Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________2_

<<назад

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Песме у прози | Рајица Марковић

СВЕ ЈЕ ПОШЛО НАОПАКО

Све је пошло наопако већ онога дана кад је плата глупости почела да покреће свет. Просветитељство је неприметно почело да тамни. Ратничка срећа да губи на хитрини, а порази да се нижу један за другим.

Слобода је постала исплатива роба, уосталом као и љубав. Издаја почела да се умножава, док није постала престижно занимање и колективно стање духа. Пред очима забезекнуте већине заузете својом платом последњи и први заменили су места.

Једним снажним замахом смрт је зајахала крдо. С временом се све претворило у рутину и живот и смрт.

▼▲

НЕПОНОВЉИВИ СЛУЧАЈ

Ушавши у тебе и не нашавши те тамо доживео сам још једно разочарање. Срушила се последња жеља које сам се одрекô и окренуо препустивши се случају, у свету у коме се баш све плаћа. До онога што само мене верно чека ја доспевам срећним случајем.

Све непотребно мени неким несрећним случајем удаљи се од мене. Највећа од свих случајности је ова да сам још жив. Случајност која подједнако не да мира ни планерима грандиозних пројеката ни њиховим извршитељима. Од како је човечанство приграбило своју судбину у своје људске руке. Господар случајности сабира изгубљене случајеве у једну целину нађених.

У жељи да угодим Њему, Господару случајности одрекао сам се свих својих жеља и намера и ево ме у једном непоновљивом случају.

▼▲

ДА НЕ БЕШЕ ЉУДСКОГ СЛУЧАЈА

И тога дана, ишла је својим послом трасираном нормалом света. Као свакога дана с поносом је носила своју лепоту за којом су се окретале безбројне главе. Елегантни плави капут са тричетврт рукавима, ципеле високих потпетица, црна дуга коса. Многим годинама и мукама избораног лица на улици је стајало једно дете Божије. Грчевито стискајући силу неуништивог живота у празним испосничким рукама.

Ни приметила није кад је ушла у песму чија јој је врата са неколико почетних речи ово дете отшкринуло. Да не беше људског случаја изниклог из промисли Божије. Можда би и њена лепота прошла као цвет травни олако заборављен од људи.

▼▲

СУНЦОЛИКА

Сам на заталасаној површини океана времена тражио сам тебе, залуталу и сунцолику. До граница пуцања растезао наборани застор простора. Широм отвореним очима срца. Поотварао све замагљене прозоре ветрових кућа. Пентрао се и силазио затуреном вертикалом бесконачног. Гомиле хладних каменица обрушио на усијано чело, с муком се извлачио затрпан и упола сломљених костију, а ти си наишла сасвим случајно. Ношена лахором будућег пролећа и обећавајућим зрацима на лицу. Стала и изјавила да сам те мислима створио. Осећањима живот удахнуо.

И ево те, ту си, поред мене, и у мени испреплетана са мојим дахом. И срасла с мојим мислима.