Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                22 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Поетски времеплов




Аница Савић Ребац
рођена 4. октобра 1892. године

 ИНКАНТАЦИЈА 

Снежна земља ко да дишу у сну,
Ко да зраци пуни медне росе
Продиру кроз ћилим лак и звездан,
Продиру кроз хладну површину
У дубине топле њене груди.
Тамо дрхте сад већ пола будне
Жиле танке, и сокови струје;
Кроз ваздуха тишину кристалну
Чујем где се вечито клијање
И семење небројене креће:
Земљина се вечна плодност диже
Сва на моћну заповест месеца
Као слана пена морских плима;
А кроз оштри мирис снега струји
Први дах нерсцветана цвећа:
То га, у колу Сестара Росних,
Храни росом Цинтија мађиском
Башта својих небеских, где цвета
По путањама сафирне таме
Као симбол даљња бујна жића,
Хианцинт и нарцис, цвеће кише.
▼▲

Иво Андрић, 
рођен 9. октобра 1892. године

СПАС 

Девет је стотина сутона желело једну радост,
Док сам живео
Заборављен, напуштен, презрен,
Гажен као мост над водом.

Тек – једне вечери 
Кроз блесак последњег зрака
Младог месеца, сокова и вода,
Угледа дух занесен
Како вечерњи облак добија облик и свест,
Како се огромно небо отвара и сјајем
Неслућеним 
Одузима једном заувек несрећан дах.
А Спас, коме се гоњена звер као и човек нада,
Говори светлошћу, непролазном хармонијом:
Да нико није заборављен и сам.
▼▲
Велимир Рајић
умро 9. октобра (21. октобра по јулијанском календару) 1915. године

НА КАРНЕВАЛУ

Једној дубровачкој дами под маском 

И ја сам дош'о да у хуци бала, 
У ведрој шали, разговору медном, 
Потражим лека свом животу ледном - 
И ти си пришла, и руку ми дала. 

Ја не знам ко си... Велика ти хвала 
На пажњи што си указала једном 
Малаксаломе; што си речју чедном 
Васкрсла гробље прошлих идеала. 

Крај тебе ја сам оживео мало, 
И срце, мртво, куцати је стало 
К'о и пре што је куцало и било. 

Сва прошлост моја, у свечаном руху, 
Све жеље, наде, куле у ваздуху, 
То све се мени, покрај тебе, снило…
▼▲

Милош Ђорић, 
рођен 10. октобра 1893. године 

ОСТРВО МРТВИХ I

Мирише тужно шимшир усамљен
обалом пустом крај мора сиња,
у облацима напуклим тиња
убоги месец, сушта светиња.
Душа се моли:
О, уља немам, 
месече бледи, у дупље црне
давно усахлих очију твојих,
да наспем и да просветлиш
сјајем новим, иконо небесна!
И да обасјаш
острво само, мртво и јадно,
изгрбљено из мора сиња
кô голи врх подморске планине,
кô корњача под кором чијом
одвратно, мрачно и љигаво
чудовиште пипке извлачи
и црне барке себи привлачи,
да прими мртве... жалосне жртве,
душо исконска!

О кад смо дошли у час проклети!
Небо се покри плаштаницама,
тугом безмерном зашуме море:
на голом стењу, пресамићени
свирепим болом патње смирајне,
плач Матере Божје слушамо…
▼▲ 

Божидар Стојадиновић, 
умро 10. октобра 1923. године

БЕСАНИЦА 

Некада као нека густа магла 
Продире јако кроз груди прозирна 
То измаглица јесени већ позне 
Стабљику сагла... 

Ниткуд краја око жива бића 
Све нема краја, јер се туна сави 
На земљу небо и тај мир што плави 
Ткиво сваког листића... 

Једино срце још се бори мало 
И чини ми се да га дрхтај хвата: 
Већ нема више ниједнога јата 
Да није пало... 

А кад се разби јаук што ме трова 
Будна од тога залеђеног крика 
Из давнашњега видим часовника: 
Поворка нова…
▼▲

Душан Срезојевић, 
рођен 12. октобра 1886. године

МОЈОЈ ЛИРИ

Узвишен, силан гневом наспрам зала, 
Твој звук, о лиро! ко небеска труба, 
Пали духове жаром идеала; 
Удахњујући снаге вечног дуба. 

Труле безнадно традиције хуља. 
Трус од јуриша наше храбре чете 
Тамницу Људску из темеља љуља; 
Док, фијучући, оркан бесно мете. 

Одбијајући гневно заливене, 
Неустрашива, ти предводиш Људе. 
Кâлећи срца, проничући стене, 
Твоји одјеци на Мисао буде.

Струнама твојим не требају венци. 
Горди, за њима не пружајмо руку! 
Млади и силни, у охолој сенци 
Стварајмо тешке песме које туку.

Ако каткад и посрнем, погођен, 
Твој туч не мекша, снаге никад лишен. 
Знај! то у теби, још сен, још нерођен, 
Грми Натчовек диван и узвишен!
 ▼▲

Александар Лесо Ивановић, 
умро 13. октобра 1965. године 

ДЈЕВОЈЦИ ИЗ ДЈЕТИЊСТВА

Уткали су се у златан руб облака,
трепте у лишћу, у перју птичјих крила,
далеки они дани кад си била
мој први немир и жудни сан дјечака.

Па ми и сада, у ове позне часе, 
још сјаји давни осмијех твога лица,
као што дању гори сијалица
коју су заборавили да угасе.
▼▲

Данило Киш,
умро 15. октобра 1989. године 

ЈЕСЕН 

почињу брачне свечаности
љубавни крици детлића личе
на ударање по бубњу
уметност свиђања је бескрајно
разнолика

дивље се патке заручују
у новембру
догађа се тако
да се јата путника
долетелих чак из русије
нађу са староседеоцима на истим
језерима на il-de-fransu
и тада долази до великих љубави
праћених трагедијама
и оговарањем

▼▲


Милорад Павић, 
рођен 15. октобра 1929. године

ЕПИТАФ 

У диму над огњиштима греју се птице и прве пахуље се топе 
Као подводни ветар израња и кипи црно млеко ноћи са дна дубоке реке 
Излива се у свет и кривуда дуж млечних стаза и белокоре увија смреке. 
У мојим очима снег се у сузе претвара и када очи се склопе

Кроз хладне капи те далеко и чисто са својих образа гледам: пред њима 
Ветар је постао црн, а стабла ми прилазе као на појило звери 
И у један ред стају око мене. Борови су пробили магле врховима 
И цепају их растући им са дна у чудној некој вери

Крагуји под златном капом између ниског неба и високих шума јесени 
Стазама лете већ у страху да их гране у брзом расту не прободу. 
И ја болест ко срце носим и моја смрт се вечерас радује у мени;

И знам, моја уста су гробље предака спуштених у речи као у ћивот
И слушам: лêс ми се теше где год имена ствари засадих у ходу.
Лежим у свакој речи по једном, у сваком од вас поново сахрањен за живот.
▼▲ 

Иван Алексејевич Буњин,
рођен 22. октобра 1870. године 

ШТА ЈЕ У ТОМ 

Шта је у том што негде у крају
С морског жала што се беласа,
На сунцу, мокрим боком, из таласа
Што налеће, у облутка сјају?

Тај морски крај – нисам ли ја то
Замислио по нечијој вољи:
Јесењи ветар и мирис соли,
И бело шумно галеба јато?

Тих неисказних толико има,
Сувишних свету чувствā и снова,
Душа из слатких зна их болова –
И шта су? Чији зов је у њима?
▼▲ 

Весна Парун, 
умрла 25. октобра 2010. године 

СТАБЛО 

Рекао си: буди стабло.
И бијах стабло.
Рекао си:
буди плаха.
И не усудих се
затреперити лишћем.
Рекао си: буди вјерна.
И ја чеках.
Онда си ушутио.
А стабло је још ту.
И не усуди се
Затреперити лишћем
▼▲
Милош Црњански,
рођен 26. октобра 1893. године

 ПУТНИК

Идем слободно,
нико ми није однео,
да љубим, тужну моћ.
Раширим руке, али не у зоре
него у море и ноћ.

Осмехом улазим, стиго ма куд, 
у тужне и болне јаве.
Кад волим, мени и греси свуд
небеса плету,
око радосно погнуте главе.

Остављам болним осмехом сан, 
да прође, и оде, и мре.
Љубав је пут бескрајан
на ком је дозвољено све.

Не жалим ни тебе ни себе ја, 
и смешим се на даљине.
Умор ми само у очима сја,
и све што иштем од тебе
то је: часак-два
тишине, тишине.
▼▲

Пол Валери, 
рођен 30. октобра 1871. године

УСНУЛА

Какве тајне срцем пржи моја млада
душа што под благом маском цвет мирише?
Од чега топлином сачиња све више
то блистање жене коју сан савлада?

Ликујеш, о миру моћнији од јада,
дах, снови, тишина, победно затишје,
док вал и пуноћа тог сна се сјатише
на грудима ове противнице сада.

Уснула, дно златно сена и немара,
твој опасни одмор такве чари ствара,
о срно клонула крај виновог грања,

док душа одсутна по мраку се точи,
твој чист облик с пупком који рука склања
бдије; твој облик бдије, а ја ширим очи.
▼▲

Петар Петровић Његош
умро 31. октобра 1851. године 

АЛ' ЈЕ ЂАВО, АЛИ СУ МАЂИЈЕ

Ал' је ђаво, али су мађије,
али нешто теже од обоје?
Кад је виђу да се смије млада,
свијет ми се око главе врти.
Па све могах с јадом прегорети,
но ме ђаво једну вечер нагна,
у колибу ноћих Милоњића.
Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,
ватра гори насред сјенокоса,
а она ти од некуда дође;
украј ватре сједе да се грије.
Чује да свак спава у колибе.
Тада она вијенац расплете,
паде коса до ниже појаса;
поче косу низ прса чешљати,
а танкијем гласом нарицати,
како славља са дубове гране.
Тужи млада ђевера Андрију,
мила сина Милоњића Бана,
који му је ланих погинуо
од Тураках у Дугу крваву.
Па се снахи не дао острићи:
жалије му снахин в'јенац било
него главу свог сина Андрије.
Тужи млада, за срце уједа,
очи горе живје од пламена,
чело јој је љепше од мјесеца,-
и ја плачем ка мало дијете.
Благо Андри ђе је погинуо-
дивне га ли очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише...

Одломак из "Горског вијенца"