http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________16_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Три приче



Зоран Стевић 
ЉУБАВНА ХИМНА

Свађали смо се стално. Свађали смо се и кад треба и кад не треба. У кући, у дворишту, и понедељком и средом... А недељом тек је било свечаних и празничних свађа. Свађали смо се, гласно и тихо. Свађали се с разлогом и без разлога. Свађали смо се и кад су деца ту и кад нису. Свађали би се када бих дошао раније с посла јер ручак није готов, а свађали би се и када дођем касније јер се ручак охладио. Свађали би се пре одласка у куповину зато што је направљен предугачак списак, а после се свађали по повратку из куповине јер је пуно пара потрошено на оно што није на списку. Били смо мајстори у свађама! Тридесет година смо активно пекли свађалачки занат тако да смо га довели до савршенства. 

Нисмо се само свађали кад нисмо заједно. Једва смо чекали да будемо скупа па започнемо нашу игру свађалицу у којој нико није био победник, а свако би од нас мислио да је баш он победио. Нико од нас двоје никада не би признао да је губитник, а били смо то обоје. Свађали смо се на све начине, културно, некултурно, вулгарно, заједљиво, подсмешљиво, провокативно, простачки... А често интелигентно и фино као да није свађа у питању. Свађа је била наш стил живљења, препознатљив. Комшилуку нарочито. Ми смо толико усавршили занат да смо се могли свађати и ћутећи. Погледи су нам се свађали када би се сусрели. Руке би се свађале кад би се дотакле. Мисли су нам се свађале када би уста заболела. Били смо најбоље свађалице на свету, као што је Ноле у тенису. Ми смо били у дублу. Да смо остали заједно вероватно бисмо усавршили наш свађалачки занат да бисмо се могли свађати и на даљину, телепатијом, бежично... Што ни Тесли не би пало на памет. Можда је штета што нисмо остали још мало заједно да то усавршимо, јер сада би се могли и даље свађати макар понекад, макар у жељи, макар недељом или благданом. Сада смо ускраћени за наше велико задовољство које се звало „свађа“. Коме сада прија ова тишина? Из облака уместо пљуска кише пада тишина. Када севају муње грми тишина, птице певачице на грани ћуте, на даљинском ТВ пријемника заглављено је „mute“, радио више музиком не свира, кошава више не фијуче, миш залепљен на лепку не цијуче, у дворишту не лаје куче... 

Ништа више није звучно као јуче и како сад живети са толиком тишином? Чему онда уши? Чему онда језик? Ћутање је горе од свађе. Свађу можеш прекинути а ћутање не можеш. Свађу можеш наставити сутра, а ћутање је непрекидно. Свађу можеш спречити, а ћутање не. Са свађом смо живели, а не са ћутањем. Требало је да останеш још само да усавршимо то проклето бежично даљинско свађање. Онда би ми било свеједно где си. Онда би ти било свеједно где сам. Свађа би нас спајала, живела... Овако умрла је изненада, на пречац, затекла нас неспремне. Да ли смо и ми онда још живи? Нисам сигуран...

П.С. Чувајте своју свађу, не запостављајте је... Нека траје, траје, траје... Вечно. Јер тишина ће вам свакако доћи незвана једног дана. Пре или касније свима дође.




Радован Синђелић 
УЛИЦА ФЕХЕРВАРИ

 

Идем улицом Фехервари. Подне је одавно прошло. Оголелих кестенова ред скупио се од хладноће. Ни једног листа нема на њима. Небо потамнело и спустило се ниско чини ми се на саме таласе Дунава. Јато белих облака журно одмиче ка југу. Спрема се киша. Касна јесен. Новембар месец. Ветар разноси последње  мртве листове са ружиних стабала и свира кроз гвоздене шипке ограде одавно напуштене виле, поред које сад пролазим. Уморан сам. Уморан сам од терета живота и од терета година. Не мили ми се више ништа. И овај пут кући као да је сваки дан све дужи. Не волим јесен, нарочито не    касну јесен. Кад сам био млад нисам је ни примећивао, није ми сметала, а сад кад се јесен мог живота приближава свом крају све су ми тежи и тежи кишни јесењи дани. Седамдесет и пет година сам роб Божији на овој земљи. Шта је седамдесет пет година? Само тренутак кратак као трептај ока. Борим се да ме не обузму сетне мисли, бежим од успомена, браним се од сећања. Сећања која ми се враћају, мени су  немила. И кад ми у свест доплови неки радосни тренутак ја га покријем неком обичном свакодневном мисли.  Оних људи које сам волео одавно више нема. Све што је прошло то је и умрло и траг му у мојим мислима  годинама већ полако бледи и вене. Да  ми није овог мог посла, не знам како бих живео, чини ми се  полудео бих од сивила и једноличности свакодневнице, од  празних дана и усамљености. Ко зна можда ће тако на крају и бити. У мојим годинама не би требало да радим, али хвала Богу памет ме још добро служи. Радим захваљујући начелнику наше градске болнице, сину мог старог пријатеља и мом  некадашњем студенту Јанку.  Радимо заједно у његовој приватној клиници, он пре подне, а ја поподне.

Јато голубова прхну са крова двоспратнице и уплаши ме. Из једне капије истрча пас, бијела рундава мешанка, пројури поред мене и нестаде иза угла. Чудно како човек касно сазна како је сва  лепота овог света у малим обичним стварима. Сваки дан прођем кроз   овај парк. Крај опустеле камене фонтане увек буде јато голубова. Измрвим им  две три  земичке и посматрам их. Има међу њима један голуб који нема прсте на ногама. Гега се као човек. Некако је неугледан и перје му је прљаво, али  има неке лепе и тужне очи. Некада је мој брат држао голубове у свом белом голубарнику на нашем имању. Били су то другачији голубови него ови  овде. Његови су били лепши, чистијег и сјајнијег перја, горди као паунови. Данас у парку нема голубова. Остављам им земичку на клупи и журим кући. Небо се спустило још ниже. Са Дунава се подигао снажан ветар. Улице су опустеле.  У сусрет ми иде трамвај, стаје на станици, две жене излазе. Трамвај скреће лево и одлази. Као да ми се откиде део срца и као да паде на плочник. Некада сам и сам трчао за истим трамвајем и возач би стао, увек би стао, отворио би врата и рекао­:

- Опет касните, докторе, ако бисте рекли коју лепу реч о мени вашој домаћици Марији, и ако би она пристала да се уда за мене, поставио бих  шине поред ваше куће и сваки дан бих вас бесплатно возио...

Тако се некад са мном шалио чика Павле.  Одавно нема ни њега ни Марије. Марију је заменила госпођа Сабо. Она инсистира да је зовем Габријела. Ја то избегавам, њено име ме подсећа на неку другу Габријелу која ме је умало коштала живота.  Госпођа Сабо или Габи како је понекад  зовем је веома фина дама. Кад су јој се кћерке удале она је остала удовица и била је мало код једне мало  код  друге кћери  све док им није одгајила децу. Обе  кћери су имале имале по две девојчице. И  кад су  јој унуке  отишле да студирају у Беч, госпођа Габи је одлучила да се повуче из њихових живота и да нађе себи пристојну службу. И ето већ  десет година се дружимо она и ја. Она је веома пажљива жена, ево је стоји  испред  капије са великим црним кишобраном у руци, изашла је пред  мене плашећи се да ме не ухвати пљусак.  Чим смо крочили у кућу киша се спустила и лила је као из кабла.  Осетио сам одмах  мирис хране, топле ватре и влажних дрва, Атила птичар је залајао са врха степеница и појурио ми у сусрет. Скинуо  сам  капут и пожурио да се пресвучем.  Мамио ме  је пријатан мирис гушчијег печења који се мешао са слатким мирисом резанаца са маком. Овде у овој старој  кући све је било тако тихо и пријатно. Пошто је сутрадан била субота одлучих да никуд не идем  до понедељка, да уопште не излазим  из свог дома. Ипак нешто је  сада било другачије него јутрос када  сам  кренуо на клинику.

- Да није неко долазио? - питао   сам  госпођу Сабо. Она рече да није. 

- Чини ми се као да осећам неки мирис, мирис неког дамског парфема...

 Нико није долазио, господине Колоди. Требало је да дође наша сусетка госпођа Ема, али је нема. Отићи ћу после ручка да је обиђем, бојим се да се није разболела. Јуче се жалила на бол у прсима и кашљала је. Очекујете ли ви некога господине докторе? 

- Не, никога не очекујем.

Сат касније  сео сам у своју фотељу крај камина и узео новине да прочитам.  Атила ми  је ставио главу на стопала и заспао. Госпођа Габи је склонила судове од ручка и отишла код комшинице. Нисам  могао да се концентришем  на читање. Атила се мешкољио у сну, кезио зубе и режао на неког кога је сањао. Пуцкетале су варнице у камину и влажне цепанице као да су шиштале и уздисале. Папагај се љуљао у свом кавезу и пречка на којој је стајао је шкрипутала. Кад је папагај заспао његова љуљашка је ућутала, ватра се утишала, а Атила је престао да се врти. Тад ми  се учинило исто. Да осим  мене  и Атиле има још некога у кући. Одложио  сам  новине.  Ослушнух. Тишина је била превише мирна. Као да још  некога има у соби, као да неко невидљив стоји у куту и посматра нас сигуран да га нећемо  видети. Скинуо  сам  наочари и  ставио их на сто. Полако је падао мрак. У соби је било тихо и топло. Умириле су се и сенке у углу. Сан ме је полако хватао својим  меканим  мачијим шапама. Киша је падала и даље све јаче и јаче.  Снажан звук ломљења стакла је одјекнуо кроз собу,  скочих.  Атила се пробудио и погледао ка прозору, и птица се  пробудила и гледала је у истом правцу као и пас.  Нешто црно је скочило на прозор и ударало у њега. Атила је уздахнуо и поново спустио главу на  шапе први препознајући непознатог лармаџију. - Па то је Фидел! - пао ми  је камен са срца, црни  мачор се вратио из скитње и лупао је на окно да га пустимо унутра.  Отворих   прозор и незахвални мачор је скочио унутра, стресао мокро крзно и скочио баш на фотељу  где  сам ја  до мало пре седео и почео је да чисти  крзно. Није било расправе са тим  мачором, препустио  сам му   место и седох  у другу наслоњачу поред прозора. Видео  сам празну улицу, сусеткино двориште и црвене кломпе  госпође Сабо на трему. Киша је падала и даље. Заустио  сам  да питам  свог мачка где се то он скитао, понекад  сам    разговарао  са својим љубимцима и они су ми  одговарали на свом језику, кад учини ми се да  сам чуо  звук кључа који се окреће у брави. Полако и само једном, као да је неко ставио кључ улазних врата у браву и окренуо га једном. Да би се врата откључала требало га је двапут окренути и  ја сам  ослушкивао тај други звук. Прошло је неколико тренутака, за то време  погледао сам по дворишту  и са   свог места  сам  јасно видео да  нико није ушао у  наше  двориште, нити је ико прошао стазом до трема. Кључ смо имали само домаћица и ја. Тад се   сасвим јасно чуо и други окрет кључа, резак метални звук. Атила је подигао главу и начуљио уши у правцу улазних врата у ходнику. Брава се померила, али се није чула шкрипа врата. Атила је поново спустио главу једнако гледајући у врата, мачак је и даље спокојно лизао мокро крзно.    

    - Да је неки странац они не би тако реаговали - помислио  сам. Црвене кломпе госпође Габријеле и даље су биле на трему комшијске куће. Киша је лила све јаче. Ослушкивао  сам  нећу  ли чути нечије кораке у холу. Није  се  чуло  ништа. 

- Учинило ми се, само ми се учинило да сам нешто чуо. Али, зашто Атила гледа у врата? Погледах у сат. Поклопиле су се казаљке на пет часова и двадесет пет минута. Учинило ми се да  сам  нешто заборавио, нешто што је требало данас да урадим. Поновио  сам  у мислима цео свој данашњи дан. Видео  сам  сусетку како прати госпођу Габи до капије. Киша је престала. Жене су стајале испред капије и разговарале не хајући за хладан ветар. Телефон је зазвонио. Звонио је дуго и упорно. Јавио сам  се. Био је то мој пријатељ Јанко.  Рекао је да би боље било да сутра одемо  на гробље, пошто  је време такво какво је, а и киша може опет почети да пада...          

Нисам  га добро разумео о чему прича, шта смо се то  ми договорили и зашто да идемо  на гробље... кад  поглед  ми паде на календар који је стајао на столу и на коме   сам црвеном оловком заокружио данашњи датум осамнаести новембар.  Осетио  сам  мирис таласа Дунава, мокре земље, воштаних свећа и вечно зеленог шимшира у алеји градског гробља. Спустих  слушалицу. Госпођа Габи је ушла у дневну собу рекавши како је чула од сусетке да ће у понедељак пасти први снег. Видевши ме  како стојим  поред стола збуњен  она се уплаши и упита шта се десило,  да нисам  чуо  неку лошу вест јер је претпоставила да  сам  са  неким причао телефоном. Слушалицу сам још увек држао у руци.

- Није се десило ништа - рекох јој - само сам заборавио да одем на гробље. На данашњи дан је умрла моја сестра, а и  двадесет пет година је  од како нема мог пријатеља Јана Харадија... 

- И његове породице - додаде тихо госпођа Габи брзо се прекрстивши.                                                     

- И његове породице - поновио сам  као у неком бунилу.  Окренух  се ка прозору, сумрак се полако спуштао, лени мачак је спавао на његовом месту, Атила је пратио  наш разговор. 

- Па отиђите сутра на гробље, сутра је субота, дан мртвих, ако хоћете ићи ћу и ја са вама: казала је госпођа Габријела.

- Ово је први пут за толико година да сам заборавио на годишњицу... Није ми  толико било за сестру, прошло је педесет година од њене смрти, растали смо се непомирени, њој тамо у Камаргу  има ко упалити свећу јер  наш  најмлађи брат је жив и његова супруга је жива као и сва њихова деца и унучад. Јан Харади ми такође не би замерио, био је превише добар, превише наиван и честит  човек, а његова Кати, е њој свећу палим  само реда ради, зато што је њен гроб између два гроба људи које  сам  много волео.

- Али, ти, Ели, како је могуће да сам заборавио дан твоје смрти?   Ја сам заборавио, а  Јанко није,  а  мени се увек чинило да сам те ја волео више... 

И  поново се сетих брата и његове пуне куће и  још  неких рођака и пријатеља са којима сам некад био близак, а онда смо  се разродили и разишли и сви су имали неког свог ко је био са њима или је остао иза њих, а  ја   немам  никог.   Имао сам некад , али смрт је била бржа. Зажалио сам што сам позавидео брату и другим људима који ми нису ништа били криви. Моја зла коб је била таква да сам доносио само несрећу  онима који су ме волели.  Да бих скренуо ток својих суморних мисли, упитах госпођу Габријелу да ли је закључала врата кад је пошла код сусетке. 

- Наравно, ја увек закључам врата и носим свој кључ са собом - рекла је она - Зашто ме то питате?

Ништа нисам одговорио само сам одмахнуо руком. Напољу киша је поново почела да пада. 

И падала је дуго, дуго времена све док поноћ није минула. Спавали су слатким сном сви моји укућани и Атила птичар опружен поред камина који је сањао немирне снове, и папагај у својој крлеци од врбовог прућа и црни мачор који се склупчао на мом крилу, само ја нисам могао да спавам.




Мирко Кекић
РУМЕНИ НОКТУРНО

 

Још један дан октобра, на граници између обданице и ноћи. Румене пруге на западу, понад хоризонта, наговештавају сутрашњи ветар. Тако му је, барем, говорио деда када је као мали проводио вечери на салашу. Киша тек што је стала. Осим запада, све је притисла оловна тежина облака. Натопљени, подсећали су га на аквареле које је пре неколико дана, када је пристигао у Београд, посматрао у једној галерији. И на уплакане јастуке. Нагнуо се кроз прозор и загледао у дотрајале гараже и кестен у задњем делу дворишта. Испити, ноћна учења, скрипте, играло му је по мислима. С друге стране, студентске журке, нова познанства. Сва та шарена устрепталост искакала му је пред очи и мамила га у налетима који су ишли чак до дражења; та очекивања која су га веселила, а опет му будила жељу да рашчерупа, њему нови, заборавни, огромни град заједно са свим његовим бучним шинама, скровитим двориштима и разголићеним рекама.

И поред свега тога, вечерас није знао шта би радио. Насуо је преостало млеко Мишу - мачку кога је добио за претходни рођендан од тадашње девојке. Затим је отишао да баци смеће и успут  купио мало шунке за сутра. Нешто касније лежао је на кревету и управљао пажњу час на музику са радија, час на Малог принца - џепно издање научено готово напамет. Поново је устао и погледао кроз прозор. Смирајни жар се скоро сасвим угасио над хоризонтом, а кишне капи, с крошње,  падале су на земљу, побожно. Као да се враћају каквом давно проживљеном или недосањаном пољупцу. Вратио се на кревет, заклопио књигу и стао да листа примерак огласа који је купио за време тражења гарсоњере. А читав се свет неопходности и заљубљеништва, посла и сна, збио на шаку тих страна као у каквим сабраним делима, Балзаковим рецимо. Пажњу су му одвукле оне стране са личним огласима. Тај чежњиви одељак који уме да унесе оно опито, титраво узбуђење и лаки одушак, неретко помешан са слаткоћом презира,  у опорост усамљености. Усамљености коју је, с обзиром да је уживао у самоћи, његова младост више осећала као терет природе, терет тела, него лични терет душе.  А, страст је, поваздан, била мајка екстраверзије.

У почетку је само проматрао те стране набијене, можда, недовољно сналажљивим мушкарцима, усамљеним а добростојећим, с једне, и поприлично слободним и сналажљивим девојкама у тежњи за каквим таквим стандардом,  с друге стране. Тежио је да верује да то ради чисто из радозналости. Замишљао је лица тих људи и домове у којима су одрастали, њихове прве искрене љубави, ако су их уопште имали, ствари о којима су маштали и улице којима су шетали. А онда му се, као стари знанац, приближи к свести та мисао и он нагло устаде с благим подсмехом на лицу, одагнавши је. Али, само на трен. Те се бестежинске и порочне страсти никад не дају лако отерати, већ омамно навале на човека. Као слаткиш на колебљиво дете. Он опет седе. Затим опет устаде. Угаси радио. Онда отвори прозор како би му мириси после кише колико толико расхладили мисли. Вече је још било младо, као одевено у прозирни сребрнкасти тил лаке измаглице. Он је и иначе имао обичај да леже доста иза поноћи, што је постало још касније ових дана откако је променио средину. Није му се дало ни да изађе и истражује град по оваквом времену, а осим одела и неопходости у стан још није пренео ништа, ни рачунар, ни гитару... Стајао је тако неко време, па затворио прозор, наточио цеђени сок од вишања и вратио се на кревет. Миш му је ускочио у крило. Па шта сад, шта је лоше у уживању олакшаном од оне румене тежине осећања. Платиш. Па боље и да платиш него да после расипаш сузе кад се заљубиш. Те и такве мисли су биле помешане са читавим покислим јатима различитих отужних и нихилистичких мисли, успут нагрижених од страсти, а које тако често склизну у душе младих (и не тако младих), и које су обично само знак да срце наново оздрављује. И да ће поново потрчати ка љубави коју сада тако у сласт куне. Мало затим се поново изгубио у шаренилу свих тих коса и груди, усана и бројева телефона. 

- Двадесетогодишња... Зеленоока... Аха... Још каже весела и комуникативна. - Блага сета му протрча преко лица. Није се усуђивао да позове, шта ако му задрхти глас, шта ако зазвучи невешт... Откуцао је поруку:

- Здраво, да ли би дошла у мој стан? За коју цену? - или тако нешто, поруку је одмах избрисао и касније се никако није желео сетити како је гласила. Утом се трже. Помисли да је најпаметније да угаси телефон, истушира се и покуша да заспи.

- Вероватно неће ни да одговори - промрмља у браду. Казаљке су биле гласније и спорије него иначе. Киша је поново почела и својим шумом притисла сумрачни видик зграда и крошњи. Слушао је како Миш преде и готово махнито испијао сок, чашу по чашу. Сетио се мајке, њених речи, поново деде на салашу међу житним пољима који је продао плац како би припомогао унуково студирање... Узео је огласе, исцепао их и бацио у канту. Тако неће падати у искушење да пошаље ону поруку на још неки број - као да се прекопута зграде није налазила трафика. Утом телефон задрхта и он га брзо дохвати заборавивши све малопређашње мисли.

Кроз петнаестак минута је довршио сређивање собе и положио на сто договорену суму, готово цео студентски џепарац за тај месец. Искључио је и телефон како га, случајно, мајка не би позвала. Ускоро би требало да стигне. Трема и адреналин. Чари румене ноћи. Врачар, Нишка улица, приземље и први стан, лево. Неће ваљда да промаши.

Зачуло се звоно. Усковитлао се, занемео, а онда, брзајући, отворио. И мук. А, да се само сетио да погледа кроз кључаоницу?  Ма, да није ни уговорио глупи долазак! Сада све џабе. Дошла је. Убила. Казаљке све гласније... И све спорије... Киша.

Слике су му плесале пред очима. Не, не плесале, играле у трансу! Уплакане, избледеле као старе фотографије. Осећао је потребу да протрља очи.  Очигледо се нарочито спремила. Нарочито оскудно, таман у складу с приликом, не и с временом.

- Лепа је. И лепша него раније - мислио је.  - Само јој је зелени поглед некако мутан, некако налик на рану јесен. Ко јој је крив. Сама се довела дотле. Ипак, има још нечег у том погледу, нечег детињастог и нечег...Ма не... Причињава ми се.

- Уђи - позвао ју је, замуцавши. Позвао ју је, очекујући да ће да се окрене и оде, све је указивало на то: и тај поглед, став... Она се међутим само немо осмехнула меснатим усницама и, корак по корак, ушла.

 - Хоћеш сок?

Климнула је главом. Миш је пробио прве челичне дистанце у скученој гарсоњери и ускочио јој у крило; препознао ју је, можда. Мук. Само снебивљиво сркање сока и казаљке. И добовање кише о окно прозора. Размишљао је шта би било најбоље, или најгоре, што би могао да каже. Али, она је нагло спустила мачка из крила и кренула да устаје...

- Стани. Немој одмах да одеш. Сећаш се када си ми поклонила Миша, а он одмах утрчао у оне наслагане цеви иза куће, па није хтео да изађе. Зато си му и дала то име.

Она се насмеја и, сасвим благо, угреја зидове донекле захваћене влагом.

- Како је на факултету?

- Пала сам годину. Није ми ишло. Знаш, рекла сам мојима да радим како бих остала овде.

 - Није деловало да ће тако бити кад си прошле године кренула.

- А ти? Шта си уписао?

- Ја?  Антропологију.

– Ти си паметан. Теби иду такве ствари. Уклопићеш се. Само, не знам колко је то исплативо. Шта можеш да радиш с тиме?

– А ово твоје је исплативо.

Није ништа одговорила. Само га је погледала оштро и на образима јој заигра онај женски презир, последња одбрана када се нема где. Онда је оборила главу и кренула да нервозно увија прамен косе. Човек некада просто не зна како да пригуши тишину и сву ту шкрипу у њој. Посматрао ју је и кајао се што је то рекао. Знао је да, ма колико му сад било мучно, ако она оде биће само још теже. Он зажеле да каже нешто умирујуће, нешто лакше, азурније. Ону реч која увек жеже груди. И увек фали. Када би је бар мало развеселио, чак увредио, наљутио, па и да се посвађају, да сломе даљину. Да, то је оно што је фалило. Није редак случај да људи гневом, чак дрскошћу обуздавају сузе, и то прилично успешно.

Са улице су допирали утегнути усклици и жамор - навијачи, пијанци, можда и некакви активисти. Свеједно. Он набаци накривљени осмех, више тужан него циничан:

- Видиш, и не знајући сам тебе одабрао... Само, сада и ниси баш комуникативна као што си написала.

 – Знаш, ја сам ово... Ја радим ово непуна два месеца, од августа, краја јула. Епизода. Планирала сам да престанем. Да се запослим негде.

-Зашто бих ти веровао?

– А, ко те тера! Зашто бих се ја теби правдала!

То је варница коју је чекао. Међутим, била је припита. Осетио јој је у даху. Тек тада је то приметио...

- Ко зна шта сада мислиш о мени. Ја не знам ни сама шта о себи да мислим - и пође јој суза. Мук.

 – Ни мој поступак баш није за пример - рече он.

Она пружи руку, а чулне уснице јој заиграше између осмеха и плача.

- Заиста пати. Или, пак, глуми. Али, то би било сасвим бесмислено у оваквом тренутку. Ко би га знао -мислио је насувши још једну чашу сока, притом испразнивши флашу. Мајка га сада сигурно зове и брине што је недоступан. Ко зна шта јој сад пада на памет. Јавиће се сутра. Она је привила главу на његово раме. 

Валови ноћи и кише су увелико налегли на град. Чуло се само Мишево предење, нека стара балада на радију и понеки кестен који би се разбио о бетон. Ех, радио и његове уврнуте конотације! Њена глава је била на његовим грудима. Његова рука на њеној коси боје житних поља. Драги сланкасти мирис коже помешан с јефтиним дречавим парфемом, и мирис те косе који га је подсећао на призоре које је виђао по календарима, разгледницама.

- Их, када сам послао поруку рачунао сам на вођење љубави, а место тога се сит исплаках. Де, де, мало се шалим. Памтиш ли... Овај, сећаш ли се нашег првог пута?

 - Мхм. И мени и теби је било први пут. За летњи распуст, у твом стану.

- Да, моји су тада отишли на море.

- Јој, били смо начисто збуњени.  

- Па, не збуњенији него вечерас.

Примеса носталгије пређе њеним лицем и она се додатно приви уз њега. 

- А сећаш ли се...

- Да.

Ноћ и трагови кише су се готово истовремено губили у наговештају јутра. Време петлова, када би их било на Врачару. На длановима је, још увек, осећао мирисе њене косе и, сећањем кристализованих, излазака после школе и до детаља познатих улица. Стајао је покрај зида, погледа стакленог и тупог од непроспаване ноћи.

- Хоћеш да те испратим?

- Рекла сам ти да не.

- А, да те платим?

Опет га је само погледала,. Сада више проницљиво него прекорно, као човек који сам себе мерка у огледалу. Он је све то изрицао првенствено ради одбране себе пред собом, ради налажења оправдања. И због тежине нежности. Осећао је да она зна je да је тако. А, знао је и он. Знао и једва се суздржавао да не настави, као да јој је на тај начин праштао и чинио да му бива све дража. Не, непотребно је ишта рећи.

Пригрлио ју је и она се на кратко предала загрљају. Затим се, хировито и нагло, окренула и изашла. Миш је отишао до зделице с млеком. Оловна зора. Још један дан октобра, на граници између обданице и ноћи.