Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                             _16_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Књижевност на дијалекту | Душан Ђорђевић




Уф, што је бија убав

 

Смејемо се како луди на брашно, све док ме јед’н д’н Јован не уфати за руку и јако стисна да ме арно заболе. Ја се усекна. Погледам, а он блед како месец у некрстени дани. Играв му уста, очи ц’клив како на мачора у сечку.

- Што ти је, што ме стискаш?

- Дане, волим те!

Уф, дзвер ниједан, што ме оплаши. Как’в глас?! Како шамар к’д те опали преко очи, па ти падне мрак и однезнајеш. Срце ми залупа како звоно пред узбуну. Море, извезди се. Једва се прибра и сас мерак исплази.

- Ма немој!

- Стварно, Дане, волим те штомогајеће, и повише од тој. Морам да ти кажем, не могу више да издржим. Жар се распали, изгоро, готов сам!

- Слушај, Јоване, несам ти ја за измотавање, нађи си другу - окренем се, па дом, а нал’не тропав ли тропав по калдрму од бес.

 Уф, каква сам била тој вече! Како паприка врзанка. Сулимен љута. Да ме је неки лизнаја, отруја би се. Бесна и љута, не на Јована, на мене. Он догодине завршава школу, а ја, еве, ће напуним осамнаес године. За љубав ли сам? Море, што па да несам! Одјемпут како к’д ми пукна нешто пред очи, како к’д се отворише небеса. Несам била свесна колко сам волела Јована. Што побегна? Што ће помисли Јован? Да л’ ће искочи сутра? Несам била глупа, знала сам да прекрстим и кога треба и кога не треба, ал ако сам знала што ми бидна, Бог да ме утепа! 

Било како било, ће се направим улава, како ништа да се неје десило. Ако не дође, леле, за утепување сам. У руке ми беше голупче. Држа га чврсто. Засврбеше ме, пусте остале, б’ш к’д не требаше. Отворише се, голупче искочи и побеже. Уф, уф, луда ли бе? Што ме акна у тил? Што направи, мој увис напрчен нос. У нос му се не нашло? Како ће издржим до сутра? Мир несам имала. Цел ноћ на клинци сам седела. Свртка ме неје држала. Долазеше ми да рипнем у бунар, ал к’д помислим на Јована и на његову снагу дођеше ми да га сас руке затрпам.                    

Што је имала једна топола позади школу. Високи чат’ли, штрчив дури до небо. Обловата, дебела, несмо могли сас руке да гу обуфатимо. На њум, и големо и мало, и старо и младо, капу је скидало. Да је знала да збори... Историја на срећну и несрећну љубав у Врање била би исписана. Туј, око тополу, смо се сваки д’н играли. Ал, дође време к’д ми за играње не беше ич станало. Станем пред њума, прекрстим се, помислим на Јове, узданујем: слатак, мил мој Јове, почешај ме куде ме највише сврби. Дођи, бе, будалче, знајеш ли што те чека? Жарчики што се спуштав одозгор, па лазив све до малечко пршче на ногу. А он, нит га има дан’с, нит сутра, нит после. Сигурно се је наљутија. Мислија да не га волим. Почела сам ноћу да не спијем. Вртеше ми се по главу свашта. Што да правим, а да не погрешим? Отиднем куде тополу, џабе, нема га. Узнем ношче, изрежем на кору срце и унутра ставим слова Ј и Д. Ако дође ће види. Неје слепча. Ал, нема га. Месец дана је прошло, а од њега никакав абер. Како у земљу да пропадна.

Уф, што сам волела да седим у башчу и плетем фусикле за зиму. Тате ми доносеше млого убаве вунице из туђе земље. Све што би заискала створило би се. Неје смело на његово гугуче ништо да фали. Колко пут док ме је милуваја?! Слузе су му текле низ образ од срећу што ме је имаја. Млого ме је волеја.

- Да ми ти, ћерко, осветлиш образ - само тој збореше.

Седим такој јед’д д’н у башчу до бунар, малка плетем, малка се играм сас мачора Буљка, к’д ми текна да запевам. Млого сам волела наше старе песме. Имав си душу, киптив од чежњу, љубав голему. Пуштим глас. Који глас?! Мртав да се дигне! Расипе се преко ћеремиде на околни сокаци, па право у башче да размава пилчики и закачи се међу јорговани.


Кога те је мајка родила,

на кога је оком гледала:

Да ли на сунце сјајано?

Или јабланче танано?


Дзвнила је башча. Занесем се, па како на славу пред гости, запевам како никад до т’г. К’д, од улицу, прелете дувар, мушки, сладак глас:


Бре гиди, џанум, Данке,

Данке, бела Врањанке!


Јованов глас! Падна од шамличе. Несам могла да се дигнем. Мој Јован! Дошја по мене, значи, још ме воли. Теше да испрснем од радос. Брго искочим на капију, ал не беше никога. Леле, сањам ли, зборим сама сас себе како залуда Марија. Да несам улава? Отидо ли од руке? Теше да заплачем, к’д манем очи пред капиџик и има што да видим - савијену артишку. Узнем гу, рука ми се тресе како на пијаницу, рано сабајле, пред прву чашку. Отворим и добро задзрнем. А оно, написано сас крупни слова, очи да ти истера:

ДОЂИ НАПРИВЕЧЕР КУДЕ ТОПОЛУ.

ЈОВАН ИЗ ДОЊУ МАЛУ.

Стиснем артишку, ставим на груди, жмурим, не гледам. Жмарци ми проодив, растопи се како коцка шићер у детињи уста. Отворим поново и читам. Ситку немам. Сакријем се у башчу, позади ора, одзрнем да ме никој не види. Читам, целивам, читам, целивам, летим у облаци.

Како ће дочекам напривечер? Бе скроз пометена, ал некако дочека. Дотерам се како никад до т’г. Обучем свилену блузу. Цела игра на мене, оће да ме открије сасвим. Ал, још не давам. Доле, аљинче, дугачко, по моду београдску. Носим га само к’д идемо на гости, куде највиђени људи. Т’г га обуко кришом, па кроз башчу, од доњу страну, протрчим да ме никој не види. Право куде тополу.

Јован се навалија, руке подбочија на чакшире, смеје се. Зуби му крупни, здрави, избелени сас јабуку кисељачку. Образи округли, црвени, к’д цунеш мора да пазиш да не пукнев. Уф, што је бија убав. Приодим му, а ноге се откидав. Бе готова, заљуби се до уши. Јован ми испружи руку. Ништа не збори. Пружим и ја моју. Тресем се како прут, ал чим насети његову - престана. Почо да горим како б’дњак, а он се лако не гаси.

- Куде си, мори Данче? - гугутка му не беше равна.

- Еве сам... - за малка да се задавим, ал некако  промуца. Трепке ми виснаше надоле, образи жар, да туриш лонче, кафу ће свариш.

- Могу ли да ти ш‘пнем нешто?

- Можеш.

- Волим те, млого. Највише на свет.

- И ја тебе, још повише.

- Уф, знаја сам, да неје такој, снемаја би се.

- И ја не би могла да живим без тебе.

- Фала ти, Данче. Од дан’с Бог нека не састави и, ако треба, само Он растави.

- Како ти кажеш, Јове, само такој има да је.

Привуче ме и загрли. Ноге ме не држив, за малка да паднем. Несвестица ме уфати. Помилова ми образи, подигна главу, загледа се у очи, улегна у њи, омађија ги, па ме цуна. Дугачко и силно, право у уста. Да су од шићер, растопили би се. Море, какво целивање, ватра жива! Запали се цела, од голему врућину одневидо начисто. Распиштољи се Јове, а ја још повише. Знојим се, тресем како у грозницу. Теше да полетим. Мислим само на једно: још јемпут, Јове, још јемпут ме цуни, па нек изгорим. А он, како да ме разбра, па к’д навали како мутав. Целива, свитке ми летив. Море, не целива, апе. Дури мед сиса, ситку нема. Т’г  се и ја оправи. Чекај да видиш, синче мамино, куде си закасаја. Кој се срамује, гладан останује, а ја си срам немам ич. Почнем да га гризем, сас језик зуби да му бројим, а он како пиле у кучину: цивка и нарапито диша. Да је имаја неки да види. Гори Јове, горим ја, а чур се диза низ тополу. Тој је волење! За једну причу!

Расплака се од срећу. Јове се нађе у чудо, ал к’д почо ч’с да плачем, ч’с да се смејем и на њега му слузе потекоше. Измешаше се сас моје и спојише у судбину, што не је топрв чекала.   

Дође време да се растанемо. Кој да иде дом, луд ли је! Ал, мора се. Блуза свилена, мокра од зној, залепила се за снагу, а дињчики, округли, само што не пукнев. Дуна ветар вечерњи, из Ћошку. Најежи ме, скроз.

- Јове, мора да идем, моји да не приметив...

- Ако, иди, ал дођи сутра, на исто место.

- Оћу, сваки  д’н.

Како не би тела, идем по пут, ће полетим, певам, играм кроз башчу. Затекнем од позади отворен прозор, па у собу. Пресвучем се, обришем зној. Почнем да се савијам како врбов прут, лево-десно, горе-доле. Цела прштим, па к’д пуштим глас:


Јас ли те гледам, кроз мале

У тија џанфес шалваре

Где тихо минеш по дворе

Како јеленче кроз горе.


Тресе се кућа, мама, у једну душу, дотрча,

- Што је ћерко, што бидна, ам’н?

- Ништа, мамо, мерак ме, на ћеф сам, млого те волим; и тате исто.

Целивам гу у образи, чело, руку, без прекид. А она, мило ву, ал трза се, чуди, неје навикла.

- Стани, ћерко, ам’н мори, доста, срамота је, неси малечка.

- Голема сам мамо, голема, несам дете.

- Да те не уфати девојачко лудило?

- Ма, какво лудило мамо, радос што сам пораснала, стасала.

- Тој је једно исто, него, да се не закачи неко момче за трепке?

- Закачи, мамо, па никако да откачи. Не му давам, држим га.

- Ћути, мори, луда ли си? Ако те чује татко, што ће бидне?

- Нека чује, брига ме. Веза је озбиљна.

- Сас кога, лудо?

- Сас Јована, на чича Стојана, сас будућега учитеља!

- Леле, ћерко, татко ти неће пристане.

- Важно је ја да пристанујем.

- Ти, дете, ништа не знајеш, нит кој је Глигор, нит што може да ти направи.

- Може све, од Јована да ме растави не! Душа и свет, тој смо ми!

- Туго, црна ја, убаво зборив људи: малечки деца леб једев, а големи џигерицу - кукаше мама.  

Гледам гу, пет паре не давам, мислим јадна, излапела, не знаје што је љубав.