Цртице из живота
- Јутро што мирише на Тебе. Прави благослов.
- Вјерујем у бајке баш због тога што се ових дана осјећам као Пепељуга која није отишла на бал. Не бринем се, јер... бајка се ту, као што сви знамо, не завршава. Срећом!
- Позлатити душом кад сутон те хвата, то ја златом зовем. Не може то свако ...не(т)ко и неки ..."Нетко бијеше Страхињићу Бане", паметно каже народна епска пјесма.
- Мој сан се храни Жељом. Без дна и краја. Сјајном од очију Твојих.
- Говорећи о Теби, ја говорим о себи, а све због Нас!
- "... бој бије срце у јунака", каже народна пјесма, а ја? Кад има срца, нема мрака.
- Признајем једино ред(о)слијед срца!
- Тражи, нађи и чувај у грудима сунце које грије и кад сунца нема!
- Одлуке ослобађају. Одлучно Те волим!
- Вријеме можда пролази, а Ти? Долазиш, преливаш се у версе.
- Кад сам на крај срца, опет тамо нађем Тебе!
- Куцала бих умјесто Твога срца. Шта ли сам Ти?
- Лако је мени: моја си кућа, Твоје срце ми топло огњиште!
- Љубила бих Те као Светлана Перу Зубца испод моста, па би онда почеле Наше Модре Кише Пољубаца!
- Шта ће ми девет (грч. енеа) живота? Треба ми само један са Тобом. Мало ли је?
- Није важно какви су нам свјетови докле год Нас грије исто сунце.
- Све моје добро си Ти. Па се сијаш, па се златиш.
- У дјелићу душе Твоје, ја се видим цијела.
- Не бринем се ја докле год Ти душа због мене зашушти као најфинија свила!
| ▼▲
Трагови времена
- Сви ми у себи комадић Неба кријемо. Бољи ми - бољи и свијет око нас. Једноставно.
- Живот није праведан. Па ипак из тог сазнања све више се рађа потреба да правду досегнемо. То је могуће само у тишини споственог срца.
- Прогласише Љубав сладуњавом. Не бих баш рекла да је тако. Гледам и слушам и не вјерујем. Све знају сем да воле. А то је једино (са)знање које треба имати у Животу. Мој постулат.
- Непрегледна пространства показују колико душе би требало да буде у сваком човјеку. Тако учим од Живота, старог мудраца.
- Сјећања пркосе пролазности. Зато их тако бјесомучно призивам. Нека их уз мене.
▼▲
СРЦЕМ ДРСКА ПЈЕСМА
Нисам Ти све, ниси ми све. Ал' смо једно другом нешто без чега би дан био бездан. Саздан од оног што се мора.
Иза седам гора кријем се ја. Твоја. Знани додир мек спушта ме у самицу душе и гуше ме баш сви што нису Ти.
Док сједим пред Тобом, обучена најсјајнијим сребром Твога ока, знам: не дам то нешто што кријемо срцем вјешто.
|
