КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

РОМЕОВСКА ЉУБАВ 

       (Пољубац цвета зевалице)

Смеђокоси младић срећно је носио на неразвијеним плећима заљубљеничких седамнаест пролећа. Мислио је занесено да ће сваког израњања руменог диска безбрижно полетати у загрљај небеским плавинама, толико осећаше неку силну, дотле њему непознату снагу што будила се из неистражених дубина устрепталог бића.

Није ни чудно – Она беше извор његових ненаданих треперења. Она је разбуктавала, у сенци процвале зове, дотле непробуђену енергију младости. Имала је искричаве зенице боје зрелих кестенова! Трешњолике усне њене вајаху најскладнију мелодију коју је невини младић икада дотле слушао и за коју је раније начуо да је могућа само у нестварном свету. Можда тамо негде иза тајанстава дуге јер у бајке никада веровао није.

Не беше му битно што је још одвећ млада; тек је пупело њено невино, најневиније четрнаесто пролеће. Не жељаше већ у корену спутавати раст нејаке биљчице коју први пут осунчаваше ново, њено унутарње сунце. Из дана у дан постајаше све свеснији како лагано тоне, драговољно, без опирања, у вртлог без дна, без повратка. И беше као опчињен...

Кажу: тако се рађа Љубав. Њено величанство, царица звана Љубав која уз помоћ невидљивих нити сунчане харфе чврсто управља одрвенелим покретима удова у присуству његове мале успијуше. Као замађијане, руке извршавају наредбу најдражих му мисли: додирнути те топле нежне прстиће и надати се да ће они прихватити, без неповерења, са трунком загонетног стида, његов знатижељни додир. Хоће ли, потом, он постати само заљубљеник у саму успомену на доживљени испреплетени загрљај прстију – о томе марио није; чак беше му драго непознато ново осећање које ће од тога тренутка, часа и дана, управљати његовим садашњим и будућим трајањем...

(А највећа незнана владарка људског рода – царица Љубав – живи, нажалост, само у кратком трајању живљења лета лептира. Људско биће, ипак и даље погубно срља на само дно провалије зване – Живот тренутка. И пријатно му срцу док дрхтуљи сваки нерв, а не зна ни зашто ни због чега – за цену властите жртве не пита.)

...Снови презаљубљена младића, од тог судбоносног немуштог говора прстију, бејаху оживљени јавом. Његов свет доби, бар му се тако чињаше, чвршће контуре облика и боја које инстиктивно, без његове воље, изнедрише значајну мисао: сањарити, чезнути, волети... Нека нова снага дотле неосмишљеног осећања беше кадра да од њега, голобрадог момчића, наивка гимназијалца, заљубљеног у музику Битлса – начини краљевића или просјака; безнадежног патника, заробљеног мрежама царице Љубави, или храброг освајача тајанствене тврђаве која се зове – Њене Очи.

И изнедри се, незнано откуда, његова ромеовска љубав.

                         *  *  *

O Теби опет сањарих. Стапају ми се у пробуђеним сличицама минути са нашег првог „виђења“, што нас понесе као захваћене бујицом у вирове неизвесности живљења. 

 И што се више трудим заронити у прохујалу лепоту тренутка, у магновења наших првих поигравања уснама – све снажније ми измичу сличице толико драгих детаља. Шапутасмо (бесмо тако слатко наивни!) најлепше, најзаносније речи о љубави док сумрак падаше по крунастим цветовима зовиног кишобрана. Где ли тада беху завејани,  у слуђеним мислима, они чувени Шекспирови драгуљи љубави, које Ромео гугуташе малолетној лепотици Јулији (а и шта би нам значили кад нигде не беше балкона са ружицама)?  Можда зато што бесмо затечени рађањем нама чудесног осећања на граници светова. Или бесмо недозрели као плод ране јабуке, са дрвета едемског, тог забрањеног воћа што мамише нас неодољивом генетском снагом својом? 

Ми, Јулијо мојe младости бесповратне, бесмо дошли до сазнања да нам дрхтаве невине струне чежње нестрпљиво очекују да буду што пре затитране чаробним штапићем у руци само наше Царице Љубави. Отуда тај унутарњи немир, па и потајни страх пред неизвесношћу Судбине, искрише наше зенице заљубљене. И Твоје скретање погледа када си као срна плашљива, тобоже избегавала моје сладострасне загрљаје...

*  *  *

Колико ме силно, још и данас, свег обгрљавају, зауздавају пипци медузе Љубави. Надражују ми они чула и буде слатку језу, узбуркану незнаном стидњом коју зрачише лепота кестенова Твојих очију, Јулијо! Желим, волим призивати из сећања дрхтаје твојих још недозрелих дојколиких пуцади, при мојим богобојажљивим додирима уснама. Не знадосмо довољно праву улогу напућених усница спојених у „сусрет највећи на свету“. Чинисмо оно што нам пријатно беше у тренуцима немуштих треперења среће коју одрасли зову тако немаштовитим изразом – љубавна заслепљеност. Знали смо, додуше, из  петпарачких љубавних романа да су за прави љубавни састанак пожељни сребрна месечина и жмиркаве звездице, али нама таква срцепарајућа атмосфера потребна не беше. Зачарани сумраком, дуго у ноћ испијасмо чаше љубави док мазисмо се шапатима, заштићени од тамног, досадног света.

И беше нам лепо, беше нам топло у затитралим дубинама душе.

Ничу ми из сећања властите речи које ти шапутах при ушној шкољци док објашњавах значење „зеваличиног пољупца“. Ти смејаше се звонким невиним смехом мом необичном поређењу док сам ти цвркутао бесмислице о магичном рађању љубави између пчеле и цвета „зевалице“. Драговољно се као чудом отвара тај тајанствени цветак, при додиру пчелине рилице, сисаљке, којом она као добра вила, наредбом свог генетског кôда, мора да га опраши. Неуморна радилица пчела љуби ли љуби тучак Живота да би он крунисао касније, обострану љубав ванвременску, тамнозеленом чауром; у њој љубоморно скрива, чува драгоцене Божије семенке, неопходне за рађање Живота новога, када се створе услови земаљски – пролећни пољупци небеског владара, Сунца.

Твоје купинасте напућене усне што и нехотице мамише на додире – беху сладострасне латице спремне на „зеваличин пољубац“. Ти девица си у раљама мојих додира Живота или Смрти, уклета богомољка, чију снагу смртоносне сисаљке тада још слутио нисам. Сунчане ти струне из зеница беху задојене дамарима страсне чежње што нас мамише у замку дотле недоживљене врелине. Раја или Пакла?

                          *  *  *

Немој ми бежати из сећања и мрвити латице својих пољубаца, подата моја „зевалице“. Ја бејах Ромео твој, у ноћи обгрљеној опојним мирисима цветова невесте зове. Ти удисаше уздрхталим пупољцима груди лепоту наше Ноћи откровења. Како си само била нежно предата додиру пчелиње жаоке! И омамљена беше, Јулијо из ноћи дотле несањаних, нектаром медне страсти!...

Сваког рађања пролећа затитра у грудима струна харфе прохујалости, када невине зовине пахуљасте звездице понуде заштиту, својим раскошним кишобраном сећања, медоносним пчелама. Зар то не беше и заштита љубави нашој, никада до краја оствареној?

Данас онемоћала старост душу греје опојним дахом кокичастих цветних лептирица зове. Време не лечи ране младости, само их још дубље, болније, бесповратно урезује у ум немушти, у душу беспомоћног заморчета свемира, наивног бића људског.