Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                             _13_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Поезија наших дана



СВЕ ШТО НИЈЕ ЉУБАВ

Све што није љубав остало је бледо
као сенке ћуте прохујале ноћи ,
угасила се светла неким својим редом
нити једног гласа, а требало би поћи.

Све што није љубав прошло је без трага
као босе стопе што их талас збрише,
повукле се речи, утопила нада
нити једне приче, не сећам се више

А требало би поћи, отовреног срца
пред неким стати, требало би знати
и негде моћи, поново моћи
љубав за љубав дати.

~ Вања Чобанов ~
▼▲

ДУГИНО ГОРОБИЉЕ

Да ли векови тутње или клизе,
гамижу шепавим ходом,
раскалашно колом вихоре,
празним обећањима узнемире,
насрћу отпадом до срама,
уљуљкују обећањима
да оглодану кост на крају дарују.
Оплоде се болестима,
играју душама ојађено,
нуде злехуду наду,
поклоне дарују профитерски,
сто година испразне сто људских
задриглих маглина,
напуне безброј неизлечивих отеклина,
сможде обиље незараслих илузија,
обману васкрслу обману,
цинизмом клистире обећања,
згрудвају охолошћу замућене
прадедовске исконе и мучнине,
све то посеју за нове расплоде обезглављене.

Пландује сваки век на вештом пландишту
ширине и смиља, раскалашно,
разуларено нуди обиља
да оплемени кога је изабрао,
да дуга не пресахне у корену обиља,
пландује и чинове мења
из корења ради оваплоћења,
жели век да буде лек
и оном пре њега
јер ће векови заклопарати
па ће и Галилеј и Одисеј 
имати радно време
да нове терме испишу изохипсе
директно у молекуле,
ницати, рушити, дизати, падати, 
као Голгота нестати,
стићи у снове, дићи се високо
или на дно потонути
без страха од бездана.

Ако добро немушто замумла,
склад ће се нагнути на страну,
размеђену, омађијану
па правда као трагови до пећине
омаловажене већине.

Кад мисао нагло процвета
у свеобухвату гротеске векова,
од зачетка и сумпорног котла
који се никада не хлади
јер греје свих девет кругова,
можда ће на земљи да се хлади
јер мре микрокосмос
да парадокс изнесе на крај века
свој мали кукавни ил' бујни ћивот
јер су још увек живе
и Јелена, и Клитемнестра, и Пенелопа.

~ Драгош Павић ~
▼▲

УМИРУЋИ ПЕСНИК 

Ноћи над брезама дижу се високо
У недохват иду бежећи уз гране
Док од некуд на њих гледа жуто око
Гори истим сјајем од пожуде давне.

Сад уз врисак стиха већ мртвог песника
Јечи гора, а мудрост нам шаље небо 
У капима кише заробљеног крика
Разбаштињен сан је слутњама прозебо.

Безброј нежних мисли у песми је снило,
Дрхтаве и чедне љубави безнадне,
Палом тмином душе рашириле крило

Летеле презреле у неповрат, гладне.
Даљином одлазе, јече нестајући
Дар птицама што умиру певајући.

~ Милена Ћировић ~
▼▲

АНДРИЋГРАД

Споменик поред споменика на р'јеци Дрини,
о три великана говоре нам чврсто тако.
Говоре поуздано о вјечитој истини,
тако увјерљиво да мора вјероват свако.

Сваки своје жели сачувати успомене,
да се нижу у чврстом историјском слиједу.
Остављају непобитне трагове камене,
својим постојањем не трпе нич'ју увреду.

Први великан је Соколовић Мехмед-паша,
први до султана на Порти од српског рода.
Сјећање на дјетињство и да му је мајка наша,
направи ћуприју да се њоме вјечно хода.

Други великан је нобеловац Андрић Иво,
српском књижевношћу освјетлао своје име.
Бисту му бацише што је неком било криво,
Емир их је каменградом застидио тиме.

Трећи великан је Кустурица, умјетниче,
обојицу првих великана обједини.
Андрићград, ремек-дјело ниже ћуприје ниче,
сада нам се трородно јединство уједини.

Meхмеде, Иво и Емире стубови јесте
 наше историје, заслугама својим, сваки.
Похвалу народну сваку, ви заслужили сте,
духовни подухвати вам нису били лаки.

Историја, књижевност и неимарство наше
сачинише јединство тог временскога тока.
 Почевши од првога везира, Мехмед-паше,
стигосмо до режисера Емира, свог рока.

Андрићграде, ти постаде пр'јестоница свјетска,
лијепих умјетности, идеје Емирове.
Трајна, баш као цар-Лазареве цркве фреска,
као све  хришћанске поуке апостолове.

~ Миладин Симић ~
▼▲

ТИ

Ти –
Који у мирној љетној ноћи
Посматраш звијезде небом расуте
И слушаш пјесму зрикаваца
Који ноћас разговараш
са својим анђелима и својим демонима

Ти –
Који се сматраш достојним човјека
Испиши прстом 
У, још од дана, врелој прашини
Да ли су анђеоски или демонски шапати
Више утолили глад твоје душе

Ти –
Што знаш – то неће видјети нико
Сем звијезда
Које увијек тек беспоговорно жмиркају

~ Јелена Глишић ~

▼▲


ЋУТЊА 

Крик грабљивице пара груди
Сан лута дахом ветра, бежи
Мождином ми кљуца, цврчак гуди
У чељустима туге песма лежи. 

Будна већ се прикрада невидна
Лаганим кораком незваног госта
Под крошњом млечног пута, стидна
Заробљена у себи птица оста. 

Будна ли сам или ме вара јава
Лепет крила чаробнице чујем
Руке под узглавље мећем, свет спава
И не пева она, то ћутњу наслућујем. 

~ Ирена Бодић ~
▼▲

* * *

Да је бар круг та путања
по којој тетурамо, 
натоварени сујетом 
и незадовољеном страсти,
вратили бисмо се на почетак.

Да се бар разумемо
у  лавиринту 
набацаних реченица
искиданих мисли,
лакше бисмо пронашли излаз.

Али наше су стазе завејане,
без путоказа,
без заклона од хладних погрда,
у ваздуху само урлици
разјарених звери
у чијим чељустима крваре
наша срца.

~ Гордана Димитријевић ~
▼▲

ЗАВИЧАЈ

Мој завичај су Сињачка брда
И Горанско, село што Сунце смијехом љуби
И зора дурмиторска бијела
Мој завичај је Варда и Ковиоц горди
И ноћни сумрак у ком се видик губи
Пашњаци, потоци, шуме, ријеке
Мој завичај је Црна Гора цијела.

Мој завичај је Србија,
Набрекла у роду, плодна и лијепа
Сваки крај где се са три прста крсти
И свака стопа по којој Србин ходи
И слава слави од памтивијека
Уз славски колач, свијећу и жито
Гдје се причешћује и пост пости.

Мој завичај је планета цијела
Све земље блиске и далеке
Уљуљкане у миру и љубави
Сва мора и океани
Саване, пустиње, тундре и степе
Масиви Анда и Килиманџара
И свод небески плави.

Мој завичај је Човек
Црни, жути и бијели
Птица свака што полијеће из гнијезда 
И на крилима носи мир
Све што се креће и живи, свијет цијели
Мој завичај је Космос прозирни
И златни ројеви звијезда.

~ Мирослав Мишо Бакрач ~
▼▲

ПРИЗОР

I
Загледана у далека брда,
дању. Са сетом у очима.
Загледана у звезде на тамном небу,
Са сновима у очима.

У души тежак камен,
У души перо лагано.
Перо чисто, малено,
Лепршаво.
У души бреме стамено.

II
Ноћно небо одише
На чудан начин.
На сетан начин.
Сањив начин.

Облаци дању буде
Осмех,
Вољу, живот, лепоту.
Облаци се ноћу не виде.
Прекрива их тмина,
Дубока и непредвидљива.
Сјајна а ћутљива.

~ Марија Богичевић ~
▼▲

МЕЛОДИЈА РОДНА 

Мелодија родна,
Ехо завичаја и предања - 
Лепота и тајна постојања
Оваплоћене у реч  из  ћутања
Душе крхке, боголике.
Изњедрена
Језиком искона
Апостола песме васкрсења.

Распевана гласовима села,
Окамењена болом кад је зрела,
До глухоте онемела,
Небесима отворена,
Аскетски на срж сведена.

Ореолом речи
Дародавцу ко уздарје узнесена.

Изразом
Самотна, а смислом скривена,
Кореном у каменa тајни,
Остаје гомили
Недохватна,
Али проклијали  трази

(посвећена поетском стваралаштву 
Момчила Настасијевића)

24. 05. 2016.

~ Драгана Албијанић ~
▼▲

ОПРОСТИ

За све неизречено,
недоречено,
у лажне хаљине обучено.

За све скривено,
затајено,
покопано, а нерођено.

За сањано,
недосањано,
у полусновима заташкано.

За неокајано,
неисплакано,
сахрањено у прошлости...

О, буди милостив
и опрости. 
Само опрости.

~ Слава Станојевић ~