даха, 
да се преточи у други облик, или нестане.
Остаје само чекање. 
Кружна путања.
На наслаге прошлости спушта се и овај дан.
Није ли исти као и сви остали, или је старији за једну ноћ?

Тешко је снаћи се у полусећању.
Разгрнути гомилу туђих, 
Чини се погодније.
Тежим путем морао би заћи у себе.
Нисмо ли исти као сви остали, или смо старији за једну ноћ?

У истом се ритму срећу  клатна једне полулопте, 
наметнуто и злокобно зуре.
Упирући свој челични састав, 
верују да поседују твоју збиљу…
да имају брзину туђег корака, 
и да нису само сенка  ужурбаног сапутника, 
једне савести…

Залуд.
Никада време неће бити тачније, 
И никада неће мање значити.
Иако смо по њему старији,  за још једну ноћ.
Ућуткани  за још једну мисао.

▼▲

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ…

Киша нагриза прозоре
стрпљењем ратника сигурног у исход битке,
и вредности плена који ће са собом понети.
Верујеш ли да је њен плен реч?

Полунаги, полуупамћени,
одзвањамо у капима кише,
сада већ ломећи се о прозорска стакла.
Ако љубиш реч
Љубиш и лов на снове.
Лове, а уловљени.
Снове недосањане или протраћене.
Остављајући за собом ехо.

▼▲

РАСТАКАЊЕ


На кога наслањаш  живу лешину?
На бол од прапочетка, исконски страх,
 или на свој одраз у додиру,
који ни мек ни груб није,
додиру који поприма обрисе милостиње.

Душа ти се претаче у аветињску раван,
Вапећу и опскрбљену вечним ехом. 
Жудња је једна и увек се одазива на крик за битком. 
И питање, како постати  оно што  зову  човеком?

Згрози се у сенци свог духа судбом света, 
занемари своју. 
Посвађај руке и посеци сузе, оне свакако нама, 
ништа не вреде.
Не гледај натраг, сем ако желиш уснити сан. И запамти, 
приче би срећан крај имале,
 само онда кад се не би причале испочетка.

Понеси на пут што просјак носи. 
Ништа.
Толико можеш и дати.

Глас који тмином ноћи разгаљује пијана ждрела,
 И надима плућа, 
 ипак је јаснији од оног еха.
Поглед који кроз маглу наслућује ствари,
 ипак је срећнији од данашњег човека.

Понеси на пут што авет носи. 
Ништа.
Толико можеш и дати.
▼▲



   
Драгана Зорић рођена је у Книну 1991. године.   Апсолвент је на Филозофском факултету у Новом Саду на одсеку за Српску књижевност и језик. Поред књижевности интересује је филм, плес, филозофија и психологија. Пише поезију и прозу. До сада није објављивала.

Живи у Новом Саду.