http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________21_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Сећање на дружење с песником Бором Симићем



Пише: Анђелко Заблаћански



ПРВА ЛИРА МАЧВЕ, КУЋО МОЈА

 

За Бору сам мислио да ће вечно живети. Како може умрети човек који и у деветој деценији живота прича као да тек ступа у прву младост? О својим песмама упакованим у лепе збирке је говорио у будућем времену. Да буду лепо приказане, а и предговор и његова биографија. Није волео своју збирку Гвоздено детињство баш због предговора који је написао Милић од Мачве. „Зашто је морô да метне у књигу све оне будалаштине што сам му причô. Оно о жени, гаћама и мачићима. Срамота ме ћерки. Прецртавам оловком...“

     

Сањао је о некој другачијој књизи, а увек је тај дечачки енутизијазам да ће објавити праву књигу, завршавао речима: „Неће нико да се бори за мене, шта ћу“. А онда, као да није ни спомињао песме, као да га ни на трен није узимала та сета, опет пун живота причао би о женама, љубави... И опет у будућем времену. „Кад би нашô неку и да се лудо заљубим, био би' јој слуга..“ Боже, како ме је тад асоцирао на Тагореовог Градинара, прву песму. Врло често сам му баш после такве приче читао ту песму. И чини ми се, у тренуцима док слуша поезију других песника, Бора Симић је показивао колики је он песник, колико воли поезију и да му је она са његовим рођењем дарована од Бога. Упијао је свако слово, сваки стих свим својим чулима.

Често је навраћао код мене. Последњих година све ређе смо причали о поезији, мада ниједан сусрет није могао проћи без бар једне његове или моје песме. Причао је о животу, о вери која је била некако само Борина. Црквене службе, молитве и литургије редовно је посећивао, и опет, управо ми свративши враћајући се из цркве, он је имао своје теорије о Богу, греху, казни и Божијој награди. Можда је и то један од разлога што је био јединствен, посебан. Мада, та посебност у животу му је више штетила него добра донела, а требало је, морало, бити другачије. Јер, ако неко изнедри овакве стихове:

Уцвета радост/земље и срца,/четрдесет јата мразева/прелете ливаде моје./Број ружа мог/тела/ватрено исти,  а при томе не зна ни шта су метафоре ни друге стилске фигуре, и овако их маестрално упесми, онда је он посебан. Бора то јесте, а подсмевали су му се они који нису ни чули за Десанку Максимовић, Иву Андрића, а Бора је заједно с њима бивао на књижевним вечерима.

Причао ми је о тим сусретима. Занимљив је био сусрет са Андрићем. Бора, како га је Бог дао непосредног простодушног, без устручавања је пришао нашем нобеловцу и упитао великог писца шта мисли о женама. Није Андрић игнорисао нашег песника већ  су разговарали, чак му је дао своје виђење жена. Бори је остало најупечатљивије Андрићево виђење жена и секса, и једну реченицу често цитирао, али ја ћу је у овом тексту прећутати.

Дешавало се да ми Бора бане у време кад већ имам неког у посети. Уљудно се представљао као „прва лира Мачве“ и често преузимао главну улогу у даљем току дружења. Тако се давних година десило да је дошао, а соби ми је већ била једна плавуша, жена коју је мука натерала да дође, јер јој је био потребан неки лек који сам имао. Ништа између мене и ње није било осим пословног, али Бора ми никад касније није опростио што се нисам њоме оженио, јер  је, уствари, она на њега оставила снажан утисак. Никако нисам могао да га убедим да је та жена била само тад и никада више код мене.  Говорио је: „Погрешио си, кућо моја. Требô си је крунисати браком...“

Кад споменух „прву лиру Мачве“, занимљиво је да је волео да слуша док му читам своје песме. Кад завршим, а он је слушао не трепнувши, говорио је да треба поштен умрети и да признаје да сам бољи песник од њега (мада тешко је бити бољи од Боре), осећа се то колико сам бољи. Но, чим заврши и ја га упитам: „Добро, Боро, а ко је онда прва лира Мачве?“, као из топа би одговорио: „Ја, кућо моја!“

Такав је био Бора Симић. Јединствен и непоновљив.


Две песме Боре Симићa

ЈУТРО

Јутро је нов пољубац
уцветао на образу страсти
окупан хладном крвљу - израстао.

Јутро је стража на врху сена,
путоказ шарених шева.

Јутро је поток брига
што споро тече.

Јутро је витак јаблан сањалица
под којим зри песма за наше вече.

1973.
▼▲

ЗРНО ДОБРОТЕ

Пало је зрно
на леђа сумрака
да буја
страсно.

Док његова љубав
буди тице јутра.

Моја песма у њему
кује нежност златне ноћи
да хода обалом крви сласно...

Већ ливадом дана
сунце жита
очи тражи.

Шума моје среће
код звезда је на стражи...