Ана Ахматова У СНУ Наш црни растанак за вечна времена обоје носимо као исту муку. Зашто онда плачеш? Дај ми боље руку и обећај да ћеш опет к мени доћи у немиран сан. Уз тебе је бол мој ко планина велик, црн и врлетан. С тога на овом свету поновног сусрета нашег неће бити. О, кад би ме некад у поноћно доба по звездама сјајним хтео поздравити. 15. фебруара 1946. ▼▲ Марина Цветајева БЕКСТВО Под завесом кише, кријући се од равнодушних погледа, - о моје сутра - тебе изгледам као што воз изгледа бомбаш с трзајем експлозије у руци (Ми не бежимо више само од убиства, скривајући се у гриви кише!). Није ме страх од обрачуна. Није... - Али облаци! Али звона! То јутро јури пуном паром дуж ишчезлог вагона. Боже! Благи Боже! Као о зид ударам о дим перјани. Стајем на папучицу. Али да ли то ногу немам ја ни руку? Даљински стуб. Фењери из бунила. Питам се: ко си? О, не, ти ниси ни љубав ни страст. Ти си воз који ме у Бесмртност носи. 14. октобра 1923. ▼▲Нина Берберова * * * Сањала сам: била сам с тобом у рају (тамо се лав грлио с јагњетом), но неко се нагнуо над мене, додирнуо ме, и рекао тихо: - Устани! Твој воз одлази, твој пароброд свира, авион пали мотор, време је да кренеш у црни простор из рајског зверињака (где се лав грли с јагњетом). Време ти је у лед и у огањ. 1965. ▼▲ Ирина Ратушинска * * * Како недаровито скупља судбина данак свој. Без тебе двадесет и пет година рок плаћања је први мој. Други је рок: десет дана и ноћи од тебе одвојена. Какав је онда трећи који ће ускоро доћи? Тај неће бити дужи од првога ни гладнији од другога. Отвори старици. Али знај: смех је грех. Децембар, 1981. Кијев | ▼▲ Валентина Синкевич * * * А сада нека наруче од музичара још само да одсвирају некакав валс... Па онда – као да је сала и бал. И ја сам тамо, на балу том, - само због Вас. И као да је на мени траком стегнута хаљина, огрлица и прстења скупоцени сјај. И као да од великих књига лебди прашина, и као да је дивној епохи дошао крај. А почетак нове епохе не зна више за валс. Он је без балова, без мене и без Вас. Као да је сан, као да је јаук, као да је валс који је неко већ одиграо. ▼▲ Ирина Сабурова
* * * Можда у Конгу или у Аргентини у маси људи зачућу тихи смех. И сетићу се одмах: модрина неба вечерњег, твоје лице – и снег, и снег, и снег... Можда у Чилеу или у Парагвају или у једном једином родном крају - Зар ме не познајеш? – упитаће вољени глас. А ја ћу одговорити: - Не, не познајем вас. Па ипак – ма где то било на свету, између свих и свег, ја нећу заборавити наших улица ветар, твоје лице – и снег, и снег, и снег... ▼▲ Марина Туманова * * * Од љубави ће остати само стихови, Минуће дани и безброј баналности њихових: Од живих речи све ће нестати – и љуске и плодови; * Ове песме с руског је превела Љубица Несторов уз чију сагласност су преузете из књиге Сто година љубави.
Љубица Несторов (рођ. Јовановић) родила се у Бежанији 8. фебруара 1930. године. Основну школу и гимназију завршила је у Земуну, а Филолошки факултет (групу за руски језик и књижевност) у Београду. На истом факултету је магистрирала и докторирала. Предавала је руски језик у гимназији у Бачком Петровцу, у основној школи у Земуну и на Машинском факултету у Београду. Поред наставничког рада бавила се и писањем уџбеника руског језика за све нивое наставе (за основну и средњу школу и нефилолошке факултете), писањем стручних радова из области методике наставе руског језика, русистике и примењене лингвистике и преводом стручне техничке и медицинске литературе. Последњих десет година преводи руску поезију. Објавила је две антологије песама руских песникиња – Сенка туге и светлост наде и Сто година љубави. |