Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                             _12_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Критика 
Верност | Стефано Цеки


 Пише: Сања Живковић



Роман Верност, књижевника Стефана Цекија,  дело је у којем аутор одговара на питање да ли су најважније особе у нашем животу оне којима смо остали верни, те на необичан начин третира тему верности, али и случајности, пријатељства и односа између сестара. Такође, у њему се на интересантан начин мешају прошлост и садашњост и доказује да случајности не постоје, те да је све у животу унапред испланирано.

Оно од чега ћемо поћи приликом приказа овог дела јесте његова структура, која се може упоредити са обрнутом купом. Њен врх чини сусрет двају сестара, Глорије и Рахеле, одакле почиње да се шири прича из које сазнајемо много тога. Наиме, Рахела, горда, амбициозна и „чудна“ жена, постаје нека врста исповедника сестри Глорији, која је остала удовица и једина утеха су јој деца и телевизијски  „сусрети“ са човеком кога је волела.  Парадокс лежи у чињеници да муж, којем остаје телесно верна до краја његовог живота, бива у њеном сећању споменут свега два пута у неколико реченица, док већину сећања заузима прича о Раулу, човеку кога је упознала наизглед случајно и у којег се заљубила, и Оскару, човеку кога је сматрала пријатељем. Управо то покреће питање разлога останка са мужем Марчелом. Да ли је одустала од Раула из страха од новог, због навике и тежње да сачува породични мир или из љубави, остаје нејасно до краја романа, што омогућава читаоцу да постане део „истражног“ процеса и сам докучи одговор. Оно што је сигурно јесте да је сусрет са Раулом донео ведрину у Глоријин живот, чежњу да се осети слобода, какву је он доживљавао сваку пут када би сео у свој брод или чамац. Он је тај који ће јој за живота помоћи да из другог угла погледа пријатеља Оскара, али и човек чија ће заоставштина довести Рахелу Глорији. Такође, донео јој је и једно ново поимање љубави без телесног спајања, среће проузроковане само посматрањем издалека онога који се воли. Тиме је отворено питање преваре, тј. да ли је Глорија остала верна свом супругу тиме што га није телесно преварила? Очито није, чиме се потврђује да је духовна превара много дубља од телесне. Наиме, иако на први поглед делује да је остала верна супругу, заправо је једино Раул имао њену потпуну верност, јер га је  и након што су се последњи пут видели пратила и посматрала издалека не дозволивши да се сећање на оно што су проживели икада угаси. Аутор се, можемо рећи, поиграо са насловом и покушао да завара читаоца који, уколико површно сагледа ово дело, може га схватити као причу о верности према супругу, иако је ово заправо прича о верности према вољеном бићу која је једина неуништива и нераскидива, која не познаје никакве кодексе. 

Глорија је пред светом постала удовица Марчеловом смрћу, а њено право удовиштво почело је писмом које јој је Рахела донела, а које је грешком завршило на њеној адреси. У њему сазнаје да је Раул умро и да јој је у аманет оставио писмо. Кључ и шкриња у којем се оно налази симболично представљају кључ њихових емоција, те јој он у писму признаје да јој је остао веран до краја живота. И као што ни њихов сусрет није био случајан, ни одлазак писма на погрешну адресу то није био, јер је поново спојио сестре, које су се сећањима и преиспитивањима поново приближиле једна другој. Сва она Рахелина немања времена за Глорију, вратила су јој се као бумеранг, те је коначно схватила колико је пропустила одвојеношћу од сестре. Чини се да су се поново упознавале и да их је спојило управо оно што их је некад раздвајало - међусобна супротност. Други мушкарац на кога Глорија чува важно сећање је Оскар, њен пријатељ, геј, љубитељ уметности и свега што је лепо. Он је човек који се поиграо са животом стремећи једино да досегне његову суштину. Растрзаност између онога што се може и онога што се хоће ставиће га у процеп, који ће га до краја романа и прогутати.

Што се тиче стилских одлика, роман је писан у трећем лицу. Интересантно је и то да је свако Глоријино сећање првом реченицом дато у првом лицу, а остатак у трећем, што представља известан вид дистанце јунакиње од онога што јој се догодило. Број дијалога сведен је на минимум, док је акценат на унутрашњим проживљавањима главне јунакиње. Примећује се да су описи јунака такође, минимални, док су описи локалитета детаљни. Тиме је читаоцу остављено да сам „доцрта“ портрете јунака, али да пред очима оживи лепоте Јерусалима, Њујорка итд.

На крају можемо рећи да је Цеки својим делом „загребао“ по најтананијим слојевима људске душе тежећи да читаоца наведе да промисли о животу, верности и љубави. Истовремено је показао да душа не познаје кодексе и да човек остаје духовно веран само ономе кога истински воли, било да је са њим остварио телесну љубав или не, али и да су људи само пиони виших сила, те да се судбински сусрети не могу избећи. Они су ту да нас науче животу и наведу да се запитамо ко смо ми заиста и шта је то што истински желимо.