Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                             _19_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin



Критика
Викторија
Кнут Хамсун
Повест једне љубави


 




Пише: Сања Живковић



Роман Викторија Кнута Хамсуна јесте једна велика прича о љубави, оној исконској, која пркоси времену и смрти, али и о породици, судбини и одсуству случајности. У њему има мноштво симбола, поигравања са временом и елемената који га чине још занимљивијим. Томе у прилог иде и чињеница да је посвећен пишчевој супрузи, те да је настао када ју је упознао, а по њему су и ћерки дали име. Такође, има и две филмске адаптације, и то једну у шведској, а другу у норвешкој кинематографији.

Роман је тематскомотивски структурисан у форми левка. У најужем делу налази се прича која започиње у детињству, између дечака Јохана, млинаревог сина и госпођице Викторије. Овај мотив сретао се у неколиким романима, те повремено заличи на Орканске висове, а повремено на Тома Сојера. Хамсун је тиме ујединио оно што је на први поглед неспојиво. Како се крећемо ка врху левка, прича се проширује моментом Јохановог спашавања девојчице Камиле, затим се прелази на младост, у којој су и он и Викторија свесни љубави коју међусобно осећају, да би потом дошло до реализације две везе, њене са извесним поручником и његове са Камилом, те смрти поручника. На самом врху левка долази до маскималног усложњавања, те се прича шири у погледу приказивања и породичне драме која је узрок Викторијине веридбе са поручником, који губи живот, затим Камилиног заљубљивања у другог мушкарца, до њене смрти којом бива запечаћена Јоханесова судбина. Такође, треба рећи да је левкастој структури допринело и увођење понеког новог лика, који је даље усложњавао причу. Тако смо имали прилику да будемо сведоци историје једне љубави, од њеног настанка у којој је центар на две личности, до њеног краја, када Викторија умире и као да се све суноврати и врати на почетак.

Ако роман посматрамо по вертикали, можемо уочити неколике љубане приче. Прва је она која се одвија између Јоханеса и Викторије, а која има социјалне препреке и сенку трећег лица у лику поручника Отоа и Камиле. Викторија жртвује своје емоције према Јохану зарад спашавања своје породице од пропасти. Међутим, величина љубави коју осећа према Јохану очитава се у чињеници да жели да га препусти другој жени, како не би патио за њом. Она себе ставља и иза породице и иза вољеног човека, што ће је на крају посредно коштати живота. Са друге стране Јохан се свим силама труди да је преобрати, али не успева. У појединим моментима он подсећа на Пушкиновог Ленског, који је спреман и да погине зарад оне коју воли. 

Њихова љубав је константно на ивици потпуног остварења, али јој увек недостаје мало. Долази и до сталног непоклапања њихових времена. Тако, када је он слободан, она није, а кад је она слободна, он само што се верио са Камилом. Другим речима, између њих је увек треће лице. Разлика је у томе што је оба увела Викторија, зарад постављања баријере између себе и Јохана. Међутим, на крају ће и сама схватити да је љубав слободна и да никакве препреке нити наметања не могу да је униште. Друга љубавна прича одвија се између Камиле и поручника Ричмонда, којег је упознала на прослави у Викторијиној кући. Хамсун у свега неколико пасуса успева да дочара сву њену величину. Наиме, када је он остао без косе, она је ошишала своју, а када је она доживела незгоду и остала инвалид, он је нагорео своје лице.

Поред љубави у роману се протеже и тешка породичнa прича. Некадашњи богаташи на рубу су да изгубе све, зато спас налазе у ћеркиној удаји за богаташа. Најупечатљивија сцена овог домена јесте тренутак у коме се глава породице, када потенцијални зет погине, одлучује да искористи моменат ћеркиног и жениног одсуства и запали имање и себе. У овоме је приказана трагедија пропадања не само једног људског бића, већ газде, који није успео да се избори са срамотом да изгуби све. Зато је решио да од његове руке страда оно што је та иста рука и створила.

Оно што се, такође, појављује као интересантно јесу елементи који подсећају на фантастику и посебно поигравање писца са датим ситуацијама. Тако се Хамсун игра временом, па јунацима преписује исти број година у различитим временским интервалима. Све је одређено судбином, те јунаци врло брзо схватају да случајности не постоје. Тако није случајно што Јоханес спашава Камилу, јер ће касније са њом ући у везу; она среће поручника на Викторијиној прослави, што ће се испоставити као судбински сусрет; песме које Јохан пише и посвећује Викторији, налазе се баш у новинама које она купује. Такође, Хамсун се служи и парадоксом, с обзиром на то да Викторија означава победу, а јунакиња умире на крају, чиме се љубавна прича заувек завршава.

На крају можемо рећи да је ово дело превазишло повест једне љубави, како стоји у подналсову, те да је својом фрагментарношћу, оригиналношћу, тематиком, наизглед уобичајеном, а обојеном посебним поступцима и само Кнуту својственим лиризмом и реемини-сценцијама, овог аутора одбацило у високе сфере модерне књижевности.