КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Упознати  живот  једне  дјевојчице  готово  је  исто  као  упознати  град  Београд  у  којем  она  живи. Лежерним  причањем  Гордана  Малетић  у  књизи  кратких  прича  за  дјецу, АБИСИНСКА  ТОРТА, на допадљив  начин  дочарава  немирни  дух  Дјевојчице  и  њезине  сестре, згоде  из  њиховог  живота  и околину  у  којој  одрастају.

Драган  Лукић, чувени  пјесник  за  дјецу, први  је  прочитао  књигу,   лијепо  се  изразио  о  њој, препоручио  је  за  штампу  и  малим  читаоцима. Уочио  је  да  су  приче  „најбеоградскије“,  њихова радња  одвија  се  око  новог  моста  на  Сави, у  Карађорђевој  улици, на  Калемегдану, с  погледом на  пругу  и  пристаниште, ријеку  и  бродове.

Замислите  стан  који  има  један  читав  зид  од  стакла. У  њему  станује  Дјевојчица, симпатична јунакиња  књиге. Оно  што  она  види  кроз  то  стакло  мала  су  чуда, граничи  с  бајкама. Сестре  чувају татино  одијело, а  не  знају  како  мољац  изгледа, само  знају  да  мора  бити  страшно  велик  кад  може појести  тако велико  одијело!

Живот  у  великом  граду  има  своје  предности и  мане.  Можеш  се  возити  на  покретним степеницама, али  се  не  можеш  дружити са живо-тињама. Зато  се  поглед  не  одваја  од кочијашевог коња  док  му  је  газда  на  ручку. Можеш  имати  само  пса,  „Дописног  љубимца, далеко  на  селу, ти му  пишеш, а  он  теби. Заувијек  памтиш  лијепо  обучену  веселу  тетку, с  много  укусног  накита, која повремено  дође  у  госте, с  мноштвом  дарова  и  даје  ти  накит  да  се  мало  забављаш њиме.

Дјевојчица  се  дружи  с  радиоапаратом  и  машта  о  оркестру  патуљака  који  унутра  свирају  на малим  инструментима. Кад  пред  њезиним  очима  мајстор  отвори  апарат  да  га  поправи, унутра  су само  жице  и  прашина. Разочарање  је  велико. Дјевојчица  се  често  болно  судара  са  стварношћу. То  је цијена  одрастања  и  стицања  нових  искустава.

Тај  маскенбал!  Припреме  за  њега,  очев  велики труд  да  кћеркама  направи  најсавршеније, најбоље маске  и  због  свега  тога  тужни, прекасни  долазак, кад је  све  већ  готово, кад  се  весељаци разилазе. Нису нимало  утјешне  ни  похвале, не  користи  што  су  им маске  најљепше! Лептири  њихових снова  немају цвијеће  на  које  би  слетјели.

Приче  Гордане  Малетић  су  лијепе, с  благом дозом  хумора, топле, пуне  њежности  и  симпатије према  дјеци. Честе  су  ситне  неподопштине,  дјеца  су стално  пред  некаквим  изазовима. Постоје њихова  два свијета, онај  прије  школе  и  онај  који  је  везан  за школу, уз  нагло  ширење  видика, доживљавање  нових искустава. И  ова  књига  за  малог  читаоца  биће  ново искуство, дочараће  му једно  лијепо  дјетињство, пуно маште  и  посебног  свјетла  које  зрачи  из  раних  дана живота.