КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Година 1503. Један човек у окружењу типичном уметнику, седи за својим платном и слика. Испред њега је идеал женске лепоте 16. века. Пет векова касније, исти тај идеал задаје муке не само теоретичарима уметности већ и лаицима који са знатижељом посматрају загонетни осмех Лизе Ђерардини. Ова тајанствена жена је Мона Лиза, предмет бројних теорија и легенди које се провлаче кроз читaву људску историју.

Од самог свог настанка па до данас, ова слика изазива усхићење код сваког посетиоца Лувра. Заштићено непробојним стаклом како би се спречила даља оштећења, ово дело одолева зубу времена. А иза истог тог непробојног стакла стоји осмех са безброј тајни. Гледајући у даљину, са рукама једне преко друге, Мона Лиза на први поглед одаје утисак смирене и сталожене жене са једним сасвим благим осмехом. Оставља спокој сваком ко је погледа. Међутим, шта ако се иза те спокојности у ствари крије неспокој који представља невероватну генијалност уметника да је (не) прекрије? Само универзални геније попут Да Винчија могао је насликати овакву универзалну жену. А шта ако ово ни није жена? По многобројним теоријама ово дело у ствари представља Леонардов аутопортрет, где се поново сусрећемо са генијалношћу сликара. Чак се и у Монализином осмеху може приметити запањујућа сличност са ауторовим осмехом. У свој тој универзалности коју носи са собом, Мона Лиза поседује такву моћ да сваког оставља иоле затеченим. Због свог положаја и погледа, доминира над посматрачем. Она много више гледа у нас, него што ми гледамо у њу. Ми смо предмет њене пажње, а не она наше; а њен осмех је тај који одржава нашу пажњу. Ђокондин, на први поглед смео и радостан, а на други тужан израз лица, заинтригира и при самој помисли на њу – још један Леонардов трик. А можда се Мона Лиза осмехује напросто зато што је забављају музичари и жонглери? Постоје чак тврдње да је Да Винчи желео да наслика њен осмех у тренутку када је сазнала да ће постати мајка. Он је био одушевљен овим њеним блаженом изразом па је пожелео да га пренесе на платно. Скривена моћ Ђоконде не лежи само у њеном мистичном осмеху већ и у погледу пуном божанске 

ироније која нас доводи до непознатих задовољстава. У Леонардово време слика се није толико сматрала ремек-делом због свог загонетног осмеха, колико због иновативног положаја у којем се модел налази и верности слике према животу. Међутим, данашњу популарност дело не дугује само техничкој оригиналности већ и „тајним кодовима“ скривеним у њеним очима и способности да нас из сваког угла погледа са истом смелошћу као када се први пут нађемо испред ње.

Година 2016. Хиљаде људи задивљено посматра идеал женске лепоте 16. века. Дело италијанског генија, симбол ренесансне уметности, у поседу француског Лувра; штампа о њој непрестано пише, једни о њој певају, други покушавају да реше „загонетку”. Али сви су чули за њу. Мона Лиза? Ђоконда? Жена тајанственог осмеха? Глобална икона? Неко би помислио да предмет овакве еуфорије уопште и није слика већ нека позната личност из света музике, филма, моде. Данас се може постати славан за само петнаест минута. Мона Лиза је позната пет векова, а да при том ни прстом није мрднула. Можда се баш зато и осмехује.