Кажу, била је права лепотица времена у ком је живела. Кршна девојка, пореклом из врлети Црне Горе, тамо где су вукови и лисице најмилији гости, ако се уопште и појаве.

Као мала девојчица се са својим оцем, још шесторо браће и сестара и мајком, која је била носећа, обрела у српској Шумадији. Дошавши на те просторе чинило јој се да је дошла у нови свет. Крупне, кестењасте дечје очи су гледале ту лепоту природе, равницу испресецану брдима, али не тако високим као у њеном родном крају. Река која питомо вијуга равницом, уместо њене хучне Мораче која се са планине обрушава ка Скадарском језеру и огромне провалије кроз коју протиче, стварала јој је забуну. Ова река, тако питома, а само је једно слово раздваја од њене вољене реке. Морава!

Зар има и оваквих крајева где неће њена мати носити воду из далека да их жедне напоји, већ ће бунар из кога ће вадити кофом воду имати у сопственом дворишту? Неописива радост, али у исто време и туга за остављеним родним крајем. Ипак, уз браћу и сестре је лако савладавала тугу, али и уз новорођеног брата. Каква је радост била када се родио младунац, јер поред пет ћерки и два сина отац није био задовољан! Никада људима из тог краја није довољно синова док за кћери и не маре.

Расла је у највећем сиромаштву, јер у то време, тридесетих година прошлог века и није било необично бити пука сиротиња. Уз много одрицања и рада су успели да створе у прво време скромнији живот, а касније и да се обогате. Имали су све. Две куће и огромну шталу, магазу и млекар, салаш за кукуруз, амбар за пшеницу, огромне торове за овце и свиње. Накуповали су доста земље, јер требало је све више и више. Снага је стизала, деца су расла. Од пуких сиромаха са гомилом непотребних ствари које су понели са собом су створили за непуне две деценије право сеоско домаћинство које није ничим оскудевало. Имали су чак и коње са колима и свим оним што је потребно за лакше обрађивање земље што је било доступно у том времену. Чак су и вршалицу купили.

Тада је владао обичај да се млађа сестра не може удати пре старије. Строго поштован редослед и почеле су једна по једна одлазити у „своју“ кућу, како се то некада говорило. Јелисавета је била вољена од свих. Онако мила, љубазна и вредна пленила је својом добротом. Ко је само не би пожелео у свом дому. Браћа су је са поносом водила са собом по вашарима и игранкама. Била је и добра играчица, тако да је увек у колу била прва до коловође. Понос за браћу и породицу, а од непожељних насртљиваца су је чувала браћа као зеницу ока.

Од тројице браће, најмили јој беше средњи брат Дмитар, који је уједно имао највише разумевања за њене младалачке хирове. Није да јој је помагао у томе, већ је био увек спреман да је саслуша и посаветује. Тако су створили и огромно поверење између себе. Дмитар је био мало преке нарави, а волео је и да се потуче, шта више и да попије по неку, па било каква чарка са њим није била упутна.

Дошао је дан да се и она удаје. Уседелицу држати у кући је усуд. Морао се тражити посредник, јер без посредника нема ни брака. За љубав нико никога није питао. Уговорени брак, договор око мираза, свадба и нови дом. Тражила се прилика да се и Јелисавета удоми. Нађоше јој извесног трговца из оближњег града. Која девојка са села не би пристала да буде жена таквог човека, угледног трговца који новац не броји, већ слаже на гомилу и увеличава га из дана у дан? Много је старији, бар осамнаест година, а она права лепотица. Тражио је огроман мираз као да је била губавац, јер је себе ваљда сматрао господином, а она је била сељанка готово неписмена. Видео је тај матори лисац да ће се од свог тог богатства још и окористити. ''Имаћу прелепу и милу женицу и још богатство уз њу'', размишљао је, а онда, вешто сакривши то одушевљење смешкајући се и меркајући ужаснуту Јелисавету, рече:

- Узимам је! Али, мораћете да дате девојачку спрему, намештај по обичају и новац у готовини.

Док је то изговарао брисао је свој знојави, дебели, црвени врат беспрекорно белом марамицом, која је у то време била симбол господства. Сви су се пренеразили слушајући га.

Њена старија сестра која је већ била удомљена у граду је почела да убеђује Јелисавету да се уда како би била ближа њој. Јелисавета, ем што га није волела, већ је чак и презирала удварача и гледиоца Симу. Из љубави према сестри је пристала на удају за човека кога није никада видела раније, а камоли познавала. У дубини душе је осећала патњу невиђену и бол за својом младошћу коју ће поклонити овом похлепном дебељушкастом човеку. А, тек јој је двадесет две. Да ли је заслужује?

Само неколико дана након просидбе и веридбе, заказане свадбе за два месеца, најбоља другарица из комшилука позива Јелисавету на вечерњу седељку, како се то тада звало, прело. Тужна, Јелисавета прихвати знајући да када се уда за оног скота Симу више можда неће ни имати прилике за то. Отишла је са радошћу, али и сетом у души. Куцнула је дрхтавом руком на врата и када је ушла, проструја нека радост кроз измучену душу. Он је тај! Њега је чекала цео живот! Само један сусрет њихових погледа направио је чудо. На први поглед се заљубила. Заљубила се толико да је осећала у исто време и сласт и бол. ''Је ли могуће да је ово љубав?'' , питала се. Из дубине душе је чула шапат: ''Да, то је љубав, истинско осећање среће и бола у исто време. Ах, ово је човек мог живота. Господар мога тела и моје душе. Све моје. Смрт или он? Он. Он, па и смрт да ме стигне не жалим,'' осећала је одлучност у ватри свог тела и својих мисли.

Није ни Бранко био равнодушан гледајући ту лепоту. На све могуће начине се трудио да јој се приближи, проговори неку. Јелисавета је била уздржана, јер је верена, а још је и брат Димитрије ту. Следећег дана јој је стигла другарица у посету. Донела је вести од Бранка. Он је обожава, заљубљен и очајан што је верена. Зар да припадне некоме ко је не воли? Зар да своју младост баци кроз прозор у блато? Ах, које туге за обоје!? Јелисавета, занесена слатким размишљањем доби невероватну душевну снагу да се одупре свима и крене за вољеним човеком.

Брат Дмитар је тада био такорећи младожења, јер је после губитка младе жене са којом није имао порода оженио другу жену, коју је тек био довео у своју кућу. Зима је већ била увелико почела. Децембар је. Јелисавета није мировала. Уз помоћ другарице, свакодневно се виђала са Бранком, иако верена. Љубав ће све победити и срамоту коју ћу нанети породици, и све невоље, само да будем са вољеним, мислила је.
Договор је пао да се искраде и побегне са Бранком. Тако је и урадила. Пошто је брат њене другарице био свирач прихватио је позив да свира на „свадби“, другарица ће јој помоћи да узме нешто својих ствари и она ће отићи са вољеним. Обећао је да неће тражити мираз, јер је већ дат Сими. Он жели само њу? Радости! Дмитар је све знао и неприметно, дискретно је опомињао са неком неизмерном тугом у души да не чини лудост, да не иде са човеком који је још гори лицемер и скот од Симе, али џаба. На једном узе братов пиштољ, пружи му га и рече:

- Ево, убиј ме, срамотим вас, али ја га волим!

Дмитар са сузама у очима одложи пиштољ и тихо проговори, готово шапатом:

- Убићеш се ти сама - а затим истрча напоље плачући.

Она је брзо покупила замотуљак оних хаљина што су јој још остале да има шта обући док се не уда за Симу и у пролазу пољуби своју снаху Зорку, Дмитрову жену рекавши јој у брзини:

- Зоро, ако родиш ћерку, подај јој моје име - и одјури у мрак за вољеним човеком.

Дмитар је стајао у мраку и тихо плакао. Плакао је за својом вољеном сестром мезимицом, за родитељима од којих никада неће добити опроштај, за самим собом. Ружан предосећај. Одједном се из ноћи проломи свирка и песма. Знао је да су то они и да су одмакли прилично од куће. Тешким корацима уђе у собу где су родитељи спавали. Морао им је рећи за Јелисавету. Знао је унапред реакцију, али родитељи се морају испоштовати. Осећао се кривим што није покушао да је спречи, али како је могао? Па, и он има срце и зна како је љубити силно. Размишљао је: ''Ко зна, можда ће бити срећна. Можда. Само Бог зна шта је најбоље.'' Отворио је нечујно врата собе својих родитеља и тихо проговорио:

- Јелисавета се удала.

Мајка је викнула скочивши из постеље:

- За кога на усеченије?!

- За Бранка Милојевића - тихо проговори Дмитар.

Отац је био будан, али ни реч није проговорио. Мајка, сва унезверена је истрчала напоље, па онда на пут све проклињући дан када је Јелисавета рођена. Гледала је у правцу куда је њена мезимица отишла ћутке. На једном је скинула мараму са главе, клекла на земљу и љубећи је говорила:

- Е, ћерко, дабогда, да те бомба погоди на врх месец дана!
Дмитар зајеца још јаче подижући мајку са мокре земље и прошапута:

- Немој клети, мајко. Зар јој није довољно несреће њене? Не куни је ако ме и мало волиш, јер твоја клетва и мене убија.

Јелисавета је била срећна поред Бранка само то прво вече. Дала му је своју младост и чедност, а једино то га је и интересовало. Он је био официр Титове војске, официр из рата, а не по школи и сматрао је себе привилегованим. Јелисаветин брат је био четник. Па, шта сада они њему могу? Четрдесет осма је година, мрак свакога може лако да прогута и ко ће му шта учинити? И тако ће за месец дана отићи у Ниш где је службовао, а ту је дошао само због боловања. Мало ће се забавити, а у Нишу већ има невенчану жену и тек рођеног сина. Сутрадан, након устајања из постеље уместо доручка прихватио се ракије.

Тих месец дана колико је трајала Јелисаветина агонија, није се трезнио. Тукао ју је бесомучно. Усред ноћи терао ју је на реку удаљену више од километар од куће да му напоји официрске чизме. Невиђено и скоро незамисливо мучење је трпела.

Јелисаветин отац није више желео да чује њено име да се у кући помиње. Тако је и било. Мајка, несрећница, са предосећањем несреће своје мезимице и кајањем за клетву, једног дана реши да кријући оде да је обиђе и види како је. То је на радост Дмитрову и учинила.

Када је стигла затекла је ћерку саму у кући. Седела је на столици са главом ослоњеном на сто. Није устала ни да поздрави мајку, већ ју је молила ужаснута да изађе напоље. Мајка не знајући зашто јој то говори, изађе да јој удовољи. Само што је стала иза зида одјекнула је експлозија.

На вест да му је ћерка извршила самоубиство отац је суво проговорио не трепнувши:

- Опрала је кући образ.

Јелисавету су сахранили на оближњем сеоском гробљу, завијену у бели чаршав и са оделом преко ње. Није могло другачије, јер је тело било у комадима.

Дмитрова жена Зорка се заклела да ће рађати децу док не добије ћерку да јој да име несрећне Јелисавете. Тако је и било. Треће дете било је девојчица. Причају и данас о томе да никада раније у кући, некога са подручја Црне Горе, није било веће радости приликом рођења кћери. Мала Јелисавета, имењакиња своје трагично страдале тетке, кажу, има крупне, кестењасте очи на њу. Да ли ће бити сличне судбине?

            Јелисавета Курћубић