Страх
је стоглава аждаја.
Ала
која гута сувисле мисли, с њима заједно и наше кораке.
Страх
нас заскочи, одједном се појави тамо гдје га најмање очекујемо, и ми му се
безусловно предајемо.
Покушавамо
да побјегнемо од њега, а немамо куда, па бјежимо у себе и ту нас, пред срцем
које грува као да се заљуљала цијела висиона, дочекују врата забрављена
страхом.
Па
гдје онда да се прометнемо у невидљиву мрвицу? Гдје да се сакријемо?
Можда
у причу да побјегнемо, у њој да нађемо скровиште?
Да
покушамо:
Појавила
се у неком крају опака болест која је узимала све пред собом. Није штедјела ни
тек рођену дјецу, ни старце који су узалуд пред њу истурали мачеве мудрости и
бичеве животног искуства.
Претходница
тој пошасти која се изњедрила из рата био је Страх. Он је у галопу, прије него
што би болест поганим језиком поплазила прво нејач па онда све одреда, освајао
села и градове, ждерао наду у спас, све претварао у лед, пријетио ништавилом.
Један
млад, здрав човјек одлучи да бјежи пред болешћу. Како се у његовој помућеној
свијести заче та мисао, тако га у леђа погура Страх.
Обрадова
се човјек што му се у невољи нађе савезник, па потрча путем крај ријеке. Ноге
му хитре, скок лак, носи га жеља да сачува те капи живота које у њему силно
дамарају. Ипак, почиње да осјећа умор. Десно је брдо, тамо ће скренути и
одморити се.
Таман
кад је у густом шипражју подножја угледао изваљено стабло на које би могао
сјести, Страх свом силином груну у његова леђа и потјера га уз брдо. Корак му
се утростручи и нешто га понесе. Није стигао ни да се окрене, а већ се нашао на
врху.
Ту ће,
мисли, предахнути. Подалеко је умакао болести, неће га стићи несрећница. И кад
је хтио да се спусти на траву, стотину шиљака Страха забоде се у његово тијело.
Погледа лијево – Страх, погледа десно – Страх. Свуда око њега избуљио очи под
чије капке би могао да се сакрије цијели коњ.
Шта
ће, куд ће, наш човјек скочи на друго брдо. Страх за њим. Он на треће, Страх
такође.
Не
бјежи више човјек од болести него од Страха. Скаче са стијене на стијену,
провлачи се кроз кањоне, гледа гдје би склонио главу, а склоништа нигдје.
Страх
му дахће за вратом, осјећа како му се леденица приљубила уз кичму.
Гдје
да се склони?
Одједном,
страшно режање испуни уску клисуру кроз коју је пролазио. Обрисавши зној из
очују, угледа пред собом вучју јазбину, пуну изукрштаних оштрих очњака.
Ооо,
ето ми спаса, с олакшањем помисли човјек.
