Мирко Королија је рођен у Кистањама 09. 09. 1886. године, где је завршио основну школу. У Задру уписује "Цесарско Краљевску Велику Гимназију" где почиње писати песме, а прве стихове објављује већ 1898. године у Невену Јове Јовановића Змаја. Професор матерњег језика му је Владимир Назор. У Прагу Королија завршава правни факултет на којем стиче звање доктора правних наука. У то време објављује у свим значајним српским и хрватским часописима. Од 1912. године службовао је у Кистањама, а потом у Задру до 1919. године када је постављен за секретара Министарства просвете у Београду. Бављење политиком је започео 1921. године у чланству Југославенске напредне националне омладине, а од 1922. је председник Директоријума Организације југословенских националиста, Орјуне. Од 1925. године све је мање политички активан али и даље пише текстове у Орјунином листу Побједа. За управника Обласног народног позоришта у Сарајеву постављен је 1928. године. Од 1930. године у Политици објављује серију путописно-репортажних текстова о крајевима и народу северне Далмације, Приморја. Умро је 10. 07. 1934. године у Шибенику. УСНЕ Волим свјеже усне које горе кô олеандров цвет када се рађа, са којих кикот пожудни што свађа песма пупања са горе. И усне пуне вруће, слатке море, усне на којим живи прича млађа но прича мајских ружа, ћутња слађа но обећање, љубав као море. Менадске усне, кô две риме страсне, пуне срсова, кô две воћке сласне у зрењу, пуне сунца, снови врући' о пољупцима што гризу и море, жедним и кличем, жалан, сваке зоре кô млади бог свој венац кидајући! ▼▲ МЕНАДА | ▼▲
ПРОКЛЕТО ДОБА ▼▲ Маестрал ▼▲ СМОКВЕ Кад пуна сласне и детињске жеђи и раскликтана летном стаблу приђе, све стабло страстан, румен смех подиђе: кô уста плоди распукоше смеђи! Тад заста, с топлим дивљењем на веђи, и, кô да слуша, усред сенке риђе, прст к усни диже...Лептир што наиђе на чело паде од љиљана блеђи!... Ах, слатки сок што с плодовља поцури, и лепота што с ње целе бијаше, исту ми причу опојну причаше; док, нем и с душом сличној младој бури, још једном срках дуго, без покрета, шчу чар плодова Живота и Лета! |