Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад                                                                                                                                                             _4_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Поезија наших дана

ЉУБАВ У МЕНИ

Носим те у крошњи мисли мојих,
Које често зањише ветар.
Невине, чисте вапаја жалних
Узлете к небу тихо, кроз етар.

Ма где да пођем у мени ти си
У бисеру зелених језера
На лицу давне среће обриси
Срце те чува, у њему вера.

И кад луну помрачи тамна ноћ
И звезде у праскозорје клону
У мени  силина - молитве моћ
Тад кô да чујем клатно у звону.

Звони, одјек ми у грудима бије
То љубав пева – бол да сакрије.

~ Милена Ћировић ~
▼▲

ИЗГОВОР

Иступи и гласно изреци,
говори се увек држе достојанствено и одсечно.
Назови овај вап молитвом Богу ветра.
Молиш се, зар не?
- Запали ватру у грудима тек да се забавиш.
Затим је добро разгали,
дозволи да се потпуно разбукти
и прождре твој пригушени и људски крик.
Не заборави, овог пута гори за тебе.
Достаје било почасних паљби другима у част.
Вечерас си ти добро.
Вечерас су сви остали ожалошћени.

~ Дарко Милешевић ~

▼▲


ПРОЉЕЋЕ ЖИВОТА 

Прољеће живота
гази улицама
пуним трулог лишћа

жилама му колају
сјенке предака
будућност насљедника 

понекад се оклизне
у својим
лакованим ципелама 

још несвикнуто
на замке које крије
трулеж лишћа 

над главом му небо
тмурно
а мирно 

у глави 
игра вјетра 
и сребрних пахуљица 

~ Јелена Глишић ~
▼▲

* * * 

Куц - куц!
Још стојим на вратима.
Све вас је страх да окренете кључ,
и није битно, стајаћу још сатима.

Куц - куц!
Опет сте могли чути тај звук.
Вас је страх да окренете кључ,
а куцам већ други пут.

Куц - куц!
И чујем, терате ме с врата.
Страх вас је да окренете кључ,
а стајаћу ту, из ината.

И да пробамо још једном. . . 
Куц - куц!
И не треба ми кључ.
Отварам врата, а унутра мук.

„Ви то нисте чули куцање на врата?“
И још увек ћуте. . . 
„Не убијам никог, тражим свога брата.“
И још увек ћуте. . . 

Тек, након минута, зачује се глас:
„Твој брат већ дуго није код нас.“
Оћутим и кренем, па се назад вратим:
„Зашто ми нисте отворили врата?“

И опет сви ћуте. . . 
И кренем напоље, покушавам да схватим. . .
И зачујем глас и одговор глупав:
„Мислили смо да си мртав.“. . .

И пробаћемо поново. . .
Куц - куц!
Још стојим на вратима
а вас је страх да окренете кључ.
И није битно.
Стајаћу још сатима.

~ Милана Јовић ~
▼▲

ВОКАЛИ

Они су тонови блистави,
од гласних жица зависни,
ваздух их кити као тонске нити
у целој октави.

Имају дисајне путеве чисте,
хармоничне, вибрантне, сонорне.

А - као асонанца,
Е - се енергично размахује,
не ескивира, помаже блиставо,
Беатриче међу вокалима,
И - као Икар, изотоп, Исус, изолација,
О - као ортоепија српска,
Вукова, есперантска,
У - је уникат, уметник у узнемирењу,
унутарњи урнебес, хук који се пролама
кад се ангажујеш, ескивираш, исквариш, 
отпеваш, ускрснеш.

Адуте у глави праве,
аранжирају ангажовано апсолутно.

Е - је развучен као смех,
као мајстор који га сонира
с муком јер хоће да жице грла
напрегне до понора,
И - кад је високо гуши као кашаљ,
стегне вилице иглама
а веза вокала без умлаута
апотеоза српска.

О - је природно огласје,
ономатопеја, звучна осцилација,
Отело без Дездемоне.
У - је ужас јер све потроши брзо,
као совин усклик
уздах се отме бурно,
као водоскок, умори па сатре
док га А или О енергично прекоре
као учитељ свога ђака.

Породица вокала живи
као хармонија,
као весела дружина распевана,
као дрхтаји ваздушне сирене,
ангажовано подносе све промене,
ефективно, 
инспиративно,
опрезно,
узорно.

Једно вибрантно Р је дивни помоћник
раскоши, рушилачки охол као рокада
кад штити владара,
рембрантовски величанствен,
првак у рвању са осталом
браћом вокалском.

Р - је певачки рубато,
као виолина кад јеца пицикато,
рапсодија развучена у рондо,
вокалски систем дрема
тамо где Р господари,
узме реч у своје руке без по муке,
као хрт кад стигне плен,
божански врт,
судбински прст
који пресуђује као смрт.

~ Драгош Павић ~

▼▲

БЕЗ СЕНКЕ

Ветрометинама гоњена
скупљам покидану сенку,
истрошену ходањем по
врлетима живота,
чудна особа без своје
пратиље.
Забацујем је на плећа.
Отварам огледало
и нестајем
са друге стране сна.

~ Персида Лакић Рузмарин ~


▼▲


ОВДЕ И САДА

Док изгарам свесно сам овде и сада
Камен сам тобом разбијан и јачан
Прелете снова гледам изнад града
Словесности брусом у светлицу глачан

Кроз густише снова провлачим се ћутке
У главурде зашло испомерам време
Сабирам расуте светлосне тренутке
Пустим реч да бруји кроз долине неме

Узимам оно што ми придодајеш
Што ми ти не додаш требало ми није
Ти где хоћеш дишеш ти срца познајеш
Твој је ко те тражи туђ ти ко те крије

На изложби среће улазим у лица
Ти ме чуваш брижно ко зеницу ока
Док разгледам кавез заробљених птица
И потмуле реке мрачног крвотока

Рукама се пружам кроз просторно звоно
Везујем за увек пронађено сада
Ти уклањаш оно што ми није склоно
Пољанама рајским мирише ми нада.

~ Рајица Марковић ~
▼▲

У МЕНИ

Карусел је у срцу шарени
Разиграни дани испијени
Животни ток вртешка је вечна
Утакмица пада и успона

Гугутка пева, крила развија
Мачка вреба, уз ногу се свија
Мудра је, опрезна, не спава 
Док весела бела птица пева

А вучјак гледа бунтовни верни 
Сјајни му зуби, молба у зени
Дозволу тражи да јуриша сам
Да изгризе лажи и јарма ам

Гугутка гуче и љубав сеје
Победно пева, бели се перје –
Гугутка, мачка и вучјак у мени
Вечито вију барјак борбени

~ Споменка Денда Хамовић ~
▼▲

ХОРИЗОНТ

Тамо,
где вода грли облаке
загрлићу тебе;
уз сву радост исцеђену
и љубав обогаљену,
уз сву мушкост заробљену
и пустош што не рађа.

Тамо,
где вода узима од неба,
узећу тебе;
где су све линије
стопљене у једну
и сав пепео
на једном месту почива.

Тамо,
где робују и самују,
они напојени
горчином времена,
они што грех правдају
причом о сновима.
Taмо,
љубићу тебе.

~ Дејан Ристић ~
▼▲

ОБЕЋАНА  ЗЕМЉА 

Понесох радост цветних 
Улица мога детињства 
Сузе оца, мајке 
Патње најмилијих 

Понесох зебњу пријатеља 
Да бих све закопала 
У обећаној земљи 

Од мојих нада није остало – 
Није остало ништа.
Понеки осмех у пролазу 
И дуге усамљене ноћи 

Младост, радост остали су
На улицама мога града; 
Да бих у обећаној земљи 
Таворила последње дане. 

Сунце,  носим те у 
Отрцаном капуту, 
Дубоко скривено 
У моме шупљем и 
Празном џепу. 

Од обећане земље 
Остала је лаж –
Моје сузе
И прокоцкана младост. 

~ Драга Јовић ~ 
▼▲

САТ-ДВА

Приуштио сам себи
године ове празне
у магличасто јутро
шетњу искасапљеним улицама
ждрање хладног ваздуха
сат-два...

Сећао сам се свега
као на истрошеној траци
у сегментима
на трен, сецао се
сат-два...

На крају дана
на тамној тераси
без осветљења
зурио у ноћ
и у цигарету
одбијао невидљиве димове
сат-два...

После сам умро
и мртав ћутао
на тераси
сат-два...  

~ Будимир Стефановић ~
▼▲

ЧЕЖЊА

Познајеш испреплетане прсте
Слутиш брбљиву ћутњу
Чујеш лијепо како дишем
Опет волиш
Страх те је
Почињеш да вјерујеш 
Постојим ли
Сањаш ли 
Ако је варка 
Твој крик ће ме наџивјети
Трчиш
Разгрћеш маглу
Магле нема
Пријетиш вјетру
Ни пирка нема
Оживљаваш ми име
Лавеж сеоског пса је гласнији
Шириш руке
Грлиш маглу
Магла се шири
Пипаш вјетар
Шамара те
Нијем си
Мене нема
Привид је сад шума
Мене нема
Прсти су сад гране
Мене нема
Не дишем више
Сад је све хук
Мене нема
Свиће
Мене нема
Нема
Нема...
(Јутро те одводи)

~ Анђела Пековић ~