КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Смејемо се како луди на брашно, све док ме јед’н д’н Јован не уфати за руку и јако стисна да ме арно заболе. Ја се усекна. Погледам, а он блед како месец у некрстени дани. Играв му уста, очи ц’клив како на мачора у сечку.

- Што ти је, што ме стискаш?

- Дане, волим те!

Уф, дзвер ниједан, што ме оплаши. Как’в глас?! Како шамар к’д те опали преко очи, па ти падне мрак и однезнајеш. Срце ми залупа како звоно пред узбуну. Море, извезди се. Једва се прибра и сас мерак исплази.

- Ма немој!

- Стварно, Дане, волим те штомогајеће, и повише од тој. Морам да ти кажем, не могу више да издржим. Жар се распали, изгоро, готов сам!

- Слушај, Јоване, несам ти ја за измотавање, нађи си другу - окренем се, па дом, а нал’не тропав ли тропав по калдрму од бес.

 Уф, каква сам била тој вече! Како паприка врзанка. Сулимен љута. Да ме је неки лизнаја, отруја би се. Бесна и љута, не на Јована, на мене. Он догодине завршава школу, а ја, еве, ће напуним осамнаес године. За љубав ли сам? Море, што па да несам! Одјемпут како к’д ми пукна нешто пред очи, како к’д се отворише небеса. Несам била свесна колко сам волела Јована. Што побегна? Што ће помисли Јован? Да л’ ће искочи сутра? Несам била глупа, знала сам да прекрстим и кога треба и кога не треба, ал ако сам знала што ми бидна, Бог да ме утепа! 

Било како било, ће се направим улава, како ништа да се неје десило. Ако не дође, леле, за утепување сам. У руке ми беше голупче. Држа га чврсто. Засврбеше ме, пусте остале, б’ш к’д не требаше. Отворише се, голупче искочи и побеже. Уф, уф, луда ли бе? Што ме акна у тил? Што направи, мој увис напрчен нос. У нос му се не нашло? Како ће издржим до сутра? Мир несам имала. Цел ноћ на клинци сам седела. Свртка ме неје држала. Долазеше ми да рипнем у бунар, ал к’д помислим на Јована и на његову снагу дођеше ми да га сас руке затрпам.                    

Што је имала једна топола позади школу. Високи чат’ли, штрчив дури до небо. Обловата, дебела, несмо могли сас руке да гу обуфатимо. На њум, и големо и мало, и старо и младо, капу је скидало. Да је знала да збори... Историја на срећну и несрећну љубав у Врање била би исписана. Туј, око тополу, смо се сваки д’н играли. Ал, дође време к’д ми за играње не беше ич станало. Станем пред њума, прекрстим се, помислим на Јове, узданујем: слатак, мил мој Јове, почешај ме куде ме највише сврби. Дођи, бе, будалче, знајеш ли што те чека? Жарчики што се спуштав одозгор, па лазив све до малечко пршче на ногу. А он, нит га има дан’с, нит сутра, нит после. Сигурно се је наљутија. Мислија да не га волим. Почела сам ноћу да не спијем. Вртеше ми се по главу свашта. Што да правим, а да не погрешим? Отиднем куде тополу, џабе, нема га. Узнем ношче, изрежем на кору срце и унутра ставим слова Ј и Д. Ако дође ће види. Неје слепча. Ал, нема га. Месец дана је прошло, а од њега никакав абер. Како у земљу да пропадна.

Уф, што сам волела да седим у башчу и плетем фусикле за зиму. Тате ми доносеше млого убаве вунице из туђе земље. Све што би заискала створило би се. Неје смело на његово гугуче ништо да фали. Колко пут док ме је милуваја?! Слузе су му текле низ образ од срећу што ме је имаја. Млого ме је волеја.

- Да ми ти, ћерко, осветлиш образ - само тој збореше.

Седим такој јед’д д’н у башчу до бунар, малка плетем, малка се играм сас мачора Буљка, к’д ми текна да запевам. Млого сам волела наше старе песме. Имав си душу, киптив од чежњу, љубав голему. Пуштим глас. Који глас?! Мртав да се дигне! Расипе се преко ћеремиде на околни сокаци, па право у башче да размава пилчики и закачи се међу јорговани.

Дзвнила је башча. Занесем се, па како на славу пред гости, запевам како никад до т’г. К’д, од улицу, прелете дувар, мушки, сладак глас:

Јованов глас! Падна од шамличе. Несам могла да се дигнем. Мој Јован! Дошја по мене, значи, још ме воли. Теше да испрснем од радос. Брго искочим на капију, ал не беше никога. Леле, сањам ли, зборим сама сас себе како залуда Марија. Да несам улава? Отидо ли од руке? Теше да заплачем, к’д манем очи пред капиџик и има што да видим - савијену артишку. Узнем гу, рука ми се тресе како на пијаницу, рано сабајле, пред прву чашку. Отворим и добро задзрнем. А оно, написано сас крупни слова, очи да ти истера:

ДОЂИ НАПРИВЕЧЕР КУДЕ ТОПОЛУ.

ЈОВАН ИЗ ДОЊУ МАЛУ.

Стиснем артишку, ставим на груди, жмурим, не гледам. Жмарци ми проодив, растопи се како коцка шићер у детињи уста. Отворим поново и читам. Ситку немам. Сакријем се у башчу, позади ора, одзрнем да ме никој не види. Читам, целивам, читам, целивам, летим у облаци.