КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

 Нервирало га је што је Врање 1858. године било седиште мудира који је био потчињен призренском паши и имало је у 14 махала, поред 1000 хришћанских кућа, 600 албанско-муслиманских и 50 циганских породица. По процени број становника Врања достизао је 8000; имало је врло развијену трговину конопљом и снабдевало је ширу околину артиклима увезеним из Београда, Сереса и Солуна. 

- Ух, боље  је кад су Турци већина. Мада нисам умео да играм на два дуката у један видљив и други невидљив џеп. Мртвог Дели Агуша пробо сам сто пута анџаром. Једва су ме одвојили крвавог до ушију. Ја ли, бре, волим Турчина? Не волим никог кад је у питању интерес! Не треба ми живот позлаћен живот, већ златан! – тресао се као лозов прут од беса.

По вароши су, чорбаџије „побегуље“, како их је називао, испредале разне приче о рушењу цркве, а углавном се све сводило ко је и колико опљачкан. Реским гласовима налик тоновима шупељке уз добошарско понављање хтели су да докажу себи да су били богатији од паше за по сандук злата.

Црвено, задригло Стеваново лице одједном се изобличило црним наличјем живота, да би на Судњем дану пожутело као пресушен лист дувана. Позвао је сина Мијајила да га још једном осмотри, загледа, спреда и изнутра. Уздахнуо је дубоко, ваздух му се задржавао у грлу, осећао је да ће препући не од освете паше и врањских чорбаџија већ због сина кога је описао једном речју: „Грешка!“ Најурио га је из собе, испружио се на душецима, прекрстио руке преко груди и затворио очи. Причао је сам са собом, као да се исповедао ветру који ће његово име одувати у брзи заборав.  

„Махмут-бег, беше, власник земље поред Мораве на коју бациш камен и никне лубеница, школован и за разлику од других довољно бистар да никад јавно не покаже колико тајно мрзи ђауре. Звао ме је да понуди да се склоним у његовом конаку за госте док прође злокобно арнаутско арлаукање праћено олаким потезањем ножа и кубуре. Боже, који те нема, знаш ли да не  може очима да ме гледа. Нисам толика будала, па да не знам шта ваља чинити. Отишао сам да се захвалим на понуди, без обзира на предосећање да је за све, а посебно за мене, најбоље да сам слободан везаног језика у неразмрсив чвор. Нисам хтео да ми Турчад дотура храну пред  вратима као псу џукели. Човек џукела, мора да има достојанства за дела или недела јер их треба уоквирити у рам времена и места дешавања. Треба им дати упечатљив утисак, попрскати жртвеном крвљу, утиснути жиг силе у срж костију јер ту се најбоље осећа и памти. Тиме ће добити на значају, важности, и нечовечно постати човечно и обрнуто, све озакоњено пашиним ферманом, а морално, окађено црквеним: „Амин, Боже дај.“

И тај Махмуд-бег кога је султан примао на двору, ништа му не вреди, конак, харем, све његове зграде, све некако просто, обично, разбацано у великом дворишту пуном лијандера и шимшира. Алах му дао турску памет, али не и моћ. Може само да плаћа, а да наплати не. Поседује углед, али не и паре. Углед без пара је као свиња без сланине. Изазива дивљење и кратко траје. Са таквим Турцима зна се како треба, понизити се и наплатити до последње златне меџедије, али са онима који играју на силу, а не на памет, биће тешко.

Намерно сам  отишао наоружан до зуба. Не због Арнаута, њих се нисам бојао. Зар кумашина да се бојим, са којима водимо жедне преко реке у уносној трговини око куповине и препродаје ситно резаног дувана? Да се бојим побегао бих као многе врањске чорбаџије. Чим је пукла прва пушка напунили су гаће. Слизали се с пашом, сада морају да лижу његове лојане трагове, пуне са обећањима, а без опипљивих дела. Оставили куће и радње које ће бити претресене и истресене. Кад се врате боловаће за отетим, мрзиће ме јер сам способнији за живот у суровим условима који намеће судбина.

Од бега сам хтео да потврди своје мишљење о мени, да ђаур Стеван, „пијаница, лажов и варалица“, има два лица и да оно које се не види, а осећа тера га да клања и више него је потребно. Да му је више књига Мухамедова у руке него кубура и анџар.

Дошао сам, у горњем делу вароши, до уске кривудаве улице, налик глисти после кише, насупрот које је текао поточић као откачен и бачен из оближњих брда. Наишао на велику дрвену капију отворену у каменом зиду високу да је могао човек на коњу кроз њу да прође. Нашао се у великом ограђеном дворишту, које је чинило први део имања.

Са леве стране, пружале су се штале и дворишне зграде, а са десне малом калдрмисаном стазом стизало до конака подигнутог неколико степеника изнад нивоа дворишта. Конак за госте, састојао се од две собе у приземљу у чијем је продужетку била просторија која је служила као привремена штала за гостинске коње. Већи део дворишта заузимала је башта ограђена кољем и украшена дрвеним летвама, уздигнутим за висину стопала изнад земље. Гвожђе које је висило са дрвеног решеткастог крова било је доброг квалитета, али сама башта је подсећала на нераскрчено шипражје. Било је ту свакакве воћке и цвећа, без реда и укуса.

Други део куће – харем, отваран је само за рођаке, неколико блиских пријатеља и хоџу, учитеља деце. У њега се улазило кроз дрвену капију пробијену у зиду која га је раздвајала од конака, а састојао се од неколико соба у приземљу, са излазом на још једну башту, што је све било засвођено ниским и повијеним кровом. Главна соба конака имала је три мала прозора, више од пола метра изнад земље, која су некада  пропуштала светло кроз масни папир, али је сада кроз њих ваздух обилније допирао јер су прозори углавном висили у тракама. Са  спољне стране постојали су капци, који нису добро дихтовали, али су били корисни јер су ноћу штитили од оштрог, свежег ваздуха. Испред врата било је остављено, за једно стопало, земљаног пода у виду предсобља у коме се остављају ципеле и чизме; а остатак собе се састојао од пода, подигнутог за око две песнице, покривеног похабаном поњавом. На једном зиду постојао је ред клинова на којима су били држачи за пиштоље, узде и сличне ствари; а изнад њих су се налазили ормани са катанцима: Поред свега наведеног, у соби су била и два јастука која су служила да гости ослоне леђа док седе на поду.     

Враћајући се од Махмуд-бега, одлучио сам да са његовим старијим сином, младим Мустафом-бегом и субашом одем у обилазак вароши и видим новосаграђену цркву, за коју да паша није дао позамашан прилог никад не би била саграђена. Лакнуло ми је кад сам видео ко колико даје. Да ме не куну док међусобно шапућу, тешка срца одлучио сам да дам старог једнорогог  овна, више шугавог него здравог.

Узаденули смо кубуре за појасеве, и узевши по чибук за сваког, вукли се безвољно уским путићем ка центру вароши. Преко ниских кровова кућа видели су се нови зидови од сјајног камена још увек окружени скелама. Црква је, инатећи се свима, надилазила својом висином сва околна минарета.

Док сам се загледао у њу учинило ми се да се затресла. Протрљао сам очи, али затресла се поново; у следећем тренутку скеле су попустиле и горњи део зграде срушио се на земљу подижући облак дима, док су се из шкрипе и ломљаве дрвета чули дивљи узвици мојих кумашина.

Помислио сам да се озбиљна несрећа десила и потрчао сам напред улетивши кроз капију у порту цркве. Са мном и Мустафа-бег и субаша. Дочекали су ме кумашини правдајући се да је Алах највећи. Насмејао сам се и умирио их. Уместо осакаћених или преплашених Арнаута гомила њих, око три стотине била је окупљена на малом простору; неки су, користећи кочеве са скеле као брвно за разбијање, живахно ударали по стубовима како би што пре пао кров, други су, по опадању дрвенарије и оплате, извалчили ексере, шиљке и комаде олова за потребе изливања метака, или су чуковима, лозовима и калаузом радили на уништавању цркве.

Док су рушили и цијукали као пацови од радости, са стране, неколицина њих заносно је свирала на шаргији и певала заносне верске песме, о победи који обезбеђује централно место у џенету.

Посматрао сам моје кумашине  који су пишали по икони Свете Тројице коју су наместили на ниски део порушеног зида, ветру у леђа. Џаба су се окретали у круг, млаз мокраће враћао им се право у лице. Храпавим језиком брисали су испуцале усне, псујући све живо и мртво хришћанско, неверничко. Кад су ме угледали вешто су се осмехнули, што ми је потврдило да никаква побуна и мржња према ђаурима не може да помути наше послове који су  били јачи од вере и невере. Било ми је жао рушења цркве, али не претерано јер сам осетио да после тога следи пљачка српских кућа и продавница што ће ојачати њихов џеп приликом наше трговине. Једно време плаћаће редовно што је добар знак за увећање мог ћемера“.

Стевану нису помогле нити прекрштене руке нити затворене очи. Да би умро морао је да се помучи, јер није имао храбрости да дигне руку на себе. Тек када је залегао у постељу са отвореним очима легао је у гроб. Све се то прво развукло, а одједном брзо издешавало у некрштеним данима по Божићу, да није било довољно људи да га окупају, а камоли исплачу. Заборавили су и лавор са водом испод астала да оставе, па су се људи с правом бојали да се не повампири. Иза себе оставио је сина јединца Мијајила, који није имао наслеђени породичан ген да се брине о кући и имању.