КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

УМЕТНОСТ СТВАРАЊА

Људи који се баве стварањем често се сусрећу са реченицама попут: „Батали то, ниси ти за те ствари!“ или „То су глупости, бави се нечим озбиљнијим“! Готово да не постоји уметник који се није сусрео са овим. Зашто је то тако? Шта у људима ствара ту одбојност кад угледају неког ко жели да се препусти тим водама? Сви воле да виде, чују, или да прочитају неку уметност, али са друге стране, ретко ко ће да подржи самог уметника који није признат. Да ли је људима понестало разумевања за ствараоце? Сви мисле ако си узео папир и нешто написао да је то потпуно бескорисно. То је потпуно погрешно гледање на ствари. Човека ћете пре да саслушате кад вам нешто директно прича, а кад вам то исто саопшти кроз записане речи или неким другим путем, ту се већ разумевање губи.

Свако ко ствара нешто ново, он истражује своју дубину, иде у непознато где други не смеју ићи. Чак, он из те дубине узима један део себе и несебично га дели са другима, а они га због тога одбацују. Ту се не говори о страху од непознатог, већ о начину живота. Самим тим што није обичан живот, обичан поглед на свет, готово свакодневни, не значи да треба бити одбачен. Управо такви људи који нису „свакодневни“ могу да покажу осталима да је живот више од свега што тренутно знамо. Ако будемо погледали свет њиховим очима, проћи ћемо кроз врата која нас деле од божанског и ограниченог света.

Понекад човек мора да буде довољно храбар да би проширио своје видике и да схвати колико је мали наспрам свих великих идеја. А свака велика идеја води ка још већем стању до којег доспевају само ретки. Зашто онда да стављамо повез преко очију људима који вешто пролазе кроз светове и вољни су да их другима покажу? Сетимо се колико је један Бодлер био изругиван због свог стварања, а данас готово да не постоји, како уметник тако и читалац, који не признаје његову генијалност. Говорили су му: „Твоја поезија је толико лоша да ти никад неће бити дозвољено да објавиш књигу“.

А како данас стоје ствари, неки од највећих песника су управо били инспирисани његовим радовима! То је то несхватање, многи су тако прошли. Многи су тек после своје смрти били признати као велики уметници. Зар треба да чекамо да неко умре да би схватили колико је могао доброг да нам донесе за живота да смо га бар мало подржали? Какав би тек свет био да нема тих људи што га мењају на уметнички начин? Људи би после једне направљене ствари стали и више се никада не би усудили да направе нешто другачије. Шта бисмо тада певали, шта читали, каквим причама бисмо били инспирисани, шта бисмо градили? Да ли би уопште имали осећај за естетику? Вероватно бисмо били изоловани од нас самих, без и једне идеје за неку промену. Све би изгледало потпуно безлично, сиво и већ виђено. Какав је то свет? Зар уметност није као магија која нам је Богом дана? Зар не постоје песме које чујемо, а које нам пробуде таква осећања да помислимо како су написане баш за нас? Саосећамо с њима иако не познајемо оног ко их је створио. Осећамо се блиским на један другачији начин. То јесте један вид божанске љубави, бити пробуђен изнутра. То нас чини срећним, то нас покреће. Како уопште можемо и да помислимо да можемо без тога? Зар онда не треба подржавати људе због којих се осећамо срећним, а не их осуђивати?

Не постоји човек који нешто није створио, али ће увек постојати они који ће осудити нечије стварање. Стално ће се спутавати онај који другачије мисли и другачије ради, само зато што то не ради на исти начин као остали. Због тога свега би требало да се запитамо, треба ли да осудимо оног што ради нешто другачије или да бар покушамо да га схватимо? У сваком случају, нећемо ништа изгубити ако покушамо да га разумемо, али зато можемо много тога изгубити будемо ли ограниченог размишљања. Било би лепо да бар створимо шансу за оне који стварају нешто веће. Јер уметник ништа не ствара за себе, већ за нас.