Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад                                                                                                                                                               _1_
http://www.addtoany.com/share#url=http%3A%2F%2Fwww.knjizevnicasopis.com/broj-29%2F




Заборављени песници | Мирко Королија

    

Мирко Королија је рођен у Кистањама 09. 09. 1886. године, где је завршио основну школу. У Задру уписује "Цесарско Краљевску Велику Гимназију" где почиње писати песме, а прве стихове објављује већ 1898. године у Невену Јове Јовановића Змаја. Професор матерњег језика му је Владимир Назор. У Прагу Королија завршава правни факултет на којем стиче звање доктора правних наука. У то време објављује у свим значајним српским и хрватским часописима. Од 1912. године службовао је у Кистањама, а потом у Задру до 1919. године када је постављен за секретара Министарства просвете у Београду.

Бављење политиком је започео 1921. године у чланству Југославенске напредне националне омладине, а од 1922. је председник Директоријума Организације југословенских националиста, Орјуне. Од 1925. године све је мање политички активан али и даље пише текстове у Орјунином листу Побједа. За управника Обласног народног позоришта у Сарајеву постављен је 1928. године. Од 1930. године у Политици објављује серију путописно-репортажних текстова о крајевима и народу северне Далмације, Приморја.

Умро је 10. 07. 1934. године у Шибенику.


УСНЕ

Волим свјеже усне које горе
кô олеандров цвет када се рађа,
са којих кикот пожудни што свађа
песма пупања са горе.

И усне пуне вруће, слатке море,
усне на којим живи прича млађа
но прича мајских ружа, ћутња слађа
но обећање, љубав као море.

Менадске усне, кô две риме страсне,
пуне срсова, кô две воћке сласне
у зрењу, пуне сунца, снови врући'

о пољупцима што гризу и море,
жедним и кличем, жалан, сваке зоре
кô млади бог свој венац кидајући!
▼▲

МЕНАДА

Са дивљим, бледим ружама у коси
Дугој и прашној, врела, полунага,
Вришти и игра; крши јој се снага
И уски сандал клизи с ногу боси'.

Лозовим лишћем тирс овијен носи
И кротал тресе; и њедра јој драга
Залило вино, и пламена влага
Очи и лице ужарено роси.

Страшћу и слашћу миришу јој уста;
Опија, пали њена пјесма пуста.
Гомиле јуре, худе, пјане, плахе,

Помамно за њом, и улице звоне
Од пјесме, цике, и од страсти боне...
Ах, — euhoe, Bacche, Bacche, Bacche!

▼▲

ПРОКЛЕТО ДОБА

Ми смо у добу вечнога трвења 
У коме сваки отима и граби, 
У добу једног лудог поколења 
Кад кличу јаки — али плачу слаби.

Кад скоро свако знојав и очајан 
Са осећај'ма дивљачким и крутим, 
Брза и жури за мамоном жутим 
И тражи живот високи и сјајан.

О добру оних што се у злу гуше 
Већ нема нико времена да мисли — 
Зар људи време узаман да траће?

Ах, чујте, сви ви, чије су још душе 
За људство бриге и терети стисли — 
У овом добу нема више браће!

("Књига пјесама", Окланд, 1908)

▼▲

Маестрал

У касно јутро сунце пали јако,
платане шуме, и вали пенуше,
и со мирише; то Маестрал душе
и шкропи стење прослано и млако.

С мирисом мора, шкољки, и једнако
хујећи песму своје ведре душе,
слеће у руже, што се труне, руше,
расипљу крај нас пожудно и лако.

Но, кô бог млад пун љубавног ужаса,
расуте руже купи сваког часа,
сипље пред твоја колена што стрепе;

и миришу ти њиме косе глатке
и трепавице твоје дуге, слатке,
и пољупци и речи твоје лепе!

▼▲


СМОКВЕ

Кад пуна сласне и детињске жеђи
и раскликтана летном стаблу приђе,
све стабло страстан, румен смех подиђе:
кô уста плоди распукоше смеђи!

Тад заста, с топлим дивљењем на веђи,
и, кô да слуша, усред сенке риђе,
прст к усни диже...Лептир што наиђе
на чело паде од љиљана блеђи!...

Ах, слатки сок што с плодовља поцури,
и лепота што с ње целе бијаше,
исту ми причу опојну причаше;

док, нем и с душом сличној младој бури,
још једном срках дуго, без покрета,
шчу чар плодова Живота и Лета!