КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

A ЗАШТО СИ МОКАР

Одувек му се свиђала слатка госпођа Тина, светла као пуслица, округла као пуфна, расна заносна плавушица с трећег спрата (он је становао на осмом). Знао је само да је удовица (тако млада, а већ удовица!, али, живот је пун "позоришних изненађења", не бира ни време ни "глумце"!). Од детињства је, од својих ујака и стричева, Милан Распоповић слушао приче о ватреним удовицама. Испадало је, некако, да су сви они имали бар по једну! Колико ујака и стричева, толико удовица! Што је најгоре, сви су, редовно, у дане недељног породичног окупљања код неког од рођака, причали о том, сасвим отворено, полушаљиво-полуозбиљно, пред ујнама и стринама. Те приче биле су као некакав додатак уз десерт!

Код госпође Тине, знао је и то, редовно је долазио лепо обучен господин, с чоколадама и кишобраном, проћелав, с уредним брчићима и с проседим залисцима као и с наочарима на грбавом носу. Али, има већ дуго како га није с њом видео на капији или код лифта, ко зна да ли су, уопште, још у вези. Ако нису, ето прилике за њега, да јој се приближи, да најзад и он као његови ујаци и стричеви, задобије "своју удовицу", и то под истим кровом, што је велика предност у време раног кишног пролећа и касне магловите јесени као и дугих снежних зима. Наводно, вреле удовице греју мушкарце као добро темпериране пећи!

Али, како јој се приближити?

Случај (један познати српски писац је написао да је "случај највећи комедијант"), понуди му решење које ни у најпожељнијим сновима није могао да добије на поклон као на тацни: сама госпођа Тина, покуцала му је на врата!

- Брзо доле, вода шикља испод судопере! - рекла је и готово га одвукла у стан.

За машинског инжењера какав је био господин Милан Распоповић, то што је вентил за воду излетео није представљало никакву тешкоћу тим пре што је госпођа Тина имала сав потребан алат. Средио је квар за пет минута. Заједно су, убрзано, коса до косе, покупили воду која се разлила по целом стану, чак напредовала и низ степениште, подмукло и тихо као и с терасе у виду широког слапа као паучинаста завеса од воде. Затим су, заслужено, сели да попију кафу са шлагом. Шлаг из бочице, он је понудио из свог џепа...

- И, јесте ли видели, драги господине, шта се све може десити усамљеној удовици, јер, на њега, на моју узданицу... ма, виђали сте га!... ма, глупо је и помислити!... где би он!... апсолутно је немогуће, да... не могу рачунати... не може се знати кад ће доћи. Ево, и сад, ко зна кад ће се вратити! Брига, њега... Оде и Бог га заборави!

 "Аха, аха" - помисли Распоповић - "још је у вези с оним кућним пријатељем... прилике су ми, нажалост, умањене!"

- А све му чиним, верујте ми, али он то мало цени! Такав му је карактер, површан и несталан.

- Да, да...

- Нема га, понекад, ни недељу дана. Једноставно, нешто га задржи, на мене заборави... Понекад, чак, посумњам да има љубавницу, познато је да су често такви кад зађу у извесне године... и кад... овај...

- И кад хоће да врате прошлу младост! - упаде Распоповић осмехнувши се и сам се чудећи тој својој неочекиваној упадици која, уопштено говорећи, и није била на месту.

- О, из уста сте ми узели речи! - поскочи госпођа Тина и некако се чудно насмеши, што наш јунак процени да је "вода" већ почела да иде на његову "воденицу".

- Па питате ли га, госпођо, директно?... Хоћу рећи, ако га директно питате, шта он одговори на ваше сумње? Ха-ха!

- Он?! Не засмејавајте ме, молим вас, драги комшија, та он само трепће! Не би вам тај... ма, лукав је преко сваке мере. Он мисли да ја ништа не сумњам, али, грдно се вара! Зар се и вама исто не чини? Нисам ја од јуче а, богами, колико видим и колико могу да смогнем храбрости и слободно проценим - нисте ни ви! Кад сте рођени?

Инжењер се, одједном, збуни: није могао да се сети године свог рођења!

Госпођа Тина, "намазана свим бојама и једном нијансом", то примети и изрече ону легендарну реченицу која урнише сваког правог мушкарца и "баца" га (уназад!) више метара:

- О, не брините, то може да се деси сваком мушкарцу!

Инжењер, прво, кад чу тај њен коментар, поцрвене, па помодре, па пожуте. Добро је разумео те њене речи, на шта су се могле односити, на... хм!... и, то на њега ни кривог ни дужног! Хтео је да се скупи и увуче у сопствен џеп и то као маково зрно! Оно што је госпођа Тина само као алузију изрекла њему се заиста два-три... можда и два-три и по пута десило, ето разлога више за мењање бојице у лицу.

- Које сте годиште? Кад сте рођени? Ехеј! - урлала је госпођа Тина изнад његове главе.

У последњи час, некако се инжењер дозва памети и рече годину свог рођења ишчупавши се из незахвалне ситуације.

Приметио је велико стилизовано слово "Н" на зиду, откуд, оно, ту?!

Тад госпођа Тина рече годину свог рођења. Испаде да је наш Распоповић млађи од госпође Тине "само" (у реду, можда су наводници непотребни?) осам година! Тја, није то нека разлика, ма, уопште не, ко још гледа на разлику "у том погледу"! Она је старија од њега, али је зато он знатно виши од ње - молим лепо, компензује се! У погледу жена, парирао је нашем једином нобеловцу. Нобеловац је записао:  "Кад се угаси свећа, све жене су исте!" А његова мисао о женама: "Под јорган-планином, разлике у годинама су ништавне!"

Оно слово "Н" на зиду претворило се у писано слово. Играју се ђаволчићи!

- А ви, јесте ли сами, тренутно? - упита госпођа Тина упиљивши се у њега као мачка у жижак.

"Јесам ли сам! Ако се приближим теби", помисли Распоповић, "нећу бити!"

Запази њен дехолте... деколте... како се каже? Хелихоптер или хеликоптер? Плахат или плакат? Ухо или уво? Хрвач или рвач? Халва или алва? Аждаја или аждаха? Амалин или хамалин? Амам или хамам? Мува или муха? Глух или глув? Бува или буха? Руво или рухо? Снаха или снаја? Сув или сух? Кувар или кухар? Дуван или духан? Рђа или хрђа? Уапсити или ухапсити? Ималин или паста за обућу... не!... то је други научни случај!

- Ехеј! Шта је с вама, комшија?! Вичем вам изнад главе већ пола сата а ви... а ви...

- Извините - рече инжењер - мало сам се дао у језичка размишљања. То ми је као хо...

- Језичка?!... А ја... а ја...

Па се госпођа Тина насмеја оним "својим" широким осмехом препуним бисернобелих правилних зуба, три лептирића му залепршаше у доњем стомаку!

- Нисте ми одговорили, инжењеру... А ви, јесте ли сами, тренутно?

Њему би криво што га згодна удовица опомиње, још, може испасти да га она... а, уопште... то јест... хоћу да кажем...

- Јесам, госпођо, тренутно сам сам, тако је испало или, како се каже, "срећно разведен"! - направи се паметан.

Шта му је то требало?! Зашто је слагао?

Прогута "кнедлу" заједно са "шљивом и коштицом"! Размишљао је о оној њеној речи "тренутно". Та реч га је увек нервирала. Има их, још: наши простори, дефинитивно, чак шта више, помислио сам у глави, држао је у руци, на себи је имала плаву хаљину, на небу није било ниједног облачка, сузе су јој пошле на очи, гледао је својим очима. "Тренутно!" Шта уопште значи та реч? Зашто је скоро сви користе кад не значи ништа? На пример, кад водитељка на телевизији пита неког писца: "Шта ТРЕНУТНО радите?", он почне да разглаба од Коштице до Крушке, уместо да јој лепо одбруси: РАЗГОВАРАМ С ВАМА! Банално? Слажем се. Ма, све, то, у вези је... с бананама! Откуд сад банане?! А на... ДА!

Оно слово на зиду, сад поче да игра. Кратко, па се умири. У реду.

Удовица је била лепа жена: пуслица, пуфна, плавушица. Баш тип-топ, ма, лик за гледање! Лице, неговано, стас - сасвим му одговара, усне - лепршавопокретне и сочне, као рођене за пољупце! На врату ни једне боре! Минђушице (што ли тепа минђушама, Боже, мој!) у облику зелених ромбоида, баш би таквима инжењер волео да се поигра! Глас... Ма, све!

Наставила је да цвркуће:

- Недавно, драги мој комшија Распоповићу, баш кад сам се спремала да изађем и одем на пијацу, ушао је и скоро ме одгурнуо. Да, онај мој... Како да кажем, одгурнуо ме и - право на воду! Ни реч да ми каже као да смо у свађи, а нисмо, ни гласа да ме удостоји! Напи се воде из славине! Толико је био жедан! Шта је јео, где је јео?! Откуд, господине, мој, толика жеђ без разлога?! Да... То је право питање: где је ожеднео! А зашто, то претпостављам: сигурно има љубавницу која га исушује! Нисам стигла ни реч да проговорим, излете он из стана као ветар. Ма, има љубавницу, сто посто! - рече госпођа Тина и...