Милан Ракић je био један од оних људи на које не можете ставити етикету, који не воле статистику и не воле печате, ма колико славни били. То им сужава живот, а сужен живот води у таштину, таштина у тамницу. Са креаторском мисијом кретао се у безброј климата, како у животу, тако и у својим песмама, описима жене и љубави. По нагону је био од оних који иду у метаморфозе, у разне егзистенције. Својом поезијом дао је поезију живота, не само свог случаја. Све је свакидашња радост и свакидашњи бол свих нас, али је спуштено у недомашену кристално испуњену дубину. Препуштао се јаком осећају, који остварује физичка уживањa, и тонуо је у субјективну и врелу песму. Код њега је дар музички и дар поетски срастао у једно. Ракић није био сентименталан и растворљиво осетљив. Није био романтична фигура ни у моментима доживљавања, ни у часовима сећања на преживљено. Волео је живот и стварност као такве. Драма младог песника састојала се у првом реду од физичких елемената, од глади тела, од жеља и узимања, од физичког самољубља, од физичке младости којој се увек чини да је човеков суд тесан, и да су мере примања мале. Развијао је песму о лепоти земаљског живота, са богом Еросом, и са женом у заједници. Човек и жена, то је топлота света. Човек и жена, то је дивота тела као извор свих снага, и оних за радост, и оних за песимизам душе јер душа није ништа друго до туга и песимизам једног богатог физичког бића. Радости су помућене и расвешћене. Физичке топлине у манифестацијама свих чула и органа, то је снага и потпуност живота. Оштро проницање и његов песимизам донекле су филозофија, а донекле морал. Проницање раздваја људе, раздваја човека и жену у смислу једне антрополошке психологије. Често ће певати о страсти, сласти и забораву. И интимни односи између човека и жене провлаче се између племенитих илузија и тешких талога. Тела наша и чула уметници су, све опет почиње изнова, и љубав и бол. Он зарања у гностичке моћи тела. Песимизам заједно са срећом и чулним уживањем пронаћи ће свој одзив у стиху: Дај ми уста твоја дај могућност тајну Да жив заборавим да сам жив, да свуда Видим само срећу и доброту крајњу, Да спокојан будем и тих као Буда (Мутна импресија) Живео је с чулном персоналношћу и по златном правилу лепоте. Песме су ницале између лепота и свирепих истина земље. Упи се у мене загрљајем једним, Ко грозница трајна струји мојом крви, Крепко стегни моје тело нек се смрви Стопи се у мени страшћу твојом целом, Да сав изнемогнем под витким ти телом (Очајна песма) Без патетике сентименталне, без патетике интелектуалне, пре свега је реалиста у својој песничкој дикцији која би се могла преточити и у прозу : Сисао сам срећу све до саме зоре Грубо директан, не ствара еротичне атмосфере, већ прави анализе љубавних осећања које су иконокластичке. Посматра жену конкретно и лично. Свест добија предност над осећањима, тако је и жена стављена под лупу разума. Признаће тренутни љубавни занос, потребе тела и у жени видети објекат својих физичких жеља. За тај тренутак живота и миља Кад затрепери цела моја снага, Нека те срце моје благосиља... (Искрена песма) Инспирација за песму долази од једне такве потребе и од онога што следи после ње, задовољног тела. После љубави следи засићеност. И то тело топло благосиља жену док јој душа саопштава немилосрдне али искрене речи: Ал' не волим те, не волим те драга! Чулно еротски односи чине велики део његове поетике, заједно са њима радост коју буди жена, и њу Ракић идентификује са лепотом. Можда би и он могао да јој као своји претходници: Каже отужну песму о љубави, како чезне и љуби је, мада у том тренутку не осећа тако... Међутим, бира да пође другим путем, из њега проговара човек двадесетог века, човек који се не либи спомена еротике као изворности. Љубав постоји, али у другачијем облику. Доба о којем писац говори јесте доба слободе, нема уговорених бракова, моралних стега, а он је гласник једног таквог времена. Не огледа се у његовој песми суровост лирског субјекта, само искреност онога што доживљава у датом тренутку. Оно што се не мења јесте праисконска плот. Жена воли ласку. А ти ћеш, бедна жено, као вазда, Слушати радо ове речи лажне: И захвалићеш Богу што те сазда, И очи ће ти бити сузом влажне. | Природа жене у његовој песми је враголаста, пркосна, контрадикторна. Не може и не пристаје на компромисно решење какво јој он нуди. У осталим Ракићевим песмама мање се пажње посвећује њеном менталном склопу и њеним прохтевима. Она остаје чулна. Једноставна у свој својој лепоти и раскоши живота. Tопла и нага, природна као цвет, чедна и бестидна. О њој таквој и ономе што она у њему буди он пише: Јест, нема на теби ниједнога дела Да се моме оку могао да скрије, Ниједног превоја блиставог ти тела Да се мој пољубац на њ спустио није. Знам те тако добро: у растанка часе Ти преда ме ступаш сва сјајна и жива, Знам када ће сузе око да ти квасе, Знам кад ти се душа милоштом прелива... (Лепота) Ракић жену не доживљава платонски, не пише јој канцонијер, она није Дучићева химера, нити стидљиво Шантићево девојче. Она је жена од крви и меса, и када у њему буди страсти и када га одбија својом ћуди. И тако је све прошло, и ја сада Не могу клети небо ни судбину, Ил’ с песницима стиснутим, пун јада, Проклети жене или подлост њину. Када у њему буди страсти он јој посвећује стихове из песме Чекање: О, шта је то што мене веже сада За једну пут, за један облик тела? Лепоти жене песник прилази пун побожног страха. Жена ће код Ракића кулминирати када је он окарактерише као једно од два врела вечне младости. Природа и жена казаће он. И склопићу очи. И тада, Осетићу чудно, као кад се снива, Са милоштом тајном што из звезда пада И свежином скоро поораних њива, Сјај очију твојих болећив и мио. Јединство између песникове привржености жени и њеног објективног приказивања уочавамо у песми Далида. Па што се плашиш и устежеш? Знам те! Царуј ко увек, царуј према себи, Ти деспотице, што те вечно памте; Да ниси таква – волео те не би! Ракићева љубавна поезија открива нам двоструко лице љубави, са једне стране жудњу за телесним сједињењем, а с друге невеслу и сасвим обичну стварност живота удвоје. Понекад узима маску галантног љубавника што драгој пева серенаду под балконом (Триптихон Серенада), а некада стоји чврсто на земљи, у добро познатом и непоетичном простору свог Београда, заједно са живим, сасвим конкретним и сасвим обичним женама. Називан је реалистом љубави, љубав је стављао под лупу хладног разума. Зато ће својој жени рећи: „Ћути, драга“. И то је начин да се човек спасе од растанка и заборава. То је Ракићев начин.  ДАЛИДА 1 Ко печат сам те метнуо на срце, И као печат на мишицу своју; И све сам дао, и, по љутом боју, Хладнокрвно сам покопао мрце. И душа моја није хтела знати За тајну грижу и осећај стида, Ни да л’ ћеш бити добра као мати, Или си стара, вечита Далида. Владај над мојом душом, моћно дете, Са расцветаним ружама у коси, И власт нек твоју ништа не омете, Ни бол, ни плач, ни реч што милост проси. У мојој души увек места има За пун заборав, за све што ће редом Навалити на мене као плима, И све, због тебе, заменити бедом. Па што се плашиш и устежеш? Знам те! Царуј ко увек, царуј према себи, Ти, деспотице, што те вечно памте; Да ниси таква — волео те не би’! 1 Далида је библијска личност. То је девојка из племена Филистеја, која је израиљског јунака Самсона лишила снаге тако што му је, на спавању, одсекла дугу косу. |
