Човек
Висок, витак и смеђокос младић, који још није проживео доста тога, у црном фраку и са снежнобелом краватом, стајао је на вратима и, не без туге, посматрао салу, испуњену заслепљујућом светлошћу и паровима који играју валцер. „Тешко је и досадно бити човек“ – мислио је он. „Човек – то је роб не само страсти, него и својих ближњих. Да, роб! Ја сам роб те шарене, веселе гомиле, која ми узвраћа тиме што ме не примећује. Њена воља, њени ниски прохтеви оковали су ми руке и ноге, као што удав својим погледом заледи кунића. Не бојим се рада, вољан сам да служим, али мука ми је да будем слуга. И уопште, зашто сам ја овде? Чему служим? Стално та врева, цвеће и шампањац, која ме обара с ногу, даме и њихови ледени... несносно!! Не, ужасан си, ти усуде људски! О како ћу бити срећан кад више не будем човек!“ Не
знам шта би још домислио млади песимист да му није пришла девојка упадљиве
лепоте. Лице младе лепотице руменело се и одисало одлучношћу. Прешла је
рукавицом преко свог алабастерског лица и рекла гласом који је звучао као
песма: „Човече, дајте ми воде!“ Човеково лице попримило је израз поштовања, он се пренуо и побегао. | ▼▲ RARA AVIS (Ретка птица)
Писац криманилистичких романа разговара с полицијским детективом. - Молим вас да се потрудите и уведете ме у јазбину варалица и пробисвета. - Са задовољством. - Упознајте ма с два-три убилачка типа. - И то се може. - Морам да пробавим и у тајним јазбинама разврата – тражио је писац још да га упознају и са фалсификаторима новца, изнуђивачим, варалицама, дамама лаког морала, зликовцима, а на све детектив одговарао. - И то се може..уколико желите. - Још једна молба – затражи на крају писац. – Пошто у свом роману морам ради контраста увести и два-три позитивна лика, молим вас да ми, такође, покажете и двоје-троје савршено часних људи... Детектив је подигао очи ка стропу и размишљао: - Хм – мумлао је он. – Добро, потражићемо. |