***
Узимам твоју руку и гледам у њу дуго,
Ти слатко и стидљиво очи дижеш:
У тој руци мој свет је, ништа друго -
Осећам ту на длану дах којим дишеш.
Шта нам треба више? Зар има блаженство веће?
Али анђео се буни, диже олујни пламен,
Лебдећи над нама гаси страст, жар среће,
И у срца баца тежак, охлађен камен!
- С руског препевао Анђелко Заблаћански
|
ВЕЧЕ
Среће се,
увек, тек сећамо слатко,
а срећа –
свуд је. Можда она злати
тај врт јесењи,
иза шупе, мраком,
можда је зрак
чист што кроз прозор сврати.
Кроз понор
неба, лаким, бели, краком
диже се облак.
Одавно га пратим….
Ми мало знамо,
ми видимо кратко,
а срећа је
дата тек оном ко схвати.
Отворен прозор.
Зацвркутав, ту је,
на симсу,
птица. И, са књиге, пренут,
уморан поглед
одвраћам на тренут.
Сутон. И небо
пусто се румени.
Шум вршалице
са гумна се чује.
Гледам, слушам,
срећан. Све је то у мени.
1909. |
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Вислава Шимборска,
Рођена је 2. јула 1923. године у Бнину. Умрла је у свом дому у Кракову 1. фебруара 2012. године. Била је пољска песникиња, есејиста и преводилац. Нобелову награду из књижевности добила је 1996. године.
¤
МАЛО О ДУШИ
Душа се има
нико је нема непрекидно
и заувек.
Дан за даном
годину за годином
може се живети без ње.
Понекад само у усхићењима
и страховима детињства
гнезди се на дуже.
Понекад само чудећи се
што смо стари.
Ретко нам асистира
при тешким радовима
као што су померања намештаја,
вучење кофера,
или крстарење путевима
у тесним ципелама.
У време попуњавања анкета
и сецкања меса,
по правилу, има излаза.
Од хиљаду наших разговора
учествује у једном,
и то не обавезно,
јер више воли да ћути.
Кад нас тело јако заболи,
тихо напушта дежурство.
Избирљива је:
нерадо нас види у гомили,
гади јој се наша борба за било какву доминацију
и жестина грамзивости.
Радост и туга
за њу нису различита осећања.
Само кроз њихову повезаност
она је с нама.
Можемо да рачунамо на њу
када ни у шта нисмо сигурни
а за све смо заинтересовани.
Од материјалних предмета
воли сатове с клатном
и огледала, што ревносно раде
и када их нико не посматра.
Не каже одакле долази
и кад ће поново нестати,
али очигледно очекује таква питања.
Чини се:
као што је она нама,
и ми смо њој
за нешто потребни.
|
¤ |
Иван Алексејевич Буњин Рођен је у Вороњежу, 22. октобра 1870. године. Био је песник, романописац и новелиста. Умро је у Паризу, 8. новембра 1953. године. Први је Рус који је добио Нобелову нагаду за књижевност - 1933. године.
¤
УСАМЉЕНОСТ
Ветар, кишица, магла што крије
Хладну пустињу воде. Жиће,
Све до пролећа ту мрије,
Дотад сви вртови пусти биће.
Сам у кући. За штафелајем
Тамним. И прозор пун промаје.
Јуче си са мном била, ама
Теби је са мном растужено.
Пред вече дана тог с кишама
Збориш ми о крају, ти жено...
Зашто, збогом? Сам, до пролети,
Без жене треба преживети...
Сад облаци, краја им нема,
Исти, за низом низ, проходе.
Твој траг под кишом крај трема
Расплину се, нали се воде.
Болно ми је ходати самом
У предвечерја сивом тамом.
За тобом викнути у трену
Хтедох: "Врати се, тебе љубих".
Но прошлости нема за жену:
Туђин сам јој, она ме не љуби.
Па шта? Наложи ћу камин, пити...
Добро би било пса купити.
(1903)
|
_______________________
ТРАЖИМ РЕЧ
Једном бих речју да их опишем:
какви?
Узимам речи просте, крадем из речника
мерим, вагам, изучавам –
Ниједна никад
није права.
Свака најодважнија – страшљива,
свака најпогрднија – пуна светости.
Свака најокрутнија – одвећ милостива,
свака омразе пуна – с премало јарости.
Та реч мора бити као вулкан,
нек бије, кида, руши,
ко страхотни гнев божји,
ко мржња нек се пуши.
Хоћу ту једну реч, саму,
крвљу натопљену:
нек ко зид око губилишта
прими у себе сваку заједничку јаму.
Нек опише јаче но ишта
ко беху они – шта им се спремало.
Јер оно чим слух ми дише,
јер оно што се пише –
све је премало.
Премало.
Немоћан је говор наш,
звук изненадан – убог.
Тражим с напором мисли,
тражим ту реч баш –
ал пронаћи не могу.
Не могу.
|
![](data:image/svg+xml,<svg xmlns="http://www.w3.org/2000/svg" width="60" height="77"><rect fill-opacity="0"/></svg>)
УЗ ВИНО
Погледао, додао ми лепоте,
а ја је примила као своју
Срећна, прогутах звезду.
Допустих да будем измишљена
по слици и прилици одраза
у његовим очима. Играм, играм
уз лепет изненадних крила.
Сто је сто, вино је вино
у чаши која је чаша
и стоји стојећи на столу.
А ја сам привидна,
привидна до невероватности,
привидна просто до крви.
Причам му шта хоћу: о мравима
што умиру од љубави
под сазвежђем маслачка.
Кунем се да бела ружа
поливена вином пева.
Смеје се, нагињем главу
опрезно као да проверавам
проналазак. Играм, играм
у зачуђеној кожи, у загрљају
који ме ствара.
Ева од ребра, Венера од пене,
Минерва из Јупитерове главе
биле су неупоредиво стварније.
Кад ме он гледа,
тражим свој одраз
на зиду. И видим само
ексер с ког је скинута слика.
|
|
