Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  5 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Есеј | Лука Радовановић
Моралистички коментар у роману Мол Фландерс



Како у свакодневном животу гледамо на морал? Шта у нашем језику то уопште значи? Није ли од самог морала лицемерно то што се савија под налетима нових времена и табуа? У дефиницији морала, ако је прихватимо као истиниту каже следеће: Морал је појам који означава оно што се у људском понашању  и обичајима прихвата као ваљано и добро; то је скуп, уређен систем норми људског понашања. У етици су присутне различите претпоставке о карактеру морала. Неки етичари сматрају да се, сходно људској природи може умским или разумским путем изградити и успоставити универзални систем норми људског понашања који би важио на општи и нужан начин a priori, независно од датих историјских и социјалних околности. Уколико се то не би постигло, по том становишту, било би могуће барем разликовати оно што је у неком систему норми општељудско и трајно важеће од онога што је важеће са неког специфичног, посебног становишта. Према другом мишљењу, системи норми људског понашања не могу се вештачки октроисати, они су посебна сфера (духовне) стварности или колективне свести и, као такви, увек су партикуларни. У том смислу, морал је увек скуп правила понашања једне одређене заједнице, која може бити посматрана на нивоу једног народа, једне класе или посебне организације као и на нивоу професија и сл. Моралне норме као и статусни симболи иако функционишу на исти начин у свим културама, су често различити у истим.

Дакле, можемо закључити да схватање морала може бити индивидуално на различитим нивоима. Оно што би се могло узети као чињеница је да свако од нас захваљујући васпитању и култури у којој смо одгајани има у себи једну моралну црту која је ту ако не да нас спречи да починимо нешто неморално онда барем да служи да у својој свести разграничимо поступке на моралне и неморалне.

Проблем настаје када се наш индивидуални морал, оно што ми мислимо да је добро или барем дозвољено, сукоби са колективним моралом друштва или заједнице којој припадамо. Шта се дешава кад се наш лични морал успротиви колективном који је добрим делом условио наш индивидуални морал?

У својој књизи Негативни јунак Никола Милошевић се бави питањем јунака књижевних дела који су на разне начине испали из етичких шина стварног, читаочевог света и фикционалног света из књиге, те се стога могу окарактерисати као неморални или сумњивог морала. Један од таквих јунака је управо наша јунакиња Мол Фландерс из истоименог романа Данијела Дефоа. Роман Мол Фландерс написан је у првом лицу као приповест жене у Енглеској XVII века. Она приповеда о свом животу пуном препрека у коме пролази кроз шест бракова из којих добија тринесторо деце од којих ниједно није задржала, да би се на крају препустила лоповском животу и довела себе пред вешала којих се једва спасила. За њен живот тешко да би се могло рећи да је моралан, али ипак читалац осећа одређену дозу емпатије и не жели за Мол Фландерс крај какав је она можда и заслужила ако бисмо слепо пратили етичка правила која су крута, а морал лицемеран, али флексибилан и временом пролазан. Читалац не жели да она заврши на вешалима нити буде кажњена за своју порочност.

Тим феноменом се бави Никола Милошевић. Сматра да привлачност негативног јунака лежи у пишчевој специфичној етичкој калкулацији којом нас, као читаоце и саучеснике негативног јунака, суптилно води ка томе да оправдамо јунакове злочине (део смо јунакових злочина јер им пасивно присуствујемо а не чинимо осуду). Једна од главних техника писца коју препознаје је “адвокатска” коју аутор користи када жели да нам приближи свог јунака и да га морално оправда као што то адвокат ради за свог клијента пред судом. За разлику од прве технике која полази са моралистичких позиција ова “адвокатска” полази од хуманистичких настојећи да нас учини попустљивим и великодушним, односно хуманијим него што би смо то били са ванкњижевним злочинцем. Оба ова тумачења, по Милошевићу, заснивају се на претпоставци да писац брани негативног јунака апелујући на (не)иделане стране човековог бића – морал и хуманост. Тако правдајући негативног јунака, човек показује оно што је добро у њему самом.

Са Мол Фландерс имамо специфичну ситуацију утолико што нам се писац обраћа кроз њу, па тако добијамо утисак да је она сама свој адвокат, самим тим је бољи ако ми присуствујемо њеним (не)делима а она успе да се одбрани. Томе у прилог иде и њен карактеристичан дискурс којим она јасно покушава да се оправда. Наиме, она својим излагањем апелује на читаочеву хуманост и морал а да притом сама не показује никакве одлике моралности. Ја бих то препознао као специфичан вид софизма, али урођеног. Моралистички коментар у Мол Фландерс није ништа друго до један део њене специфичне одбране и стога је потребно ту одбрану размотрити.

Ситуацију можемо да посматрамо и из угла у коме она, преступница са досијеом у Старом Бејлију и Њу Гејту покушава да се од тих правних акта који сведоче о њеној кривици одбрани овом исповешћу коју сама пише. Тако би се могло рећи да је ова књига заправо признање о кривици, правдање и одбрана пред судом читаоца.

Прво оправдање за свој пад даје нам већ на самом почетку: ...моја ме је таштина упропастила.

Након тога оправдања се само ређају: страх од беде, лош положај жене, потреба за сигурношћу...

Још једна од олакшавајућих околности која доприноси томе да читалац сажаљева Мол када страхује од могућности вешала је чињеница да њу хапсе због ситног злочина, наивног, колико то крађа може бити.

Један психолошки добро реализован трик у одбрани Мол је то што она сама себе поставља као негативни пример, а своје поступке означава као нешто што онај ко њену приповест чита никако не би смео урадити. Паралеле између ове две књиге су у најмању руку проблематичне, чак врло дискутабилне, али у Камијевом Странцу, имамо занимљиву реченицу које се можемо сетити при читању Мол Фландерс: Кривац сам, ја то испаштам и од мене се више ништа не може тражити. Исту реченицу би могли чути из уста Мол Фландерс али у неком, другом посебно контексту. Она каже:

Тако сам пошла у пропаст без најмање бриге, и ево сам ваљана опомена свим младим девојкама чија је таштина већа од њихове врлине.

А то је само један од многих савета које она путем свог лошег примера упућује читаоцу апелујући на његову моралност.


Дигресија


Метод који аутор користи је такође наметање морала кроз овакав лик, што је јако вешто. Дете ћете научити да се боји ватре када оно само увиди да је ватра врела. Јако вешто, с обзиром на то да се у исто време и саосећамо са Мол. Сетимо се Робинзона који поставља стубове морала по свом нахођењу и пристрасном сећању на цивилизацију.

 На тај начин ми добијамо утисак да она заправо није толико негативна и неморална јер је своје неморалности свесна и не подржава је. Тако се читаоцу стављају вођице те он наведен Молином самоодбраном може да превиди да је њен злочин утолико већи што она знајући да чини зло наставља са тиме. И сам Дефо тврди у предговору како се ради о аутентичним мемоарима жене чији је животни пут био веома шаролик, па би управо због својих застрањивања требао служити читатељкама као опомена да саме не поклекну пред сличним искушењима. Један од главних агурмената којима се Мол брани је тежак положај жене у свету у коме доминирају мушкарци.

Мол Фландерс је жена која тежи ка материјаној сигурности. Сматра да је сиромаштво проклетство врлине, а лепота узрок порока. Њен идеал од детињства је ослобађaње од било какве врсте материјалне зависности. С обзиром на прилике живота у XVII веку с правом можемо поставити питање - да ли је и како жена могла сама преживети поштеним радом. Исто се пита кад размишља о новој удаји пошто јој је муж побегао од повереника. Она нас заправо извештава да су венчања последица смишљених планова, интереса, трговине, а да љубав у томе нема удела, или тек врло мало.

Након што ово каже ми заправо примећујемо колико је Мол еманципована, па макар и по цену морала. У модерном тумачењу тај њен квалитет могао би да оправда и олакша моралну тежину њених (не)дела.

Неки историчари књижевности сугеришу да је осамнаестовековно приповедање заробљено између потребе за стварањем новог, убедљивог дискурса о индивидуалној аутонимији и жеље за уздизањем појмова социјалне обавезе и каузалности.

Дефо ублажава ову напетост жртвујући друштвене обавезе ради индивидуалне аутономије. Тиме он на неки начин оправдава Молино скандалозно понашање.

Савремена читања Мол Фландерс наглашавају њену отуђеност и еманципацију из друштва у коме доминирају мушкарци. Тим тумачењем њен живот се анализира као врста самоочувања којим се мотивише њено понашање.

Модерни критичари Молин индивидуализам третирају као једини успешан пример осујећивања карактера патријархалног аутотритета у роману тог времена. Тим заслугама се неморалност њених поступака баца у сенку. Може се рећи да је то делимично тачно, али и неубедљиво да Мол ради то што ради како би тенденциозно срушила патријахалне моралне вредности. С правом се онда можемо запитати да ли то значи да по модерном тумачењу моралистички коментар у роману није потребан као одбрана јунакиње.

Али, морамо се упитати колико је та вредносна рачуница оправдана и колико је та оправданост производ промењених вредности модерног друштва и пишчевих метода одбране своје јунакиње. Када се наброје сва Молина недела није тешко видети да је њен живот пун моралних падова са светлом тачком само у затвору, када је мислила да јој је смрт на вешалима неминовна. Чак и тада можемо да се запитамо колико је њено кајање искрено. Да ли наш модерни осећај за морал дозвољава толико прекршаја зарад стабилног живота у вишем сталежу?

Чињеница је да је Мол Фландерс књижевни лик који не само да се креће у сивим областима морала већ неке границе добрано прекорачује.

Несумњиво је да кроз ову приповест о Молином животу ми заправо видимо једну добро запаковану одбрану у којој је моралистички коментар само један од аргумената одбране. Дакле, уз наративни ток тече и ток једне добре „адвокатске“ одбране негативне јунакиње.

Чак и поред амбивалентности наративног бића која се посебно осликава у контрасту између дела јунакиње и њених моралистичких коментара та одбрана не губи смисао, већ чак може снажније да делује на читаоца.


Данијел Дефо