Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                               _4_
http://www.addtoany.com/share#url=http%3A%2F%www.knjizevnicasopis.com/broj-29/zapis-o-strahu-ranko-pavlovic/%2F




Запис о страху | Ранко Павловић

Обувене сјенке Јелене Глишић




Страх је стоглава аждаја.

Ала која гута сувисле мисли, с њима заједно и наше кораке.

Страх нас заскочи, одједном се појави тамо гдје га најмање очекујемо, и ми му се безусловно предајемо.

Покушавамо да побјегнемо од њега, а немамо куда, па бјежимо у себе и ту нас, пред срцем које грува као да се заљуљала цијела висиона, дочекују врата забрављена страхом.

Па гдје онда да се прометнемо у невидљиву мрвицу? Гдје да се сакријемо?

Можда у причу да побјегнемо, у њој да нађемо скровиште?

Да покушамо:

Појавила се у неком крају опака болест која је узимала све пред собом. Није штедјела ни тек рођену дјецу, ни старце који су узалуд пред њу истурали мачеве мудрости и бичеве животног искуства.

Претходница тој пошасти која се изњедрила из рата био је Страх. Он је у галопу, прије него што би болест поганим језиком поплазила прво нејач па онда све одреда, освајао села и градове, ждерао наду у спас, све претварао у лед, пријетио ништавилом.

Један млад, здрав човјек одлучи да бјежи пред болешћу. Како се у његовој помућеној свијести заче та мисао, тако га у леђа погура Страх.

Обрадова се човјек што му се у невољи нађе савезник, па потрча путем крај ријеке. Ноге му хитре, скок лак, носи га жеља да сачува те капи живота које у њему силно дамарају. Ипак, почиње да осјећа умор. Десно је брдо, тамо ће скренути и одморити се.

Таман кад је у густом шипражју подножја угледао изваљено стабло на које би могао сјести, Страх свом силином груну у његова леђа и потјера га уз брдо. Корак му се утростручи и нешто га понесе. Није стигао ни да се окрене, а већ се нашао на врху.

Ту ће, мисли, предахнути. Подалеко је умакао болести, неће га стићи несрећница. И кад је хтио да се спусти на траву, стотину шиљака Страха забоде се у његово тијело. Погледа лијево – Страх, погледа десно – Страх. Свуда око њега избуљио очи под чије капке би могао да се сакрије цијели коњ.

Шта ће, куд ће, наш човјек скочи на друго брдо. Страх за њим. Он на треће, Страх такође.

Не бјежи више човјек од болести него од Страха. Скаче са стијене на стијену, провлачи се кроз кањоне, гледа гдје би склонио главу, а склоништа нигдје.

Страх му дахће за вратом, осјећа како му се леденица приљубила уз кичму.

Гдје да се склони?

Одједном, страшно режање испуни уску клисуру кроз коју је пролазио. Обрисавши зној из очују, угледа пред собом вучју јазбину, пуну изукрштаних оштрих очњака.

Ооо, ето ми спаса, с олакшањем помисли човјек.

▼▲

Није случајно из дубоких наслага сјећања изронила ова прича. Призвала ју је, могло би се рећи, песма Сјенке младе Бањалучанке Јелене Глишић. (Кад год се поново увјерим да има младих који воле поезију и који осјећају да им је послање да стихом одгонетају тајне свијета, искрено се обрадујем. Они су слични нама када смо били у њиховим годинама, само су мудрији, пјесме су им смисленије, осјећања прикривенија, мисли вишезначније, заогрнуте дебљим слојевима метафорике.)

У само седам кратких стихова, у осамнаест брижљиво бираних и рационално коришћених ријечи, Јелена у пјесми која се из лирске минијатуре значењски размахала у ширу, вишеслојну пјесничку творевину, разоткрива сабласна лица страха. Њен страх је уткан у зимску ноћ, можда помало и идиличну, никако поовски мрачну и олујну. Та ноћ није осликана тамним бојама, њих ће, зависно од сопственог расположења, подразумијевати читалац, или ће их једноставно занемарити као сасвим непотребне.

Страх је, наравно, невидљив и пјесникињи не пада ни на крај памети да наговјештава његове контуре, али ће га зато озвучити батом корака и то ће одзвањање корака у зимској ноћи, без помоћи било каквих атрибута (јер су стварно непотребни) полако освајати, можда и нагризати, читаочеву свијест, неосјетно га изводећи у атмосферу коју најсведенијим средствима дочарава лирски субјект који и јесте у самој сржи мотива преточеног у пјесму.

Страх је овдје само привидно оличен у сјенкама, не обичним, него обувеним сјенкама, које бесциљно лутају градом. Престрашеност заправо изазивају ноћни кораци обувених сјенки који лутају градом, наговјештавајући врлудање мисли усамљеног шетача. Да ли је тај страх реалан или ирационалан? Пјесникиња препушта читаоцу да одговори на то питање.

Уводећи мотиве словенске митологије у кратку песму, Јелена Глишић ноћне кораке, с њима вјероватно и обувене сјенке, испраћа не било куда, него у коријење голих вила, у жилишта сабласно усамљених дрвореда. Тиме је слика ноћног страха употпуњена, сликару остаје само да, кистом умоченим у тамну боју, у доњем десном углу исцрта свој потпис.

А што се тиче пјесникиње, њен потпис се разлио цијелом пјесмом. Увјерите се, уосталом:

СЈЕНКЕ 

У зимској ноћи
чујем бат корака
обувених сјенки
што бесциљно лутају
градом
нестајући у коријењу
голих вила - дрвореда.