Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                10 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Илузија смисла | Милица Јефтимијевић Лилић





ИЛУЗИЈА СМИСЛА

Била сам убеђена да речи, 
Мој највећи посед, долазе из мене,
Да моја својина су, моја крв, мој дах
 Док не спознах варку -
само крик био је мој,
Речи су, баш те исте, већ дали свету
сви претходници, поседници истог грча,
Истог мрака и сјаја.
И све њихово је, форма и звук, 
Првенство истине
До које, верујемо,
дошли смо сами.
Откад већ под истим бременом 
Посрћу ини из безвремена
И с истом надом речи држе се,
С вером у спасење. 
Пролазимо и залуд се узрујавамо.
У свему што постоји остављамо исти шум, 
Песоа записа.

О, болна, трагична понављања   
Премијере са силом заноса,
А све већ виђено, 
Наш први снажни бол,
Давно исплакан, опеван, 
Већ сажаљање изазива код бивших.
Није ли мој, (наш, нас садашњих, нових)
Смисао само, илузија смисла,
где  са страшћу дајемо
свој неисцрни потенцијал
снагом морања да потврдимо се
Као нико пре нас.
Непознат немир гура нас у то
Или одјек празнине
Или бекство од свега,
терор сати што  бесмислено нижу се
душу и лице гужвајући.

Но, док гине се на све стране, 
Неутешно од неизлечивих болести пати,
У безнађу потону свет ваш и мир,
А  устрељени случајним хицима
Диљем планете недужни падају,
и све бесмилсенијим чини се сваки дан,
Илузијом стварања заштићен, 
Свако је бар на кратко, безбедан! 
Пре нас кроз исте дрвореде
Прошао је ветар, када је ветра било,
А лишће није говорило
Друкчије него данас.
Само су нам ћутања иста, 
Тишина што огласила се именом нашим.

18. 8. 2016. 
▼▲

СВЕТИ МИРИСИ

Свети мириси детињства
Прате нас, живе у нама, 
Врaћају слике.

Зимско је јутро
Кућа сва у мирису, 
на столу румени хлепчићи
разних облика,
Бадњи је дан,
треба поћи у шуму,
узети Бадњак, 
умилостивити гладне птице.
А потом увече, нахранити Ватру
 да се распламса, обасја Дом,
најави Велико Рођење.

Пре ложења, Бадњак стоји на  шпорету
На њему, со и новчић,
за Мир и Благостање.
Потом Домаћин узима Бадњак и џара
шапћу се благослови,
лете веселе жишке
као да схватају игру:
Колико ватрице, толико дечице, 
 колико хлебова, толико синова!
колико звездица, толико цурица, 
јагњади, сваког блага!
Колико ...
Мир Божји, Христос се роди!
Поновио би три пут,
потом се укућани изљубе 
срећни, усхићени што  
део су велике тајне, 
новог рођења Христа
док свима онако замишљеним
чудан сјај као преузет са лица Бога
у очима благим  изнутра блиста.
▼▲

ИЗМЕСТИ СЕ ИЗ ДАТОГ ЧАСА

Заболи ли те садашњи час
 Нечијом руком погођен,
Нечијим муком повређен, 
 Нечијом речју помућен –
Измести се из себе.
Уђи у будуће време, 
већ сутра оно ту je. 
Баци поглед на свој бол
 Као на лањски снег,
На нешто давно минуло 
Већ дуго неважно –
Лакнуће ти,
Брже ћеш натраг к себи.
А потом кад  прође све 
И сам ћеш зачуђен бити
Том снагом бола
Спрам једног пада,
Tешког часа
 У којем изглобљен  био си
Из себе сама,
Другима предат,
Ономе што те слама.

7. 1. 2016.
▼▲

ИСТОРИЈА
 
Осуђени на филмску  верзију историје
Трајно остаћемо осакаћени за животну.
И макар је генијалци креирали са најхуманијим циљем,
Она ће остати то што је, фикција,
Стварни живот узмицаће чврсто стиснут у шаци
Мага  што кроји свет по мери  силе.
Све се једном морала десити први пут,
Искрено, истинито, страшно,крволочно
Све друго   имитација је,  манипулација.

▼▲


ИСТИНА СИМОНИДИНИХ ОЧИЈУ

Мрзела сам земљу далеку,
Непознату у коју идем
Мајку напуштајући, своје детињство,
Тај нови језик који тешко учих.
Мрзела сам краљевство што ми нуде
Све узевши ми, мој живот дечји.
Мрзела сам себе што женско сам,
Што предају ме и продају
Охолом Краљу што све може
Сем да пробуди срце ми.
Мрзела сам свој живот,
Смрт дража била би ми у дому мом,
Гроб у земљи мојој
Од постеље брачне у коју лећи морам
Себе не спознавши,
Свему невична сем страху.

Ал' живот игра сурова је
И играти се мора по вољи чудној.
Мрзела сам очеве лажи 
Да добро биће у дому том
 Владара српског славног, 
Да поштована и вољена бићу.

Кад старе похотне руке зграбише ме, 
подераше на мени све чедно,
душу на двоје распорише,
мржња увећа се задуго.

И прође цела ми младост празна
У бесу прикривеном, патњи.
Тек једне очи што стално мотрише ме,
Дубоке светле ко сунце чедне
Пламен љубави запалише у срцу ми жедном
И почех све да волим:
Свог старог владара што довео ме
Патњу и срећу да кушам у земљи српској, 
Тај чудни језик што прославиће ми име,
Тог тајног љубавника нетакнутог
Што осликаће ме у чежњи за мном,
Лепоту храма увећавши.
И не открисмо тајну никоме, 
Ни једно другом, иако видело се,
Живели смо своју љубав ћутећи.
Све стало је у моје очи на фресци.
Сва снага љубави неисказане, непроживљене.
И препашће се од ње, Арбанас крволочни
Кад у храм уђе, где мој несуђени ослика ме
Чежњу толећи, створио ме,
На веке откривши наше боли.
А потом сви песници српски славиће ме,
Моје угашене очи, љубави жељне, будећи
У слави љубави  да трају, да ме рађају
Кад сама наследника не родих.

Волећи све што мрзех
Вољу Врховну испуних:
Љубећи – љубљен бићеш!
▼▲

НОЋ МУ ЈЕ САКРИЛА ЛИЦЕ

Ноћ му је сакрила лице
А оголила душу, лунарну луталицу,
Као без вида јурнуо је ка жени тој
Тако ослобођен стида
Што окива га и дави 
Да чудо живота слави
Без форме и ограда,
Он запенушан у снази 
И она не одвећ млада.

Ал' спој тих супротности 
Замах даје обома
Да узме се тренутак 
 Неповратан у пролазности злости, 
Да испије страст се неисцрпна, лакома
Што до чудног доводи склада
Супротности што се траже
Ко зна чим вођене.

Ал' извесно је једно, 
Он мора баш до те жене
Јер непојмљивом игром неком 
у њему  неутолно све  жуди
за њом и близом и далеком.

Извор немира, она вуче га
Од речи прве, замке
Што живот поставио је
Да о њу саплете се
Пометњом страсти морен, 
Иако све безазлено беше у 
Причи тој, тек свих збивања страсних,
Реч прави и једини је корен.
▼▲

    

Милица Јефтимијевић Лилић рођена је 28. 08. 1953. године у Ловцу код Бањске на Косову и Метохији. Завршила је Филозофски факултет, Одсек за југословенску књижевност и језик, у Приштини, а магистирала је на Универзитету у Београду.

Радила је у Приштини на Универзитету у звању асистента, као и професор на Вишој педагошкој школи. Била је секретар Друштва за српски језик и секретар Друштва књижевника Косова и Метохије. 

Радила је у Радио Приштини мод 1975. као сарадник, а потом од 1979. до 1986. као стално запослени уредник у Редакцији за културу, а потом у Телевизији Приштина као уредник Редакције за културу  од 1995. до 1999. године.

Као активан учесник културног живота у Приштини наступала на трибинама и рецензирала многе значајне књиге које су тамо настајале, тако да је њена улога у културној историји Косова и Метохије од седамдесетих година до 1999, када је морала напустити свој дом, од посебног значаја. Из тог периода остали су у периодици овог поднебља њени многи текстови и интервјуи на страницама Јединства, Приштинског гласника, на телевизијским тракама, као и литерарни прилози у Јединству, Стремљењима, Новом свету, Копчи, Обележјима...

Сарадник је многих часописа и члан  неких жирија. Пише и приче за децу. Заступљена је у више антологија поезије и панорамама поезије. Песме су јој превођене на: руски, енглески, француски, мађарски, турски, македонски, немачки, шведски и друге језике. Критике на: енглески, италијански, македонски, ромски...

Живи у Београду.