Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад                                                                                                                                                             _2_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Заборављени песници | Милош Перовић

     

Милош Перовић, песник, путописац и драмски писац, рођен је 1874. године у Ужицу где је завршио гимназију. Студирао је у Београду, Бечу и Лајпцигу. У Цириху је 1905. године одбранио докторат из психологије и педагогије. Радио је као наставник у Чачку, Скопљу и Солуну. Учествовао је у оба Балканска и Првом светском рату у коме је био тешко рањен. 

Прву збирку песама под насловом Песме, Перовић је објавио у Ужицу 1903. године и потписао је псеудонимом Пијетро Косорић. И друга збирка штампана му је у Београду под истим насловом 1909. године. Трагедију у пет чинова Карађорђеви 1907. године , а позоришну шалу Женомрзац објавио је 1914. године. У заоставштини Милоша Перовића сачуван је већи број песама, велики број афоризама, два путописа, четири драмска дела и три дневника.

У стваралаштву Милоша Перовића се преплићу мисао и емоције, а прожимају филозофија и поезија. Поезијом ће се бавити читавог живота, мада ће последњих година бити више заокупљен писањем афоризама о постанку света, о животу и смрти, о жени и човеку, о рату и мудрости, о срећи и љубави, о мислима, страсти и резигнацији.

Умро је у Паризу 1918. године.


НАШТО МИСАО

Нашто мисао, кад није дубока
Као вечност што је!
Нашто, кад није оштра као копље,
Ни јасна кô сунце,
Да њоме продрем у знамење своје!

Нашто, када је на јаде нам дата!
Мати вечног страха;
Кад не допире од покрова даље!
До гроба мрачна,
А тајна преко ништавога праха.

Нашто та мудрост Божјег Провиђења,
Црв коме се клања!
Нашто ме вара са призраком умља?
Нашто ми очи
Кад вечно тонем у тами незнања!

▼▲

БОЛОВИ СВИЈУ ЉУДИ

Болови свију људи и патње свих времена, 
Уздаси очајања и крици пуни јада, 
О, кад би могли једном стати у моје груди, 
Па само моја душа да пати и да страда!

Болови браће моје од неба даровани, 
Удари ледне руке, зависти, зла и срама, 
Ходите, ход'те мени, ја ћу вас неговати 
И хранићу вас срцем и крвљу и, сузама!

Ходите, да мој сабрат не позна грозу вашу, 
Да не зна судбу страшну што на род људски паде, 
Те да не куне Бога и живот да не куне 
И да не цвили болом без вере и без наде!

О како бих вас лако без клетве и роптања 
Сносила љубав моја у срцу крвавоме, 
Кад зна да нигде више у свету јада нема 
Осим у души мојој, осим у јаду моме!
▼▲

ПЕСНИК 

Ти си осуђен да кроз живот идеш 
Сам и осамљен, без друга и брата,
Ко галеб кад се одвоји од јата, 
Те бурном, пустом пучином залута 
Не знајућ' циља, не знајући пута.

Небо ти душу обдарило тугом 
И вечном чежњом напунило груди, 
Ал' твога бола не разуму људи, 
Нит га ко знаде, нити га ко схвата, 
Те сам га сносиш без друга и брата.

С поносом Бога а бачен сред кала, 
С небеским духом а телом човека,
Ти вечно патиш од века до века,
Далеко мишљу сред небесних страна
А делом посред земаљских обмана.

И патиш тако и вечито тако, 
Небеска душо на земљу прогнана, 
Велика мисли сумњом загорчана, 
И сама смрт те утешила не би, 
Јер земља с небом рве се у теби.