Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад _3_

http://www.addtoany.com/share#url=http%3A%2F%2Fwww.knjizevnicasopis.com/broj-29

Јапанска књижевност
Мандарине | Рјуносуке Акутагава

Догодило се то једне облачне зимске вечери. Седео сам у углу вагона другог разреда воза за Токио из Јокосуке и одсутно чекао звиждук који најављује полазак. У већ осветљеном вагону, неочекивано, није било других путника осим мене. Када сам провирио напоље, и на мрачном перону, зачудо, данас није било ни живе душе, осим једног штенета у кавезу, које би повремено тужно зацвилело. Тај призор је сасвим одговарао мом тадашњем расположењу. Главу су ми притискале мутне сенке неког необјашњивог замора и малаксалости, налик на облачно небо пред снег. Руке сам држао дубоко у спољним џеповима зимског капута и нисам имао воље одатле извадим вечерње новине и прегледам их.

После неког времена чуо се звиждук који најављује полазак. Осећао сам у души неку лагодност и, наслоњен главом на рам прозора иза себе, безвољно сам очекивао да железничка станица испред мојих очију почне да се креће уназад. Међутим, још пре тога, из правца шалтера, зачуло се реско клепетање нанула и одмах затим и глас кондуктера који је неког грдио, када се врата мог вагона друге класе нагло отворише и унутра улете нека девојчица од тринаест-четрнаест година, а истовремено, уз трзај, воз лагано крену. Поглед су ми заклањали, један за другим, стубови на перону, нека заборављена цистерна за воду, затим носач који се клањао неком путнику због напојнице коју је добио – све је то, попут домина које се руше, нестајало иза мене у чађавом диму што је ударао у прозоре. Коначно сам осетио олакшање па, запаливши цигарету, отворио уморне очи и први пут летимично погледао лице девојчице која је седела испред мене.

Све је одавало изглед сељанчице: и њена ненауљена коса, позади затегнута у пунђу облика гинко листа, и испуцали образи са трагом суза које је обрисала, тако опаљени и црвени да су просто били непријатни. Осим тога, на крилу над којим је млитаво висио прљави платнени шал светлозелене боје, држала је повелики крпени завежљај. У промрзлим рукама којима је обгрлила завежљај, чврсто је стезала црвену возну карту за трећи разред, као да јој је то нешто најважније. Није ми се допало припросто лице ове девојчице. Била ми је одвратна такође и њена запрљана одећа. Коначно, љутило ме је и то што је била тако приглупа да не разликује други од трећег разреда. Пошто сам запалио цигарету, желећи сада да заборавим на њено присуство, овлаш сам разгледао вечерње новине које сам извадио из џепа и раширио на крилу. Баш у том трену спољно светло које је падало на новински текст изненада је заменило електрично осветљење, и лоше одштампана слова у рубрикама указаше се неочекивано јасно пред мојим очима. Није ни потребно рећи да је воз сада ушао у први од многобројних тунела на прузи између Јокосуке и Токија.

Али, ни овако осветљен новински текст који је говорио само о томе како је свет препун баналних догађаја, ни најмање није ублажио моју потиштеност. Проблем мира, женидбе и удаје, корупција, читуље – док сам готово механички бацао погледе са једног туборног чланка на други, у тренутку када је воз ушао у тунел имао сам илузију да се воз креће у супротном смеру. У међувремену, нисам могао а да не будем свестан да ту преко пута мене седи та девојчица као оличење вулгарне стварности. Овај воз у тунелу, ова сељанчица, и ове вечерње новине пуне баналних чланака – шта би све ово било него симболи. Симболи неразумљивог, простог, једноличног живота. Свега ми је било доста, па сам одложио новине које сам читао и, опет наслонивши главу на рам прозора, чврсто затворио очи и почео да дремам.

Прошло је неколико минута. Наједном сам осетио неку нелагоду, па сам несвесно погледао унаоколо и опазио да се она девојчица неопажено преместила на седиште до мог и да се из све снаге упреже да отвори прозор. Али, тешко стакло се уопште није мицало. Њени испуцали образи још више су се зацрвенели и повремено ми је до уха допирало њено убрзано шмрцање и дахтање. То је, наравно, било нешто према чему сам и ја могао осетити макар трунку сажаљења. Али, воз се баш тада приближавао следећем тунелу, а то је било сасвим јасно по томе како су се обронци брда прекривени спарушеном травом кроз сумрак све више примицали прозорима. Упркос томе, из мени несхватљивог разлога, девојчица је упорно покушавала да отвори прозор, који је био намерно затворен. Тада воз уз заглушујућу буку улете у тунел, а истоврмено стакло прозора које је девојчица покушавала да отвори коначно се спусти уз тресак. Кроз четвртасту рупу унутрашњост вагона неочекивано испунише облаци црног ваздуха, густи као раствор чађи, који су се зачас претворили у загушујући дим. Све ми је то јурнуло у лице, сувише брзо да бих га могао заштити марамицом, а како и иначе имам тешкоћа са дисањем, почео сам да кашљем толико да сам се скоро угушио. А девојчица се ни најмање није обазирала на мене, већ је истурила главу кроз прозор, нетремице зурећи право напред у смеру кретања воза, док су јој у полумраку на ветру лепршали чуперци из њене пунђе. Док сам посматрао њену силуету под електричним осветљењем

пригушеним чађавим димом, за тили час се расветлило са оне стране прозора, и да свежи мирис земље, спарушене траве и воде нису прострујали у унутрашњост вагона, ја, коме је кашаљ тек тада уминуо, сигурно бих изгрдио ту непознату девојчицу и наредио јој да опет затвори прозор.

Воз је, међутим, сад већ лагано клизио из тунела и пролазио кроз прелаз у сиромашном предграђу притешњеном између планина, прекривених спарушеном травом. У близини прелаза видели су се, сви подједнако бедни, згурени кровови покривени сламом или црепом, а једна бела заставица – ваљда је њоме махао чувар прелаза – тромо је комешала сумрак. И тек када је воз изашао из тунела, иза заштитне ограде тог самотног прелаза, угледао сам три дечака румених образа како се тискају један до другог. Сви су били тако ниски растом да је изгледало као да их суморно небо притиска. Одећа им је била сиве боје као суморни предео овог предграђа. Чим су угледали воз који је пролазио, сви су у исти мах високо подигли руке и истезали своје нејаке вратове, док су из петних жила викали нешто наразумљиво. А онда, тог истог трена, она девојчица, до пола нагнута кроз прозор испружила је своје промрзле руке и почела енергично да маше лево-десно, а онда, пет-шест мандарина боје топлих сунчевих зрака од којих ми је срце заиграло, почеше да падају на дечаке који су испраћали воз. Остао сам без даха и истог момента схватио све. Девојчица је вероватно пошла негде на рад, и кроз прозор је бацила мандарине које је чувала у недрима, да њима награди своју млађу браћу што су се потрудили да дођу до прелаза да је испрате.

Сумраком обавијен прелаз у предграђу градића, три дечака који су кликтали као птичице и јарка боја манадрина над њима – све је то прошло као трептај ока с оне стране прозора. Али тај призор се, до бола јасно, урезао у моје срце. Постао сам свестан како ме од тог призора преплављује нека несхватљива ведрина. Чило сам усправио главу и посматрао девојчицу као да видим неку сасвим другу особу. Ко зна кад, она се опет вратила на своје место прекопута мене и седела је ту као и раније, замотавши своје испуцале образе у плетени шал светлозелене боје, и у рукама, којима је обгрлила повелики крпени завежљај, чврсто стезала возну карту за трећи разред.

Тада сам први пут могао да бар на неко време заборавим на свој необјашњиви замор и малаксалост као и неразмуљиво јадан и једноличан живот.

Превели са јапанског
Данијела Васић и Хироши Јамасаки Вукелић

Рјуносуке Акутагава рођен је1892. године у Токију. Како му је мајка рано душевно оболела, усвојио га је и отхранио његов ујак, Акутагава Мићијаки. Био је одличан студентенглеске књижевности на Царском универзитету у Токију и после дипломирања радио као наставник енглеског језика. За време студија, покренуо је и уређивао III И IV коло часописа Нова мисаона струја, у којима је и објавио своје прве приче Рашомон (RASHOMON, 1915) и Нос (HANA, 1916). Одмах по њиховом објављивању, стекао је признање у литерарним круговима тадашњег Јапана, напустио службу и посветио се писању.

Акутагава је веома плодан писац, у својој тридест петој години живота, осим есеја и хаику поезије, имао је око стотину педесет кратких прича и у њима је његово литерарно мајсторство дошло до пуног изражаја.

Његов стваралачкиопус може се поделити на три фазе:

- прву фазу, уједно и најплодоноснију, карактерише мотивска и стлска разноврсност, тематски су подијељене на хришћанске, будистичке или приче из Едо периода, бајковите итд. За које је идеје налазио укласичним причама и предањима разних источњачких култура: јапанској, кинеској и индијској;

- другу фазу Акутагавиног стваралаштва обележава приповетка Јесен (AKI, 1920), у којој се окреће савременим друштвеним темама и уноси аутобиографске елементе, из прича избија његова личност и критички поглед на живот и људе, а своју разочараност људском природом осликава комбинујући песимизам са благим цинизмом;

-трећу фазу опуса и уједно крај његовог кратког живота обележева душевно растројство и сумња у сопствене уметничке способности, јављају се митолошка бића „капа“ у истоименом сатиричном роману, а халуцинације га воде писању свох последњег дела Зупчаници (HAGURUMA, 1927). Ммучен сумњом да би могао душевно оболети као мајка, а немоћан да се избори са практичном страном свог живота, он све више запада у таму сопственог ума.

Брижљиво припреману одлуку да се отрује и тако себи одузме живот, реализује 1927. године. Ипак, за њим осатју да живе његова дела, тако лако разумљива и блиска људима са свих меридијана.