Стефан Маларме умро 9. септембра 1898. године ЛАБУД Чедни, хитри, лепи, да л’ ће данас нама кретњом пјаног крила разбити одједном тај басен напуштен крут који под ледом заспалих летова сјајна санта слама! Дивни лабуд памти да је он пун плама тај дивни, ал’ залуд жуди за победом јер крај где се живи не опева редом кад неплодне зиме заблиста се чама. Његов врат ће стрести смрт белине пуне кроз простор задати птици што га куне, ал’ не ужас земље где му перје јења. Сабласт коју чист сјај ту назначи залуд, он скрућује се у хладном сну презрења којим се кроз прогон излишни сви Лабуд. ▼▲ Душан Матић умро 12. септембра 1980. године ПУНЕ СУ ОЧИ НОЋИ Пуне су очи ноћи Пуне су ноћи тог грозног црног меса људског У тој узалудној чаши где смо ми само живац ватре. У барци пуној крви кад пева најзад голуб први Њихову светлост дај ми за врући врисак ових звезда. А ја ћу ти дати парче по парче наше лажи А ја ћу ти дати прегршт по прегршт ове неме страсти А ја ћу ти дати капљу по капљу ове мртве дражи. ▼▲ Гојко Ђого рођен је 21. септембра 1940. године ЦРНА ОВЦА Ево црне овце, мајсторе Црн јој отац и мајка Под њом црно јагње Црно млеко сиса. И крв јој је пуна дима И зуби јој очњаци И очи јој разроке И рогове има А нема звезде на челу. Кога она пољуби Добиће црни пришт Коме пред кућом осване Смркнуће му се у подне. Вабио је не вабио Неће ти со с длана лизати Ни јалове њиве ђубрити. Више воли вука него пастира Више кланицу од тора И слепчовођу Од видовита предводника. — Пружи јој руку, Имаћеш црно на бело. ▼▲ Јехуда Амихај умро 22. септембра 2000. године МОЈ УСПАВАНИ ДЕЧАК Мој ме успавани дечак сањао у сну, док сам ја у исто време сањао свога оца покој му души. Твоме оцу живот, а моме оцу смрт ти почињеш, а ја желим отићи. Ја сам далеко од осећаја и дубоког утиска попут даљине дрвеног угљена од шуме, која је некада био. И теби ће време постати танка нит а слатко „тик“ удаљиће се од „так“. Игра почиње: не гледај са прозора, а добија онај ко се последњи сећа. ▼▲ Пабло Неруда умро 23. септембра 1973. године КАД УМРЕМ Кад умрем желим твоје руке на својим очима: желим светло и жито твојих љубљених руку, да ме још једном дирне њихова свежина, да осетим нежност што измени моју судбину. Хоћу да живиш док те успаван чекам, хоћу да твоје уши и даље слушају ветар, да удишеш мирис мора које смо заједно волели и да наставиш ићи песком којим смо ходали. Хоћу да оно што волим настави да живи, а тебе сам љубио и певао изнад свега, зато цветај и даље расцветана, да би досегла све што ти моја љубав наређује да би сена моја прошетала твојим власима, да бисмо тако упознали разлог моме певању. | ▼▲ Јарослав Сајферт pођен 23. септембар 1901. године ПЕСМА О СМЕЋУ Шта остаде од лепих тренутака? Бљесак ока, кап мириса, Уздаси на реверу, дах на стаклу, Трунка сузе. И туга под ноктом. А онда, верујте ми, скоро ништа. Длан дима цигарете, Понеки хитри осмех И неколико речи Усковитланих у кутак Као смеће терано ветром… И још да не заборавим, Три снежне пахуљице То је све… ▼▲ Бранислав Перовић умро 26. септембра 2002. године ЖЕНА Живу звезду у утроби имаш пријатељице моја цркву давно порушену нову школу кротитеља лавова са лицем невине девојчице испод самог срца носиш пријатељице моја Ослухни његово испод свога била у дубинама праискона пријатељице моја у дубинама неба у понорима света у малој пољској кућици на јапанском острву у доба трешања љубави моја Живо чудо испуњава те творитељко моја нека је благословена правлага животодајна ја благосиљам спој Женства са Странцима који нове Странце из прамрака изводи у опасну светлост света жено Како се стиже до твога царства до прасвета у теби пријатељице моја може ли се смрћу до влажног сна у теби до спокоја може ли падом кроз чељусти звери кроз цвеће може ли се поново у твоју утробу може ли заувек у час зачећа Како избећи прогон из твог топлог тела како остати вечно испод твоје сисе јао како спаситељице моја могу ли се нагодити са Убицом у теби са звездом зраколомном могу ли дај да уђем и вечно да останем Могу ли са чајем са воћем које ти приносе мужеви могу ли ми ту пчеле помоћи брзи коњи могу ли патњом понижењем тешким робијашким радом као Тантал и Сизиф истовремено могу ли икако у стару постојбину могу ли творитељко моја? ▼▲ Слободан Ракитић рођен 30. септембра 1940. године ОЗАРЕЊА Одједном, кад се тајна врата отворе и кроз магле млечне просину из тмине очи ти вечне, огласе се небеска јата. Ал сјај си што се стално гаси, и док пјан посрћем, мутног ума застанем негде, сред пуста друма и слутим твоје златне власи. И засјаш, ал чим се покренем да ти додирнем лик од пене, нестанеш, и сан ме свлада. Кад се у ноћи опет пренем, видим над собом твоје зене и благе руке, ко некада! ▼▲ Милан Ненадић рођен 30. септембра 1947. године ДА СЕ ОДЕ Кријем лице, кријем очи, сузи не дам! И сенка се моја кочи чим прогледам. Воденице труну, снене: воде звонке ко гуштери — залуд пене низ обронке. Небо гледа пусто поље — гледам и ја где у башти лиже коље клупко змија. Бацам земље преко жара, сипам воде. дошло време, кућо стара, да се оде.  |
|
|
© Бр.61 © Бр.60 © Бр.58/59 © Бр.56/57 © Бр.54/55 © Бр.52/53 © Бр.50/51 © Бр.48/49 © Бр.46/47 © Бр.44/45 © Бр.42/43 © Бр.40/41 © Бр.39 © Бр.38
© Бр.37 © Бр.36 © Бр.35 © Бр.34 © Бр.33 © Бр.32 © Бр.31 © Бр.30 © Бр.29 © Бр.28 © Бр.27 © Бр.26 © Бр.25 © Бр.24 © Бр.23 © Бр.22 © Бр.21 © Бр.20
Copyright © 2013 - 2020 Суштина поетике. Сва права задржана. Правилник часописа
Свако јавно публиковање без навођења извора преузетог материјала, подлеже закону о кршењу ауторских права.
Забрањено је штампање текстова са овог сајта без дозволе аутора текста или главног уредника часописа.
