Суштина поетике
КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
       <<насловна                      ISSN 2334-9417
 

          



Број 32   Година III              Август 2016           Излази месечно             Импресум            03. 08. 2016. год.


У овом броју

Уводна реч

 Рекоше ми неки – само критикујеш из броја у број, почећеш да звучиш надмено. Можда и звучим, можда неко мисли и да јесам, али ја знам да нисам. Као неко ко никад није имао страха да каже шта мисли без обзира на последице, да ли ћу у нечијим очима бити мало или велико закерало, завидник или човек који воли истину, надменко или искрен, опет ћу писати о нечему што ми боде очи, пара уши. Уводна реч је увек лични став,  и зато у целом часопису једино испод овог текста стоји уредник.

Недавно прочитах, на неком од многобројних интернет портала, интервју са добро котираним песником на друштвеним мрежама. Изненадио ме је податак да је први пут 2010. године написао катрен, а онда се окренуо сонетима и сад га третирају (на друштвеним мрежама и порталима) као мајстора сонета. Из интервјуа се види да је човек проучавао сонете до најситнијих детаља. Сипа ко из рукава податке о разним типовима, школама сонета, о најбољим француским сонетним песницима. И помислим - лепо, и треба тако, јер се правим песником не може постати ако се не читају песници који су стварали пре нас. А онда видим, човек је скоро потрошио своју четврту деценију, а први катрен написао пре шест година. Кад је онда написао први сонет, а већ га сматрају сонетним мајстором? Милутин Бојић је имао двадесет пет година кад је умро, а оставио нам задивљујуће сонете. И како сад то – овај после тридесете почео да их пише, а Бојић до двадесет пете написао велики број сонета и катрена? Читањем сонета данашњег мајстора уочљиво је да је форму дотерао до савршенства, садржај је наизглед примамљив, али што их више читам, осетим само занат и ништа више. То су сонети без душе, са укомпонованим, ко зна чијим осећањима из, током изучавања, прочитаних сонета. И са сваким новим сонетом, са сваким новим читањем већ читаних, све су хладнији. Насупрот њима, сонети Милутина Бојића са сваким поновним ишчитавањем буде већу страст, већу ватру. Како то? Знам! Упоређујем неупоредиво. Бојић је био талентован, млад, пун страсти и жара, а писац сонета с почетка приче неко ко је решио да постане песник. Песник се не постаје. Родиш се као песник, живиш као песник и умреш као песник без обзира да ли објављујеш или не своју поетику. Могу се научити све стилске фигуре, све поетске форме, правци, али поетика се носи у крви.

Насупрот оваквом примеру многобројнији су, али чини ми се, мање опасни за књижевност, они који се упињу да постану песници сами од себе. Често ми се јаве са питањем шта мислим о њиховим песмама. Прво што их питам је ко им омиљени песник.  Невероватно је и поражавајуће да већина каже да нема омиљеног песника, или не може сад да се сети. Како мисле да постану песници ако не знају да је и пре њих постојала поезија, односно да нису читали дела бар неког од великих песника?

Рекох, ови потоњи су мање опасни за књижевност, али све су чешћи и све је више такозваних састављача зборника и лаке употребе речи антологија, који ове несрећнике, научене и ненаучене песнике, сабирају у штампана издања и од њих наплаћују десетак евра по објављеној песми, обмањујући тако и њих и јавност. Ови научени се диче јер их тако има свуда, а ненаучени се диве својој песми како лепо изгледа на папиру. Састављачи зборника и, рекох, олако употребљене речи антологија, трљају руке јер су добро зарадили. Њима је лепо. Шта их брига за књижевност!


Уредник


 
Преведена поезија




Љубица Несторов




Сећање на Матића 
Душан Матић је рођен 31. августа 1898. године


ДОНЕЋУ ТИ ЦВЕЋЕ

Донећу ти цвеће што расте у сновима
чудно разроко грдно и грдобно
донећу ти цвеће усамљеника
снове оних којима љубав није одговорила
донећу ти цвеће што расте у пустињама
непојамно отровно опојно и слепо
донећу ти ватре што букте у грозницама
ватре што се не гасе ватре од којих се умире

донећу ти цвеће што ниче у мочварима
цвеће од кога се нећеш никад да излечиш
донећу ти мирисе свих мора свих сахара
мирисе од којих се никад нећеш да пробудиш

донећу ти све мржње да рисови те оне чувају
донећу ти све маске да невидљива ми будеш
донећу ти незајаженост своју да у теби занавек гладује
донећу ти бескрај да се никад више натарг не повратиш

донећу ти све навике тешке гривне да смире
руке ти немирне све сумње да вежу нестално ти срце
донећу ти све радости јаке ко зачине истока
да те сломе и будеш тиха као река понорница

донећу ти цвеће наших небеса
донећу ти цвеће наше крви
донећу ти небо наше крви
донећу ти крв нашега цвећа

донећу ти крв наших небеса
донећу ти небо нашег цвећа
да кружиш у мени ко звезде што у ноћи смешно и сметено круже