КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Сасвим случајно су ми доспела у руке документа произишла из истраге поводом скандала о нестанку српске књижевнoсти. Како су више инстанце покушале целу причу да забашуре и прикрију од очију јавности, овим писањем чиним оно што је до мене да је сачувам од заборава.

Ушао је оштрим и дугачким кораком, обучен у дугачки црни капут испод којег се јасно назирао обрис нечега што би пре могло бити омањи мач него нож. Кожне чизме које су му до колена сезале, биле су готово до врха блатњаве док је на раменима носио омањи пластић сламе. Са цилиндра на глави и даље су му спадале перушке.

- Добро вече, господо! - рече он ушавши у малу прсторију, отприлике два са два, која је уједно чинила и целу зграду. – Нисте ме, нажалост, обавестили, да се мора проћи кроз шталу и кокошињац да би се стигло до вас, па зато оволико касним. Ја сам детектив Невидовић, а ви ми изволите рећи какву услугу захтевате.

- Добро вече, господине Невидовићу, добро дошли у Центар за истраживање српске књижевности. Извините што је овако код нас - рече човек који је чекао детектива слегнувши раменима и оборивши поглед ка земљи (прецизније, блату). -  Mало је скучено, знам и да мало смрди, али, шта ћете, нисмо ми криви. Него, ја имам много имена и верујте ми да нема сврхе да вам се представљам, не бисте запамтили. Ја сам адвокат и заступам многе наше славне писце, Црњанског, Исидору Секулић, Андрића, Селимовића, и многе друге, да вам не набрајам. Овде сам по њиховом овлашћењу.

- Шта наше великане наводи да захтевају услуге једног приватног детектива?

- Одмах ћу прећи на ствар - рече адвокат. – Дакле, ствар је комплексна и помало мистериозна. Покушао сам да учиним што је до мене, али нисам могао много. Господа коју заступам су приметила једну необичну појаву која је последњих година дошла до изражаја и изражава се све више. Реч је о њиховим књигама. Оне се готово не читају. А знамо да није одувек било тако. Зато су ме послали да дођем овде, у центар, да видим због чега је тако. Међутим, док сам био у путу, јавише ми једну скандалозну вест. Преко својих поверљивих извора су сазнали да је српска књижевност нестала!

Детектив је, слушајући ово, мрштио обрве, и нервозно се чешкао изнад левог ува.

- У први мах помислих - настави адвокат – да је реч о симболичном значењу, да алудирају на лоше стање у српској књижевности. Кад ја тамо, а оно међутим - ђавола симболично! Књижевност је стварно нестала! Просто, нема је!

- Јесте ли сигурни - упита адвоката - да је књижевност нестала? Јер, знате, може да вам нестане глава, куче, дете, па чак и држава може да нестане, али књижевност? Ја у својој вишегодишњој пракси за такав случај нисам чуо.

- Нисам чуо ни ја, драги мој! Ви мислите да сам ја чуо? Никад за такво нешто нисам. И нисам ни веровао да је такво нешто могуће све док нисам стигао овде. Дођем, и замислите шта пронађем! Не пронађем ништа! Од књижевности ни трага ни гласа!

- Ма, биће да сте се ви ту нешто преварили, то није могуће! - оте се детективу.

- И те како је могуће! Погледајте само полицу! Погледајте само ова књижевна дела молим вас! - рече ознојени адвокат и показа руком на редове књига. – Је л' видите? Наравно да видите. Е то вам је књижевност до смрти Пекића! А сад погледајте овамо! - рече и показа руком на једну малу дашчицу која је висила испод сламнатог крова зградице Центра и на којој су се налазиле само три камарице књига. - То је књижевност од смрти Пекића па до сада! Само Павић и Ћосић и још понешто од понекога! Дакле, пљачка! Похара, мој Невидовићу! Где је нестала књижевност? Ко ју је украо? Из ког разлога? Када? Гледај Невидовићу! Гледај и чуди се и крсти се, ал' пожури и истражуј. Пожури, јер ће моји клијенти и на оном свету помрети од муке ако се не пронађе!

- Полако, полако, џаба цичите на мене. Све мора лагано. Пронаћи ћемо, не кукајте. Знате, у нашем, детективкском послу не постоје ствари које су нестале, већ само оне које ваља тражити. Дакле, тражићемо.

Детектив је забринуто стајао насред просторије и гледао, час у једну пребогату полицу, час у другу, посве сиромашну.

- Па то је феномен! - напослетку рече. – Не, то је просто немогуће, то је апсолутно немоуће! Ту нису чиста посла. Верујте ми, не разумем се у књижевност, али један народ не може у једном периоду да даје толико тако добрих писаца, а онда одједном да нема никога, ја бар толико знам, то је једноставно немогуће. Ту нису чиста посла и реч вам дајем, пронаћи ћу ја у чему је проблем!

- Драги мој Невидовићу -  завапи адвокат и ухвати га за оковратник, стежући га као да се спасава из воде. - Ако то урадиш, задужићеш и писце и читаоце во вјеки вјеков!

- Обећавам да хоћу - рече детектив са свечаним и озбиљним изразом лица. – Истражићу све, открићу где је нестала књижевност, само ми дај  времена. Не знам колико ће ми требати, али ме не пожуруј. Ствар је озбиљна и мора јој се системски приступити.

- Системски, тако је, одобравам, само системски, никако другачије! - скакутао је усхићени адвокат. – Само системски. Да истражите зашто Србија више нема добрих, талентованих  писаца и зашто нико паметан не пише.

- На посао крећем одмах. Да ли ћемо се и када више видети, не знам, посао је веома опасан. Не знам ни куда ћу се све кретати, тако да ћу те о резултатима истраге обавештавати писменим путем. Збогом и поздрави великане! Осветлаћу им образ!

Рекавши ово, детектив Невидовић је напустио Центар за истраживање српске књижевности. Као што је и сам рекао, са адвокатом се више није видео, али га је о самом току истраге подробно обавештавао у писмима, која се сада налазе у мом поседу. Како бих смањио своје непотребно причање, а будући да су писма савршено јасна и да ће читалац из њих без проблема извести заскључак о резултату истраге, ја их све доносим у целини.

Две недеље од почетка истраге:

„Драги господине, ствар је посве необична. Обишао сам многе градове у досадашњем току истраге и могу рећи да се вртим у круг. Књижаре су пуне књига, али књижевности нигде. Додатно ме збуњује чињеница да многе књижаре организују акције и дају попусте на књиге. Такође, веома су чести и поклони. У многим књижарама, ако купиш три књиге, на поклон добијаш канту за смеће. Негде дају и хепо коцке. Збиља занимљиво. То су ми први трагови и на њима ћу базирати даљи ток истраге. 

Остајте збогом.

Невидовић“

Месец дана од почетка истраге:

 „Ствар постаје још замршенија. Ступио сам у контакт са једним човеком и од њега сам дознао једну веома занимљиву ствар. Он тврди да су неке веома моћне организације одлучиле да угуше културу у Србији. На питање зашто и каква корист од тога, он ми је само рекао, финансијска. Каже, никакве користи нема од људи који пуно знају и пуно читају, ни финансијске, ни друштвене. Они су, каже, начитани, досадни, правдољубиви, а изнад свега, шкртице. Неће динар дати за глупост, па то ти је.  Када у једној земљи има пуно таквих људи, онда тој земљи прети колапс и зато је неопходно уклонити књижевност. То ми је укратко рекао тај човек. Сада се у мојој истрази отвара још један правац – могућност да добрих писаца ипак има, али да их неко систематски гуши. Знам, мала је шанса за тако нешто, али морам испитати све трагове. 

Писаћу ускоро.

Невидовић“

Пет недеља од почетка истраге:

 „Драги адвокату! Ђаволе мој! Клупко се размотава! Замало да погинем. Замало да ме убију, али ако. У рукама сам имао два документа, сада имам само један. Други су ми отели плаћеници, али животом својим ћу се борити да га се поново дочепам. Ево до каквог сам открића дошао. Склопљен је некакав договр, манифест. Због чега, то још не знам, али ми се чини да није ни због чега доброг. Овде ти доносим имена потписница манифеста. Погађај ко га је потписао? Издавачке куће! И то све највеће! Овим редом:

Геопатетика

Архилудак

Млакуна

Стригоја

Помијетеј

Злагора

Вулканизери

Метлица српска

Српска књижевна запрега

Хад

Кад пронађем манифест, писаћу ти.

До тада нећемо контактирати. Збогом.“

Четири године од почетка истраге:

„Драги мој, испрали су ми мозак. Уништен сам материјално, физички и психички. Али сам задатак испунио до краја, часно. Иако сам уништен, не жалим. Мистерију сам разрешио. Истина, књижевност је нестала. Када сам ти писао пре четири године, доставио сам ти списак издавачких кућа које су потписале манифест. У питању је манифест о уклањању новије српске књижевности. У манифесту између осталог пише:

Да би фирме, предузећа, приватни предузетници, бирократе, као и сви они који живе на рачун друштва, могли нормално, богато и несметано да живе, неопходно је сместа и под хитно уклонити културу. Тиме се подстиче продуктивност глупости, уништавање моралних и интелектуалних вредности и принципа, цензурисање историје, деформисање традиције. А све ово ћемо најлакше постићи уколико уклонимо књижевност и књижевно стваралаштво. Ослонићемо се на већ постојећу глупост у народу и неспособност да се разликују књиге од књижевности. Тако ћемо ову другу неприметно заменити овом првом.  Шта тиме постижемо? Немогућност да уметничко књижевно стваралаштво дође до изражаја; убијање воље за уметничким књижевним стваралашвом; велику финансијску експлоатацију упорних књижевних стваралаца; све мању способност народа да самостално размишља, са тенденцијом потпунг престанка ове мождане активности; смањење броја паметних и самомислећих а самим тим и смањење опасности од њих. Како ће изгледати уклањањање књижевности у пракси? Јасно је да се ваљани старији писци могу набројати на прсте једне руке. Дакле, они нису опасност, опасност су млади. Упорно им стављати до знања да су они потпуно непознати а самим тим и неинтересантни читалачкој јавности; тако ћемо их обесхрабрити да објављују. Уколико буду упорни, за објављивање књига наметнути цену за коју проценимо да ће их сигурно довести до просјачког штапа. Уколико и даље буду упорни, штампати књиге и држати их у магацину. Објављивати намештене конкурсе на којима неће побеђивати и који ће их додатно демотивсати да пишу. Испунимо ли ове циљеве, можемо слободно рећи да је будућност српске књижевности у нашим рукама.

Овако изгледа само део манифеста до којег сам дошао. Али то није све што се тиче моје истраге. Дошавши до овог документа, упутио сам се путем идавачких кућа. Проверио сам све које се налазе на списку. Испред појединих сам чекао месецима, пре него што сам уграбио прилику да уђем унутра. Али сам у сваку ушао. И погоди шта сам затекао тамо? На стотине и стотине рукописа, романа, збирки поезије, збирки приповедака и прича са печатом СТРОГО ЗАБРАЊЕНО ОБЈАВЉИВАЊЕ. Када сам неке од њих отворио, схватио сам да су у питању уметничка дела непроценљиве вредности. Као доказ моје приче, шаљем ти збирку прича потписану под псеуоднимом Мечетина Меденчица, која ме је замало главе стала док сам је износио из Геопатетике. Рукопис је означен као изузетно опасан (вредан) и држан је под кључем у магацину са стотинама других. Слично је стање у свим издавачким кућама. Књижевност је заробљена и држи се под кључем. У једној кући сам наишао и на слоган којим се одбијају сви добри писци: незрели мање од 30, а више презрели. Зачарани круг. Једино решење видим у томе да се замоле сви глупи да престану да објављују. Тако би се извршио притисак на издаваче. Али, тешко да ће и то успети. Сем тога не видим друго решење. 

Нека вам Бог помогне. Невидовић“.

Овако је изгледало последње писмо детектива Невидовића. Афера која је овим поводом потресла Србију трајала је три пута по минут у вестима. Након тога, власти су је заташкале и о нестанку новије српске књижевности се ћути до данас.