А ко је била та маркиза, питале су се девојке из пишчевог окружења. Желећи да управо њима посвети своје стихове, често су га обасипале пажњом, а Црњански је своју пажњу поклонио њој – Види Ружић, једној од најлепших жена Београда. Да је до краја свог живота био окружен њеном пожртвованошћу, несебичношћу, а пре свега љубављу, доказује и то што су му на самрти последње речи биле: „Воде“ и „Видо“. Колико је Вида Црњанског волела, показала је десет месеци након његове смрти, када је умрла са његовим стиховима на узглављу: А кад ми се глас, и очи, и дах упокоје,/ Ти ћеш ме узети на крило своје.
Молио је песник своју драгу да му не долази када је зове, слутио је да јој се више не може сетити имена, био му је смешан њен охоли поглед. Није желео Црњански славу, нити је жудео за неким нарочитим признањем. Желим да оставим за собом/ моје тужне мисли/ у очима ти бистрим, невеселим. То је оно што је Црњански заиста желео – да се диви очима једне жене и да њима посвети своје песме. Иако се писац обраћа својој драгој последњи пут, читаоци ће и даље посматрати његове стихове као први пут – са истим усхићењем и жаром којим их је Црњански и писао.
ПОРТРЕ
Душа ти је раскидана, чиста, болна,
бледа као лица руских нихилисткиња.
Поглед ти је горак и свет, ко у мадона,
у капелама где кандило једва тиња.
Озбиљна си и тужна и поштена.
Кад тио свираш Бетовена
чело ти је пуно тешких бора,
као да си мушко, што се свуд потуцо,
са Христом, Мефистом и са Дон Хуаном,
у животу веселом и тужно насмејаном.
Као просјак са барикада пуцо,
и ко Цезар долазио са мора.
Ал чим се заљубиш...
чланци твоји и груди малене
и колена тврда ко круне од сребра,
и бледе усне што брзо зарумене,
и сјајна лака ребра
чине те маркизом...
У страсти очију плавих,
и жилица јако љубичастих,
и груди ко цветови што вену,
цветови бели први...
Маркизом, што бледа од уживања
безбожна, иронична кад се зора јави
одлази испод грана.
И оставља драгану за успомену
две три капи љубичасте крви.
